Omladinski centar CK13

Subscribe to Omladinski centar CK13 feed Omladinski centar CK13
Updated: 7 min 51 sec ago

Objavljena publikacija “Istraživanje beskućništva u Novom Sadu”

Uto, 2022-09-27 14:19

Autori:
Omladinski centar CK13, Ana Bilinović Rajačić, Jovana Čikić

Lektura i korektura:
Omladinski centar CK13

Priprema i dizajn:
Andrej Julher

Štampa:
Štamparija constanta, Novi Sad

Tiraž:
200

*Izdanje istraživanja o beskućništvu u Novom Sadu je pomogla Fondacija za otvoreno društvo, Srbija

IZ PREDGOVORA:

Istraživanje o beskućništvu u Novom Sadu sproveo je Omladinski centar CK3 u saradnji sa sociološkinjama Anom Bilinović Rajačić i Jovanom Čikić, autorkama istraživanja i mentorkama istraživačkog tima. Istraživanje je sprovedeno u periodu decembar 2021 – februar 2022. godine i podrazumevalo je tri faze istraživanja prema tri područja analize: 1) istraživanje stavova Novosađana o beskućništvu; 2) istraživanje rada i kapaciteta institucija i organizacija koje se bave suzbijanjem i prevencijom beskućništva na teritoriji grada Novog Sada; i 3) istraživanje životnih putanja osoba u situaciji ili riziku od beskućništva u Novom Sadu. 

Ideja ovako dizajniranog istraživanja je da komplementarnim analizama različitih nivoa društvene stvarnosti – od vladajuće mitologije beskućništva u našem društvu, do institucionalnog okruženja koje administrira prisustvo, vidljivost i “kretanje” problema, do individualnih iskustava ekstremnog siromaštva i beskućništva – pruži, prvi put do sada, detaljnije informisano i kontekstualizovano znanje o situaciji beskućništva u Novom Sadu, kao i da pomogne sticanju celovitijeg razumevanja fenomena beskućništva rasvetljavanjem dinamike različitih društvenih sila koje se susreću i prelamaju u “ličnim sudbinama” osoba bez krova nad glavom. Naša nada je da će ovo istraživanje stečenim uvidima moći služiti kao referenca za dalja istraživanja i pokretanje budućih inicijativa u cilju prevencije ili ublažavanja posledica beskućništva. 

Podaci koje nije obezbedilo istraživanje već nam ih direktno saopštava ‘život na ulici’ su strašni: samo tokom tri meseca trajanja ovog istraživanja tri osobe u situaciji beskućništva je preminulo, a neki ispitanici koji su bili u statusu nesigurnog stanovanja ponovo su se našli na ulici. Ovi podaci pokazuju očiglednom društvenu razliku i društvenu distancu između ljudi sa obezbeđenim stanovanjem i onih koji nemaju krov nad glavom, a koju (razliku/distancu) najčešće nastojimo da ne vidimo, odnosno ne priznamo kao proizvoljnu, jer obezbeđuje osećaj smisla (našeg) ličnog i društvenog života. Ovo ‘nepriznavanje’ se ne tiče naše ‘krivice’ u deontološkom smislu, već našeg ontološkog ‘prokletstva’ kao društvenih bića: pretpostavka prisvojne zamenice – koja označava pripadnost pojma (života, ili stana) odgovarajućem licu, i odgovara na pitanje čiji? – čini nevidljivom kolektivnu veru po kojoj dostojanstven i smislen život pripada odgovarajućim licima, odnosno, po kojoj dostojanstven život (ili dostojanstveno mesto stanovanja) ne pripada (ne-)odgovarajućim licima. 

Život u beskućništvu predstavlja najekstremniji vid društvene isključenosti, gde se isključenost iz društva oseća kao neizvesnost i ugroženost samog života. Kako istraživanje pokazuje, isključenost je totalna i konstantna: totalna, jer beskućništvo nikada nije samo nedostatak krova nad glavom, nego upravo zato što znači nedostatak mesta stanovanja, ono znači i lišenost egzistencijalnog prostora u celini i prava na pripadanje; ono je stigma, izopštenje i osuda upravo zato što su ljudi u situaciji beskućništva siromašni / bez posla / bez obrazovanja / bolesni / žene / Romi / zavisnici / prestupnici / stari. Šta god da je uzrok neprivilegovanom društvenom položaju, posledica je izopštenje koje svoj najekstremniji oblik nalazi u beskućništvu. Istovremeno i uvezano sa navedenim, isključenost je konstantna i najčešće trajna, jer je isključenost rezultat društvene operacije razlikovanja i distanciranja koja se svakodnevno i danonoćno događa. Zbog toga, kako razgovori sa ispitanicima pokazuju, osobe koje su silom životnih i društvenih prilika dospele u situaciju beskućništva se nalaze u riziku od ostanka/povratka u beskućništvo, jer se nalaze unutar fizičke i simboličke strukture koja ih zadržava na mestu društvene razlike i distance. 

Konstantno boravljenje na mestu trpljenja društvene razlike se pretvara u život trajnog osećaja društvene patnje. Ovaj iskaz nije fatalistički ili deterministički u svojoj sociološkoj premisi, već tragičan u svojoj objektivnosti spram ‘pravila’ reprodukcije društvene svakodnevice: određena pozicija osobe u društvu se otelotvorava u određenim stanjima i dispozicijama te osobe u datoj poziciji/situaciji, odlučujući, na taj način, i izvesnost sledeće pozicije/situacije, odnosno ‘životnu putanju’. Situacija kada čovek ostaje bez mesta stanovanja je situacija kada osoba postaje “beskućnikom” ili “beskućnicom”. 

Posledice postajanja i dugotrajnog života u beskućništvu su pogubne. Izloženost većem riziku od bolesti, nasilja i smrti se otelotvorava u vidu bolesti (fizičkih i mentalnih), nasilja, ubistava, suicida ili ranije smrti (pre društvenog proseka trajanja životnog veka). Život na ulici zahteva i stvara strategije preživljavanja čija se (ne-)izvesnost misli i oseća ‘od-danas-do-sutra’ (preživljavanje trenutka, situacije, dana, noći), zbog čega je povratak u život gde se sutra pretpostavlja otežan. Konstantan osećaj nemoći i prepuštanje osećaju bezizlaznosti ljude u situaciji beskućništva dodatno pasivizira i čini ih “objektima” pomoći (bilo sistemske ili samoorganizovane, najčešće kratkoročne) i dovodi ih do samostigmatizacije. Zbog toga, pomoć osobama u situaciji beskućništva koja bi nosila transformativni potencijal bi trebala da podrazumeva jednako aspekt preživljavanja i neposrednu pomoć kao i omogućavanje psiho-socio-ekonomske podrške za izlazak iz beskućništva

Naše uverenje smo formulisali prostim vrednosnim iskazom: svačiji život je vredan življenja, stoga ničiji život ne sme biti ‘neživljiv’. Odatle izvodimo i sledimo politički zahtev: neophodno je svakome obezbediti sigurno i adekvatno mesto stanovanja, jer je ono preduslov dostojanstvenog života. Ovu neophodnost razumemo u terminima ljudskih prava: svako ima pravo na dom, odnosno, svako ima pravo na slobodu od beskućništva.

Zašto je teško zamislivo tražiti siguran dom za sve? Razlozi zbog kojih ovaj zahtev deluje nemoguć, čak i naivan, isti su oni koji omogućavaju situaciju kakvo je beskućništvo. Interiorizacija pitanja stanovanja kao isključivo lične odgovornosti pojedinca je odraz decenijske društvene anomije i sraslosti sa ravnodušnošću spram-, negiranjem ili čak normalizacijom i prihvatanjem nasilja, zločina i ubijanja drugog i drugih. Nepostojanje zajedničkog društvenog smisla i stanje obustavljene i obesmišljene demokratske tranzicije i kidnapovane ekonomske transformacije našeg društva učinili su da se pitanje dostojanstva i smisla života individualizuje i misli u parametrima materijalnog opstanka (za većinu građana) ili materijalnog uspeha (za pojedine). Otud pasivna saglasnost društva sa vladajućom stambenom politikom, tj. sa odustajanjem države od politike priuštivog i održivog stanovanja i prepuštanjem ove oblasti isključivo tržištu i imovinskoj situaciji pojedinca.

Da nije u pitanju tek nebriga države o stambenom pitanju već da se upravo radi o stambenoj strategiji, odnosno politici ekonomskog sadizma koji država svesno sprovodi nad građanima, jasno je prema sledećim podacima: među evropskim zemljama, Srbija spada u zemlje najveće društvene nejednakosti, i dok čak polovina stanovništva u Srbiji živi u prenaseljenim domaćinstvima, Srbija je istovremeno najnepristupačnija evropska zemlja za kupovinu stana – potrebno je 15 prosečnih godišnjih bruto plata za kupovinu stana od 70m2. Uz to, dok se očekuje novi talas inflacije na osnovne životne namirnice i sve više ljudi zapada u rizik od siromaštva, uprkos krizi, cene nekretnina i zakupa u Novom Sadu i Beogradu beleže rekordni rast (trenutno je u Novom Sadu prosečna cena kvadrata 1.600 EUR; dok cena zakupa garsonjere ili jednoiposobnog stana iznosi od 250 do 450 EUR, zavisno od toga da li je u pitanju gradska periferija ili područje centra grada). Istovremeno, desetine hiljada ljudi nema stalne i sigurne prihode, dok stotine hiljada ljudi prima minimalni iznos zarade (300 EUR) ili iznos neznatno veći od minimalnog, a koji je nedovoljan za pokrivanje minimuma mesečnih troškova života (minimalna potrošačka korpa za maj 2022. iznosi 370 EUR).

Ovi podaci jasno ukazuju na to da životnu putanju u siromaštvo i situaciju beskućništva definišu sistemski/strukturni faktori, i da se radi o primoranosti a ne izboru. U stanju ekstremne materijalne deprivacije, ljudi se nalaze u brutalnoj situaciji da moraju da “biraju” između hrane i stanovanja. Situacija ponižavajućeg i zbog toga često usamljenog izbora samo čini da se beskućništvo doživljava kao individualno pitanje, ali, kao svaki drugi oblik simboličkog nasilja i društvene patnje, beskućništvo nije individualno već individualizovano

O potisnutoj logici individualizacije beskućništva govore podaci iz istraživanja koji pokazuju da bi više ljudi radije materijalno pomoglo osobu u situaciji beskućništva nego popričalo sa njom ili pružilo joj prenoćište, dok sa druge strane, ispitanici koji se nalaze u situaciji beskućništva ističu primarnu potrebu za socijalnom uključenošću. Ovo razilaženje između onoga što mislimo da je pomoć za druge i onoga što oni koji pomoć primaju zapravo trebaju, nije razilaženje različitih percepcija, već objektivnih realnosti. Razilaženje u pretpostavkama je strukturna činjenica, objektivni društveni faktor koji proizvodi ono što podrazumeva: razliku i razdaljinu između jednih i drugih, nas i njih, mene i njega/nje.

Osvestiti ovu razliku kao prisutnu i operativnu i tokom samog istraživanja, bila je neophodna epistemološka premisa sociološke analize koja nastoji pružiti transformativno saznanje o društvenoj nepravdi i preporuke za intervenciju. Za nas kao društvene aktiviste iz Omladinskog centra CK13 i naručioce istraživanja, ova premisa je nužno politička, a o društvenoj razlici osvešćuje nas upućenost jednih na druge: svest da jesam činilac društvene razlike postaje uvid da mogu biti činilac njene transformacije i ukidanja. 

Zato je za nas od političke važnosti bilo da znamo šta želimo kada istražujemo društvenu isključenost. Da li nas istraživanje može približiti onima koje udaljavamo od sebe i koje smo odbacili? Verujemo da može – ukoliko nam je približavanje namera, i ukoliko polazimo od činjenice da smo sami akteri isključivanja. To je namera i uverenje sa kojim delimo ovo istraživanje sa širom naučnom i aktivističkom zajednicom, u nadi da napor prevazilaženja društvene razlike može postati stvar šire zajednice, zajednički i solidaran. Pretpostavka dobijenih rezultata jeste entuzijazam tima okupljenog oko istraživanja, entuzijazam svih pojedinaca, organizacija, institucija i osoba u situaciji beskućništva koji su se odazvali pozivu na istraživanje i svih onih koji su sprovodili intervjue. Isto tako, u rezultate istraživanja je upisano i neodazivanje određenih institucija, organizacija i pojedinaca kojima je poziv za učestvovanje bio uručen i do kojih smo se trudili da dopremo. Zbog toga rezultate istraživanja uzimamo kao ulog našeg entuzijazma ali i odgovornosti da politički motiv i suštinu ovog entuzijazma iskomuniciramo sa što širim krugom ljudi, organizacija i institucija. Sadržaj i smisao te poruke je predočen negde brojevima i statistikama a negde iskazima ili čitavim svedočenjima o životu u beskućništvu koja “iz blizine” govore o tome šta znači biti u beskućništvu ili biti u riziku od istog. Ipak, nepostojanje podataka o ukupnom broju osoba koje žive u situaciji i riziku od beskućništva i nepostojanje adekvatne metodologije dolaženja do istih (podaci centara za socijalni rad, svratišta, domova i prihvatilišta su ograničeni samo na korisnike, dok velika većina osoba bez krova nad glavom ne koristi usluge navedenih institucija) doprinosi apsolutnoj nevidljivosti realnosti beskućništva i faktičkom nepostojanju populacije ugroženih za sistem. Bez odgovarajućih podataka, kako kvantitativnih tako i kvalitativnih, nemoguće je odrediti i inicirati odgovarajuće javne politike. U tom smislu, našim istraživanjem težimo da intervenišemo u prostor nedostatnih podataka.

Preovlađujuće aktivnosti koje udruženja i institucije preduzimaju tiču se prikupljanja i pružanja direktne pomoći (materijalne i psihološke) za ljude u beskućništvu. Sa obzirom na pretežno karitativnu prirodu pomoći, prevashodni ishod takvog delovanja se tiče ublažavanja posledica beskućništva. Istovremeno, istraživanje pokazuje da je u Novom Sadu nedovoljno razvijena praksa proučavanja fenomena ekstremnog siromaštva i beskućništva, zbog čega nedostaju i prakse edukacije o prirodi problema, izdavanja publikacija na temu beskućništva, zagovaranja za kreiranje i implementaciju javnih politika koje bi poboljšale položaj osoba ugroženih siromaštvom i beskućništvom, kao i pružanja pravne pomoći. U tom smislu, prevencija beskućništva ostaje nedostižan zadatak jer hronično izostaje analitičnije bavljenje uzrocima problema, a time i adekvatno zagovaranje u zajednici i prema institucijama. Otuda su u javnosti najčešće zastupljeni apeli za materijalnu pomoć, i to uglavnom u vreme zimskog perioda (kada su osobe u situaciji beskućništva najugroženije), pri čemu se stiče (odnosno kreira) utisak da je beskućništvo problem koji se javlja tek povremeno. Zapravo, beskućništvo – upravo kao rezultat simboličkog nasilja – postoji onda kada i onoliko koliko uviđamo i priznajemo njegovo postojanje. Drugim rečima, beskućništvo (ne) postoji kada ignorišemo postojanje ljudi u situaciji beskućništva. Zbog toga postoji opasnost da osobe u situaciji beskućništva postanu “objekti” pomoći (povremene, kratkoročne), i kao takvi neizostavni deo sistema čiji su posledica. U tom smislu, smatramo da je uz poziv za pomoć neophodno pozivati na solidarnost kao konkretno-simboličko prevazilaženje društvene razlike, kao i uvezivati dela solidarnosti sa projektima oslobađanja iz situacije beskućništva i reintegracije, odnosno projektima prevencije.

Dok većina intervjuisanih Novosađana smatra da su za rešavanje problema beskućništva odgovorne institucije države, rezultati pokazuju da u pogledu broja inicijativa i preduzetih aktivnosti pomoći, rad civilnog sektora u Novom Sadu premašuje rad javnih institucija, i pored karakterističnih slabosti civilnog sektora kao što su neizvesno projektno finansiranje, oslanjanje na donacije građana, mali broj zaposlenih i nedovoljno razvijen sistem praćenja rezultata. Što se institucija tiče, u odnosu na udruženja i neformalne građanske inicijative, one su se i pored stabilnog finansiranja najniže samoocenile u pogledu vlastitih kapaciteta za rad, i to naročito u pogledu na (paradoksalno ili ne) prostor, opremu, budžet za rad, broj angažovanih ljudi i strateško planiranje. Imajući u vidu da se i javni i civilni sektor suočavaju sa značajnim problemima u pružanju usluga, nameće se pitanje održivosti aktivnosti i usluga koje su ljudima u situaciji beskućništva na raspolaganju. Po rečima ispitanika, iako je 2/3 njih koji su tražili pomoć od institucija i organizacija traženu pomoć dobilo, raspoloživi program pomoći nije ni približno dovoljan za promenu njihove životne situacije. Sa tim u vezi, podatak da javne institucije ne iniciraju kontakt sa ljudima u situaciji/riziku od beskućništva, već se očekuje da se ugrožene osobe same obrate njima (dakle da imaju znanja i kapaciteta za to), predstavlja nepravedno naličje sistema koji nominalno postoji da bi najugroženijima pomogao i osigurao njihova prava (pojedini iskazi intervjuisanih osoba svedoče o iskustvu odbijanja pomoći od strane javne institucije i neljudskom odnosu od strane službenika). Istovremeno, sve ispitane institucije, građanske inicijative i organizacije su uglavnom zadovoljne rezultatima svog rada u domenu beskućništva. U svetlu takvog nalaza neophodno je postaviti pitanje očekivanja od vlastitog rada, odnosno cilja kojem se teži. Transformativni rezultati su mogući (i dešavaju se) i u okviru kratkoročnih intervencija, naravno, ali je za održivost promene neophodna dugoročna intervencija i na ličnom i na strukturnom planu, kako bi dugoročni cilj – ostvarivost prava na slobodu od beskućništva – postao realniji. Odatle proizilazi pitanje – čiji je sve rad neophodan za rešavanje ovog kompleksnog problema?

Prema nalazu istraživanja, pozitivan trend se ogleda u činjenici da sve organizacije planiraju nastavak bavljenja problemom beskućništva, a neke od njih čak i da prošire delokrug svog delovanja. Takođe, pozitivan trend se može videti i u činjenici da je rad civilnog društva u značajnoj meri pomognut volonterskim angažmanom i donacijama građana, iako je većinsko uverenje građana da je za održivo rešenje neophodna sistemska intervencija koja je nužno u ingerenciji države i državnih institucija. Ovi podaci upućuju na to da u društvu postoji solidarnost i osećaj odgovornosti građana spram problema siromaštva, beskućništva i društvene isključenosti. Ipak, samo polovina ispitanih udruženja građana se bavi isključivo pitanjem beskućništva, što upućuje na potrebu većeg fokusa na beskućništvo i istrajnost u bavljenju ovim problemom. Nadalje, finansije se nameću kao najveći izazov za sve aktere. Većina udruženja se finansira iz više izvora ili od donacija građana, pri čemu su kod svih ispitanih udruženja samo delovi budžeta namenjeni aktivnostima usmerenih direktno na rad u polju beskućništva (u najboljem slučaju, to je tek četvrtina budžeta, dok neka udruženja ne raspolažu nikakvim sredstvima za svoj rad u domenu beskućništva). Sa druge strane, rad državnih intitucija je podržan stabilnim finansiranjem i raspolaganjem sredstvima namenjenim za specijalizovane programe, aktivnosti i usluge u polju beskućništva, kao i daleko većim brojem zaposlenih, što su pretpostavke održivog rada. Ipak, svi ispitani akteri kao teškoće u svom radu takođe navode nedostatak sistemskih rešenja u oblasti prevencije i suzbijanja beskućništva, nedostatak saradnje, neadekvatnost aktivnosti i neusklađenost potreba korisnika i kapaciteta organizacija. Spoj potkapacitiranosti aktera, nepovoljnih javnih politika stanovanja i neadekvatnosti socijalne zaštite ukazuje na to da je neophodna transformacija institucionalnog i civilnog okruženja kada je u pitanju dolaženje do održivih rešenja za prevenciju beskućništva. Smatramo da se do ovih rešenja može doći jedino saradnjom javnog i civilnog sektora, a imajući u vidu nadležnosti i resurse državnih institucija i relevantno iskustvo civilnog društva. 

Ipak, istraživanje pokazuje da u Novom Sadu ne postoji adekvatna mreža saradnje između relevantnih aktera, uz najočitiji nedostatak odnosa između civilnog društva i mnogih aktera javnog sektora podaci ukazuju na postojanje odlične ili dobre saradnje među udruženjima, dok javne institucije jedine figuriraju kao one sa kojima postoji loša saradnja (uz izuzetak retkih pozitivnih iskustava saradnje sa zdravstvenim ustanovama). Uz to, nedostatak saradnje sa pokrajinskim i republičkim institucijama ukazuje na isključivo lokalni fokus bavljenja problemom, bez ekstenziranja na pokrajinske i republičke instance (bilo to traženje informacija od javnog značaja, učestvovanje u kreiranju strateških rešenja i slično). Sa druge strane, može se govoriti i o nedovoljnom radu lokalne samouprave u komunikaciji sa lokalnom javnošću o relevantnim lokalnim, pokrajinskim i državnim strategijama i eventualnom animiranju građana da se u njih uključe. Hronično nepostojanje saradnje aktera iz civilnog društva, javnih institucija i poslovnog sektora govori o zajedničkim nedostacima i potrebama svih aktera, u smislu dodatnih znanja i obuka o upravljanju javnim politikama, stručnog usavršavanja, unapređenja resursa (ljudskih, tehničkih, finansijskih), kao i o potrebi demokratizacije, senzibilizacije, transformacije i inoviranja rada i usluga. 

Nedostatak saradnje sa policijom i sudom govori o zanemarivanju prava osoba u situaciji beskućništva koje su često žrtve institucionalnog i vaninstitucionalnog diskriminatornog postupanja prema njima, neretko su žrtve pravnog nasilja i policijske brutalnosti, dok im je rešenje pravnih stvari često onemogućeno proceduralnim i administrativnim preprekama i finansijskim zahtevima koja nisu u stanju da ispune. Nepostojanje saradnje sa zdravstvenim ustanovama i prepreke u ostvarivanju prava na lečenje o čemi svedoče ispitanici istraživanja je naročito problematično imajući u vidu zdravstvene probleme koji nastaju kao posledica življenja u beskućništvu. Konačno, nepostojanje saradnje sa akademskom zajednicom govori o nedovoljnom angažovanju naučnog znanja u rešavanju pitanja beskućništva, naročito radi boljeg razumevanja etiologije i strukture problema beskućništva, posebno sa obzirom na specifične realnosti različitih ugroženih grupa (žene koje su preživele nasilje, samohrane majke, žene u prostituciji, muškarci u prostituciji, deca i mladi u uličnoj situaciji, LGBT osobe, Romi, stari, prestupnici i višestruki povratnici u zatvor, zavisnici), kao i radi razumevanja logike prakse javnih institucija i artikulacije zahteva i potreba prema institucijama. Što se medija tiče, iako akteri ističu odličnu saradnju sa njima, neophodno je insistirati na politički-informisanom i angažovanom izveštavanju o ovom problemu, što podrazumeva fokusiranje na strukturne uzroke siromaštva i beskućništva i na pitanje ljudskih, socijalnih i ekonomskih prava ljudi u situaciji/riziku od beskućništva i svakako otklon od senzacionalizma, simplifikacije i vulgarizacije.

Konačno, iskazi ljudi u situaciji beskućništva nose ‘težinu sveta’. Iskazi svedoče o osećaju usamljenosti, napuštenosti, odbačenosti i preziru društva, sopstvenoj krivici, uverenju da je nemoguće da se bilo šta promeni, uverenju da sutra može biti još gore. Na ovom mestu, naučni i politički uvid zastaju u nemoći odgovora. Ipak, na tom mestu je neophodno da napravimo korak dalje u približavanju i razgovoru sa osobama u situaciji beskućništva, što podrazumeva iskorak iz naučnih i političkih pretpostavki. Iako to znači zakoračiti u neznanje, ovaj iskorak je vođen ‘slepom verom’ da smo jednaki – uprkos svim činjenicama razlike. Sa tog zajedničkog mesta, sledeća stanovišta i zahtevi postaju supstancijalni: 

Društvo koje osobe u situaciji beskućništva prepušta njima samima je nepravedno društvo. Vlast koja sprovodi militarizaciju društva i opredeljuje budžet za osavremenjivanje i jačanje vojnih moći države a ne za socijalne mere prema najugroženijima je neljudska vlast. Država čiji pravni sistem kažnjava najugroženije je država obespravljenih građana. Sistem koji omogućuje zakonsko sprovođenje mere prinudnog iseljenja stanara iz jedinog stambenog prostora je sistem bezakonja. Ekonomija koja favorizuje tržište nekretnina i luksuzne novogradnje na podlozi ekstremne socijalne i ekonomske nejednakosti građana je ekonomija koja ubija. Grad koji svoj razvoj projektuje u plan izgradnje luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa “Novi Sad na vodi”, dok kao jedinu zvaničnu meru zbrinjavanja osoba u situaciji beskućništva ima dva kontejnera kojim raspolaže svratište, je grad sadističkog nasilja gradskih vlasti nad njenim građanima. 

Sa ovih stanovišta osećamo da je neophodno da razumemo objektivnu strukturu siromaštva i beskućništva, jer je tu koncentrisano pitanje o pravičnosti društva. Potrebno je razbiti mit o opravdanosti beskućništva kao neizbežne sudbine, ličnog izbora ili nesposobnosti pojedinca, i pravo na stanovanje promovisati kao jedno od osnovih prava koje ne bi smelo biti kompromitovano nijednim sistemskim aranžmanom. Upravo je postojanje beskućništva i postojanje i učinkovitost mera javnih politika za suzbijanje i prevenciju siromaštva i beskućništva prava mera demokratičnosti društva i stanja ljudskih prava. 

Srž političkog mita o beskućništvu je iluzija da se ono neće desiti meni. Ali ne smemo čekati da se iluzorna priroda ove predstave razbije na način naših individualnih propadanja, sa čim računa projekat sadističkog ekonomskog iživljavanja nad građanima. Radikalna demokratska osećajnost i kultura ljudskih prava nas uče osećaju realnosti sadašnjeg trenutka kroz anticipaciju: dokle god ima beskućnih, beskućništvo se može dogoditi svakom. Ovo istraživanje je proisteklo iz osećaja urgentnosti spram osećaja ugroženosti svih nas. Zbog toga pravo na slobodu od beskućništva zahtevamo kao fundamentalno ljudsko pravo, pravo svih nas.

Pravo na slobodu od beskućništva

Sre, 2022-09-21 16:37

Pravo na slobodu od beskućništva – Beskućništvo se može dogoditi svakom

Sre, 2022-09-21 16:26

U susret Svetskom danu beskućništva koji se obeležava 10. oktobra, Omladinski centar CK13 pokreće kampanju “Pravo na slobodu od beskućništva”, akciju podizanja svesti o problemu beskućništva kojom želimo da ukazažemo na težak životni položaj naših sugrađana i sugrađanki koji nemaju obezbeđen krov nad glavom i pomognemo pokretanje solidarnosti i društvenog dijaloga u vezi sa ovim problemom.

Kampanju čini javna akcija isticanja ličnih iskaza naših sugrađana o uslovima života u beskućništvu i života u nesigurnom i neadekvatnom smeštaju, kao i promocija rezultata istraživanja beskućništva u Novom Sadu i publikacije nastale na temelju istraživanja, kao i javno obeležavanje Svetskog dana beskućništva.

Iskazi ljudi u situaciji beskućništva u Novom Sadu su poražavajući i nose ‘težinu sveta’. Iskazi svedoče o osećaju usamljenosti, napuštenosti, odbačenosti i preziru društva, krivici, uverenju da je nemoguće da se bilo šta promeni, uverenju da sutra može biti još gore. Konstantan osećaj nemoći, (samo-)stigmatizacija i prepuštanje osećaju bezizlaznosti ukazuje na to da život u beskućništvu predstavlja najekstremniji vid društvene isključenosti. Ova isključenost je totalna jer beskućništvo nikada nije samo nedostatak krova nad glavom; ono znači i lišenost egzistencijalnog prostora u celini i prava na pripadanje; ono je stigma, izopštenje i osuda upravo zato što su ljudi u situaciji beskućništva siromašni / bez posla / bez obrazovanja / bolesni / žene / Romi / zavisnici / prestupnici / stari. 

Ipak, razmeri i težini problema beskućništva ne svedočimo kao posmatrači, već nam se on direktno i lično obraća i poziva nas da se uključimo i odgovorimo. Uvažavanjem ličnih iskaza ugroženih osoba želimo podstaći sebe i druge na korak bliže osobama u situaciji beskućništva i pokretanje razgovora. Taj naš iskorak je moguć iz uverenja da smo jednaki – uprkos svim činjenicama razlike. Kada se približimo jedni drugima, sa tog zajedničkog mesta, sledeća stanovišta i zahtevi postaju fundamentalni: 

Svačiji život je vredan življenja, stoga ničiji život ne sme biti ‘neživljiv’. Odatle izvodimo i sledimo politički zahtev: neophodno je svakome obezbediti sigurno i adekvatno mesto stanovanja, jer je ono preduslov dostojanstvenog života. Ovu neophodnost razumemo u terminima ljudskih prava: svako ima pravo na dom. Moje pravo na dom je pravo tvoje, njeno, njegovo. Ako u svetlu tog prava i u toj uzajamnosti razumemo problem beskućništva, jasno je da je izlazak iz beskućništva naša zajednička društvena odgovornost i zajednički politički poduhvat. 

Koliko smo kao društvo daleko od toga govori vladajuća saglasnost o nevidljivosti beskućnih ljudi za državni sistem kao i za većinsko društvo. Srbija ne primenjuje adekvatne načine utvđivanja broja i struktutre ljudi u beskućništvu zbog čega je nemoguć razvoj politika za suzbijanje i prevenciju beskućništva, dok, istovremeno, strukturni i sistemski uzroci beskućništva ostaje neosvetljeni. Zapravo, radi se o ignorisanju istine koja je očigledna i svakodnevna upravo koliko i ljudi u situaciji beskućništva koje svakodnevno srećemo: među evropskim zemljama, Srbija spada u zemlje najveće društvene nejednakosti, i dok čak polovina stanovništva u Srbiji živi u prenaseljenim domaćinstvima, Srbija je istovremeno najnepristupačnija evropska zemlja za kupovinu stana. Bezbroj je ljudi bez priminja ili sa nestalnim primanjima nedovoljnim za osvnovne životne potrebe. U stanju ekstremne materijalne deprivacije, ljudi se nalaze u brutalnoj situaciji da moraju da “biraju” između hrane i stanovanja. Ovo je stvarnost koju svi osećamo i koja jasno ukazuje na to da životnu putanju u siromaštvo i situaciju beskućništva definišu sistemski/strukturni faktori, kao i da se radi o primoranosti, a ne izboru.

Društvo koje osobe u situaciji beskućništva prepušta njima samima je nepravedno društvo. Vlast koja sprovodi militarizaciju društva i opredeljuje budžet za osavremenjivanje i jačanje vojnih moći države, a ne za socijalne mere prema najugroženijima je neljudska vlast. Država čiji pravni sistem kažnjava najugroženije je država obespravljenih građana. Sistem koji omogućuje zakonsko sprovođenje mere prinudnog iseljenja stanara iz jedinog stambenog prostora je sistem bezakonja. Ekonomija koja favorizuje tržište nekretnina i luksuzne novogradnje na podlozi ekstremne socijalne i ekonomske nejednakosti građana je ekonomija koja ubija. Grad koji svoj razvoj projektuje u plan izgradnje luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa “Novi Sad na vodi”, dok kao jedinu zvaničnu meru zbrinjavanja osoba u situaciji beskućništva ima dva kontejnera kojim raspolaže svratište, grad je kojim upravlja sadistička vlast. 

Srž političkog mita o beskućništvu je iluzija da se ono neće desiti meni. Ali ne smemo čekati da se iluzorna priroda ove predstave razbije na način naših individualnih propadanja, sa čim računa projekat sadističkog ekonomskog iživljavanja nad građanima. Radikalna demokratska osećajnost i kultura ljudskih prava nas uče osećaju realnosti sadašnjeg trenutka kroz anticipaciju: dokle god ima beskućnih, beskućništvo se može dogoditi svakom. Zbog toga pravo na slobodu od beskućništva zahtevamo kao fundamentalno ljudsko pravo, pravo svih nas.

Prodorni glasovi 01: Timothy Morton

Uto, 2022-09-20 13:15

 

Prodorni glasovi je emisija posvećena alternativnom i radikalnom mišljenju, mišljenju koje je izazovno, provokativno ili evokativno spram svega onoga što potiskujemo, racionalizujemo ili zaboravljamo. Slušamo osobe čije mišljenje ima moć da nas promeni uvidima do kojih nismo sposobni da dođemo sami, uvidima koje možemo steći jedino iskliznućem iz našeg uobičajenog načina mišljenja i življenja. U našem zaostajanju ili stajanju u događaju bića prodorni glasovi nas mogu uzdrmati, probuditi, pomoći nam da progledamo i vidimo kako se biće upravo zbiva, bolno, isceljujuće, čudesno, prelepo, zastrašujuće.

Ekofeministkinja Karmen Ratković, jedna od osoba čiji glas je na taj način prodoran – nežan, a snažan, govori nam da “kada poželimo izaći iz jednog misaonog sustava i preći u drugi, mi to ne možemo napraviti samo tako, a da nemamo metaforu kao most između toga, da nemamo zapravo neko iskliznuće iz staroga sustava u novi. Ovo se ne može događati racionalno. Ovo se može dogoditi samo sa slikama ili doživljajima.”

Slušanje prodornih glasova može biti takvo iskustvo, kada ćemo čuti nove metafore, osetiti drugačiju energiju glasa i reči, videti nove slike, steći doživljaj koji nas premošćuje iz stanja stajanja u nadahnuto kretanje saglasno sa kretanjem bića.

U prve tri emisije Prodornih glasova slušamo Timotija Mortona, pisca i kvir-feminističkog ekološkog filozofa, autora dela Ekologija bez prirode; Hiperobjekti, filozofija i ekologija nakon kraja sveta; Ljudska vrsta: solidarnost sa neljudskim osobama; Ekološko mišljenje.

Slušamo njegov radiodramski esej “Kraj sveta se već dogodio” koji tematizuje naše psiho-socijalno stanje i naše emotivne i političke odgovore na ekološku krizu. Kako da razumemo osećanja straha, anksioznosti, nemoći, krivice? Kako da razumemo pitanje odgovornosti? Da li nam se zbiva nešto novo, strano i nepoznato, ili proživljavamo simptome davne traume koju nismo sposobni da razumemo i transformišemo?

Uvodeći u terapeutski razgovor sagovornike iz područja aktivizma, nauke, filozofije, umetnosti, poezije, muzike, psihoterapije, Timoti Morton nam pomaže da to što osećamo u vezi sa neizvesnošću opstanka života na Zemlji razumemo kao simptome davne i duboke traume – traume od bola i nepravde koje nam, nama svima – Zemlji i svim bićima na Zemlji – nanosi patrijarhat i hijerarhijsko i heteronormativno definisanje života i prirode.

Put izvan patrijarhata je put koji vodi kroz suočavanje i sukobljavanje sa patrijarhatom.

Ovo suočavanje počinjemo prvom epizodom u trodelnom serijalu, koja nosi naziv “Mi smo prokleti!”. Slušamo prodorne glasove Timotija Mortona i njegovih sagovornika.

Seminar alternativnih politika #18: „Feministički pristup problemu seksualnog nasilja u ratovima u Jugoslaviji”

Sre, 2022-09-14 21:17

Omladinski centar CK13 i Žene u crnom te pozivaju da se prijaviš na Seminar alternativnih politika “Feministički pristup problemu seksualnog nasilja u ratovima u Jugoslaviji: Za kulturu sećanja i odgovornosti ” koji će se održati 1. i 2. oktobra 2022. u prostorijama Omladinskog centra CK13.

Dobrodošli su srednjoškolci, studenti, kao i osobe koje ne studiraju; zaposleni u privatnom ili javnom sektoru, u organizacijama civilnog društva i nezaposleni, zainteresovani za promišljanje i izgradnju društvenih alternativa. Prednost će imati mladi do 30 godina, a odabir će se vršiti na temelju motivacije, obrazloženju prijave i korisnosti seminara za prijavljene.

Seminar je besplatan, a radni materijal, ručak i osveženje su obezbeđeni.

Prijave se vrše putem online formulara kojem možete pristupiti klikom na sledeći link.

Rok za podnošenje prijave je nedelja, 25. septembar.

Svi prijavljeni će dobiti potvrdu o učešću na e-mail zajedno sa agendom seminara do utorka, 27. septembra.

O seminaru

Edukativni program „Feministički pristup problemu seksualnog nasilja u ratovima u Jugoslaviji: Za kulturu sećanja i odgovornosti“ nastao je iz potrebe feministkinja ovog regiona da zapišu informacije i znanje o ovom problemu i učine ih dostupnim širokoj javnosti. Program je deo feminističke kulture sećanja – sećanja na najteže, sistemski organizovane seksualne zločine koje su žene na ovim prostorima doživele na kraju XX veka, sećanja na bol i traumu koja nije uticala samo na konkretne žene, već na cela društva koja i danas žive sa njom. Takođe je deo feminističke kulture odgovornosti – odgovornosti da se imenuju počinitelji, koji su većinski bili srpske nacionalnosti i zločine činili pod velom velikosrpskog nacionalizma i mržnje prema ženama i etničkim Drugima. Jedino kulturom sećanja i odgovornosti možemo makar za nijansu ublažiti bol preživelih, njihovih porodica i društava, i uticati na to da se takvi zločini više nikad ne ponove.

Ovaj program je nastao u okviru projekta „Jačanje glasova žena pogođenih ratnim seksualnim i rodno zasnovanim nasiljem na Zapadnom Balkanu – Za kulturu priznavanja i pomirenja“.

Program seminara

I DAN – 1. oktobar 2022. /11.30 – 17.00

  • Tranziciona pravda – feministički pristup: Staša Zajović, Žene u crnom
  • „Ženski sud: feministički pristup pravdi“  –   projekcija filma i diskusija
  • Od „nagrade vojnicima“ do „zločina protiv čovečnosti“  –  kako je feministički pokret promenio značenje i međunarodnu regulativu silovanja u ratu: Mina Damnjanović, Feministička inicijativa Verujem Ti

II DAN – 2. oktobar 2022. /10.00 – 15.30

  • Seksualno nasilje tokom ratova u Jugoslaviji – činjenice o rasprostranjenosti problema, obrasci počinjenja i ostvarivanje prava preživjelih: Sanja Pavlović, Autonomni ženski centar
  • „Kraj nekažnjivosti“ – projekcija filma i diskusija
  • Problemi u (ne)procesuiranju seksualnog nasilja u ratu pred sudovima u Srbiji: Ivana Žanić, Fond za humanitarno pravo
  • „Povratak“ – projekcija filma i diskusija

Prijave za radionice kreativnog pisanja “Pisalište”

Sre, 2022-09-07 10:42

Ukoliko živite u Novom Sadu i volite da pišete, možete se prijaviti na kreativne radionice u Omladinskom centru CK13 koje nose naziv Pisalište.

Radionice su besplatne i održavaće se nedeljom na spratu Crne kuće (Vojvode Bojovića 13).

Na kraju godine, odabrani tekstovi nastali na ovim radionicama će se naći u književnom časopisu CK13 koji nosi naziv “Beleške”.

Maksimalan broj učesnika je 12, okvirno trajanje jednog susreta je 2 sata, a radionice vodi Đorđe Majstorović, pisac i urednik književnog programa CK13.

Serijal radionica traje do decembra, prva radionica u novoj sezoni će se održati 25. septembra, a rok za prijave je 21. septembar u ponoć.

Za prijavu na radionicu potrebno je poslati tri autorska rada na e-mail adresu: pisaliste@gmail.com

———————————

Program radionica Pisalište je već dugi niz godina deo redovnog književnog programa CK13, koji je sufinansiran od strane Gradske uprave za kulturu, a ove sezone Pisalište je i deo programa “Dekoncentracija kulture” koji zajednički realizuju Zaječarska inicijativa i Omladinski centar CK13, uz podršku Švajcarske vlade u okviru projekta “Kultura za demokratiju” koji sprovodi Hartefakt fond.

Lednik i Frakhtal u Zaječaru

Pon, 2022-08-29 12:22

Omladinski centar CK13 i Zaječarska Inicijativa vam predstavljaju dva novosadska instrumentalna benda, Lednik i Frakhtal.

Ovo je prvi koncert u nizu planiranih nastupa novosadskih bendova u Zaječaru, a cilj koncertnih serija je da se zaječarskoj publici predstavi alternativna muzička scena Novog Sada.

LEDNIK

Bend Lednik premijerno u Zaječar donosi svoje instrumentalne pasaže koji vešto plivaju u post metal i post rock vodama sa uzbudljivim dinamičkim poigravanjima. Iza sebe imaju fantastičan debi “Celestial Monuments” iz 2020. godine, a trenutno rade na materijalu za novi album.

FRAKHTAL

Frakhtal je post/progressive rock instrumental trio i iza sebe imaju album “Plima“.

Koncert je deo programa “Dekoncentracija kulture” koji zajednički realizuju Zaječarska inicijativa i Omladinski centar CK13, uz podršku Švajcarske vlade u okviru projekta “Kultura za demokratiju” koji sprovodi Hartefakt fond.

Seminar alternativnih politika #17 “Kako do borbenog sindikata?”

Uto, 2022-08-23 15:12

Omladinski centar CK13 i Radnički glas te pozivaju da se prijaviš na Seminar alternativnih politika “Kako do borbenog sindikata?” koji će se održati 10. i 11. septembra 2022. u prostorijama Crne kuće 13.

Dobrodošli su srednjoškolci, studenti, kao i osobe koje ne studiraju; zaposleni u privatnom ili javnom sektoru, u organizacijama civilnog društva i nezaposleni, zainteresovani za promišljanje i izgradnju društvenih i ekonomskih alternativa.

Prednost će imati mladi do 30 godina, a odabir će se vršiti na temelju motivacije, obrazloženju prijave i korisnosti seminara za prijavljene.

Seminar je besplatan, a radni materijal, ručak i osveženje su obezbeđeni.

Prijave se vrše putem online formulara kojem možete pristupiti klikom na sledeći link.

Rok za podnošenje prijave je ponedeljak, 5. septembar u ponoć.

Svi prijavljeni će dobiti potvrdu o učešću na e-mail zajedno sa agendom seminara najkasnije u četvrtak, 8. septembra.

O seminaru

Seminar “Kako do borbenog sindikata?” koji Radnički glas organizuje u saradnji sa CK13, ima za cilj da polaznike i polaznice nauči konkretnim veštinama sindikalnog organizovanja zasnovanog na ideji klasne borbe. Ove veštine i znanja biće korisne svakome ko želi da pokrene sindikalno organzovanje na radnom mestu, omasovi svoj sindikat, suprotstavi se poslodavcu kroz konrketne akcije i izbori se za bolje uslove rada. Takođe, svi koji žele da doprinesu jačanju radničkog organizovanja i koji veruju da je u kapitalizmu organizovanje na radnom mestu neophodno kako bismo menjali svet na bolje i u interesu većine, imaće priliku da steknu kako teorijska, tako i praktična znanja.

Osnovni deo progama seminara je praktična radionica, u okviru koje ćemo govoriti o razlikama između borbenog sindikata s jedne i birokratizvanog i liberalnog sindikata s druge strane, obraditi teme poput koncepta prirodnih lidera, dinamičkog mapiranja radnih mesta, testova strukture sindikata, probnih štrajkova, kao i govoriti o važnosti komunikacije, demokratije i solidarnosti u borbenom sindikatu. Poseban akcenat biće na sticanju veština prepoznavanja prirodnih lidera, verbalne komunikacije, vođenja strukturisanih razgovora i mapiranja randih mesta.

Pored toga, u okviru seminara održaćemo diskusiju o borbi za minimalac i razgovor o novoj knjizi Viveka Čibera “Klasni matriks” (The Class Matrix, 2022), a kao prateći program organizvačemo projekciju filma Stefana Brizea “U ratu” (En guerre, 2018).

Program

SUBOTA | 10. septembar |

Radionica: Šta je borbeno sindikalno organizovanje? 

Radionica: Kako do većine? 

Čitaonica: Vivak Čiber, Klasni matriks

Filmsko veče: U ratu

NEDELJA | 11. septembar |

Radionica: Vođenje razgovora

Radionica: Mapiranje radnih mesta

Forum: Borba za minimalac

Završna diskusija: Kuda dalje

O Radničkom glasu

Mi smo grupa socijalistkinja i socijalista koja smatra da je u ovom trenutku najpotrebnije dati prostora glasovima eksploatisanih radnica i radnika, podržati radničko organizovanje i graditi mreže solidarnosti unutar radničke klase.

Zbog toga su naše aktivnosti usmerene ka izgradnji platforme za jačanje radničkih glasova i povezivanje i osnaživanje radničkih borbi.

Otvoreni smo za saradnju sa svima koji žele da budu deo klasne borbe, na strani radničke klase.

Ukoliko vas zanima naš rad i principi našeg političkog organizovanja, možete nam se priključiti na našim političkim diskusijama o aktuelnim temama, informisanim istorijom klasne borbe.

Principi na kojima se zasniva naša grupa su:

– Borba za socijalizam odozdo

– Građenje akcionih jedinstva

– Solidarnost u borbama za žensko oslobođenje

– Borba protiv imperijalizma i dužničke ekomonije

– Borba protiv rasizma, nacionalizma i opresija manjina, koji se na ovim prostorima pre svega ogledaju u položaju Roma, izbeglica i LGB osoba

Jedna borba – klasna borba!

Pridruži nam se!

https://radnickiglas.org/

https://www.facebook.com/radnickiglas

 

Audio dokument: Protest “Buna protiv mafije” (28.7.2022.)

Sub, 2022-07-30 10:05

Audio dokument nastao na protestu “Buna protiv mafije” (28.7.2022. u Novom Sadu) dokumentuje protest protiv nasilja privatnog obezbeđenja koje je prethodno unajmio Grad Novi Sad, kako bi se onemogućilo obraćanje građana odbornicima grada Novog Sada povodom usvajanja “investitorskog” GUP-a (21.7.2022).

Snimak sačinio Ozren Lazić.

Zaštita životne sredine ili Ekologija (Marej Bukčin)

Pet, 2022-07-29 12:51

Marej Bukčin, ekolog i anarhista, autor je nekoliko knjiga koje se bave ljudima, tehnologijom i životnom sredinom, kao i “Crisis in our Cities” i “Post-Scarcity Anarchism”. Intervju pred vama je malo izmenjeni transkript razgovora između Bukčina i Eugena Eklija iz časopisa “Alternative Sources of Energy.” Podobnija objašnjenja mnogih ideja o kojima se ovde pričalo možete naći u Bukčinovoj knjizi “Post-Scarcity Anarchism”.

 

ŠTA JE ekologija?

Rekao bih da ekologija nije samo izučavanje problema između ljudi i prirode, već i problema u međuljudskim odnosima. Nije tu samo domen prirodne ekologije, tu je i domen socijalne ekologije i urbane ekologije. Ekološka perspektiva je, pre svega, univerzalna. Ona nas uči da je “celina veća od sume njenih delova”. Ekološka perspektiva je, pored toga, pogled na svet koji vidi u jedinstvu i razlici opšti kurs ne samo prirodnog, već i socijalnog razvitka. Ona takođe implicira da ovaj razvitak mora biti slobodan da spontano pronađe svoju ravnotežu. Bez prinude, bez hijerarhije i bez dominacije. Treba težiti ka raznolikosti, zarad nje same, i ne samo u prirodnom svetu već i u socijalnom. Pomoću naših novih eko tehnologija i novih eko zajednica, mi ćemo pospešivati raznolikost. Kada neko govori o alternativnim izvorima energije, na primer, realan problem je razviti raznoliki mozaik izvora energije. Sama solarna energija nije rešenje, niti je to energija vetra. Međutim, korišćenje solarne energije i energije vetra, zajedno sa geotermalnom energijom i energijom vode, mi imamo sada razne izvore energije za našu zajednicu. Oni bi stvorili novu energetsku bazu koja bi minimalno, ako uopšte, koristila tradicionalne izvore energije.

Primetite ovde da se raznolikost koristi kao rešenje za energetske probleme. To je tipično ekološko rešenje. Ekologija je spoznala da je kurs biološke evolucije taj koji konstantno diverzifikuje život, koji, u tome, u svojoj svepromenjivoj formi, kolonizuje svet. Mi sada znamo da je rešenje problema sa štetočinama, na primer, to da se u sistem ubacuju različite grupe vrsta jedne protiv drugih na taj način da one stvaraju harmonijsko stanje. Što je ekosistem prostiji, to je skloniji infestaciji štetočina. Što je kompleksniji, manja je verovatnoća da će doći do infestacije.

Ovaj način razmišljanja se, na neki način, može primeniti na svaki aspekat života. Kompletno ljudsko biće, na primer, je celokupno ljudsko biće, sa širokom raznolikosti doživljaja i jednim višedimenzionalnim postojanjem. Najkompletnije ljudsko društvo je ono koje je sačinjeno od veoma individualizovanih ljudi, od kojih svako ima ličnost koja može učestvovati u samoupravi i samokontroli.

Ovaj pristup je bio osnova za razvoj grčkog društva u antičkim vremenima – svako je u svemu bio amater, a samim time kompletnije ljudsko biće. Grčka “zlatna sredina” potiče od ovoga pristupa, kao i renesansni koncept kompletnog pojedinca. Ipak, ovo je samo ekološka perspektiva primenjena na ljudsku prirodu kao i na biološku. Ovde ja pravim bitnu razliku između ekološke perspektive i perspektive zaštite životne sredine, koja uključuje manipulisanje stvarima na osnovu inženjerskih principa. Kako izbeći zagađenje? Stvaranjem nekakve nove “sprave”. To je pristup zaštite životne sredine iliti enviromentalistički pristup. Razradom stare tehnologije – ne eko tehnolije, nego novog uređaja koji treba da se instalira na postojeću tehnologiju; kao što je afterbrner, razne vrste četki, ili štagod.

Izgleda da vi pravite razliku između ekologije i zaštite životne sredine. Da li možete dodatno da objasnite šta vi pod time podrazumevate?

Većina ljudi koji su tu aktivni – pod čime mislim na državne službenike i čak naučne radnike – su ustvari “enviromentalisti” a ne “ekolozi”. Enviromentalizam je u stvari (po meni) ono što bismo mogli nazvati biološkim inženjerstvom. Priroda se posmatra ne kao organska celina, već kao životno stanište. Prirodni svet se samo posmatra kao skladište prirodnih resursa. Stoga, priča se o “poboljšanju sredine” i često se dovodi enviromantalistički – tj. “magičan metak” – pristup takvom rešenju. Ono što bismo mi trebali da uradimo, enviromentalisti bi rekli, jeste da prilagodimo okolinu na takav način da neće biti “štetna po nas”. Dodaću da isti enviromentalistički pristup postoji među urbanistima. Grad se takođe posmatra kao skladište “urbanih resursa” a ne kao veoma organska zajednica. Ekološki pristup je drugačiji. Kompleksni međuodnosi, lanci ishrane i/ili spontani razvitak raznih procesa u prirodi je ono što zanima ekologe. U ekologiji, čovek se ne posmatra kao neko ko treba da menja sredinu kako bi je prilagodio samo sebi. Sa ekološke tačke gledišta, ljudi su deo mnogo veće celine koja se zove prirodni svet. Ne “na vrhu” narodnog sveta, niti da sedimo na vrhu piramide već jedan aspekt prirode. Mi nismo gospodari univerzuma, kao što nas Biblija uči – gospodari svega što leti, puzi i pliva – već deo prirodnog sveta i harmonijski odnos sa njime.

Enviromentalistički pristup i ekološki pristup su u realnom konfliktu. Uzmimo na primer alternativne izvore energije. Kada ljudi žele da primene strog enviromentalistički pristup alternativnim energijama, oni uzimaju da se bave “spravama” – magičnim mecima, “rešenjima” koja zaista reflektuju inženjersko gledište a ne ekološko gledište.

Na primer, uzmite predlog koji kaže da možemo rešiti naše energetske probleme pomoću izgradnje ogromnog solarnog reflektora u svemiru, veličine nekih 35 kvadratnih milja ili štaveć. Sada, ovo je klasičan enviromentalistički pristup solarnom energetskom problemu. Kako će oni da ga reše? Na isti način kao što su pokušali da reše energetski problem pre 100 godina. I dalje je to industrijska revolucija, stanovište pravljenja profita. Za enviromentalistu, realan problem su “efikasnost” i profit, a rešenje je industrijski gigantizam. Ali tehnološki problem nije rešen razvitkom tehnologije – koja je i dalje van shvatanja individue kome ta tehnologija treba da služi. Ekološki pristup bi pozvao na ljudsku meru, koja je takođe i prirodna mera. U istoj meri u kojoj je ljudsko biće shvaćeno kao deo okoline – prirodnog sveta – tehnološko rešenje bi počivalo na onome šta ljudi mogu da shvate. Pokušalo bi se da se promeni odnos ljudi prema prirodi na takav način da postoji jasno shvatanje uloge koju priroda igra u životu pojedinaca.

Iskorišćavanje energije sunca pomoću ogromnih ogledala u svemiru ne bi bilo rešenje, jer bi ta ogledala i dalje bila u rukama industrijskih hijerarha, već bi rešenje bio jedan decentralizovani pristup, formiranja ekoloških zajednica i pokušaja da se umetnički “prilagodi” tehnologija ekosistemu u kom se zajednica nalazi. Na ovaj način, tehnologija bi posredovala u vezi između ljudi i prirode na istinski organski način. Mogli bismo da u našem neposrednom iskustvu vidimo ulogu koju bi tehnologija igrala u harmonizaciji čovečanstva sa prirodnim svetom. Shodno tome, zajednice bi se prilagodile ekosistemima u kojima se nalaze i one bi bile shvatljive za ljude u tim zajednicama. Pojedinci bi bili naučeni kako da prave sopstvenu tehnologiju – i time tehnologija ne bi više bila misteriozna sila koja postoji iznad njih. Naprotiv, tehnologija bi sada postala, sa ekološke tačke gledišta, način povezivanja sa prirodom i upotreba prirodnih sila na intiman, humanistički način.

To je jedna temeljna razlika, onda, između dva pristupa. Razmotrite, na primer, koncipiranje Zemlje kao rakete, kao što to čini kibernetički jezik koji je sigurno poznat čitaocima dela Bakminstera Fulera. Ovde se zaista saočavate sa enviromentalizmom, sa “prirodnim inženjerstvom”. Mi ćemo da “isplaniramo” prirodu. (Smeje se). Priroda se ovde sastoji od “resursa,” nije jedna holistička celina. Ekološki pristup ne bi ni koristio takav tip jezika.

U enviromentalističkom pristupu, vi imate tipične hijerarhijske pristupe prema prirodi. Čovek preuzima kontrolu nad prirodom! Znate, čovek posmatra sam sebe (veoma patrijahalna perspektiva, “sam sebe”) kao nekog ko stoji iznad svega što je živo. Čovek “dorađuje” prirodu za svoju korist. Ekološka perspektiva je drugačija. Ovde, razlike postoje, ali nisu poređane hijerarhijski; ljudi su različiti od životinja, ali nisu superiorniji ili inferiorniji od njih, ili obrnuto. Slično tako i sa biljkama; slično tako i sa zemljom. Konferencija u Stokholmu je bila enviromentalistička. Oni se nisu bavili ekologijom, već sa preuređivanjem planete. Metodologija koja je korišćena, kao i jezik, su bili pozajmljeni iz sveta teške industrije, od dizajna raketa. Istinska ekološka konferencija bi bila vođena pod veoma drugačijim uslovima i sa potpuno drugačijim perspektivama. Ne samo da bi se pokušalo raditi sa mentalitetom koji gleda ljude kao deo prirode a ne iznad nje, već bi se pokušalo da se radi i na problemima sa socijalnim uslovima – nešto što nije urađeno u Stokholmu. Ne možete da razmišljate o “eko tehnologiji” ili “alternativnoj tehnologiji” bez alternativne zajednice.

Da zaključim, mora postojati balans ne samo između ljudi i prirode, već i posrednički faktor u tom odnosu – poput tehnologije – takođe treba da bude u tom harmoničnom mozaiku.

Na koji način vidiš da se organska ekološka perspektiva izražava?

Ona sebe primarno izražava pomoću “kontrakulture”, a ne preko naučnih ili tehničkih konferencija. Omladinska kontrakultura pravi neke pokušaje, bilo to svesno ili intuitivno, da razvije nehijerarhijski pristup prema ljudima i prirodnom svetu. I ja mislim da je taj impuls bitniji sa stanovišta krajnjeg postizanja ekološke perspektive od svih državnih i stručnih konferencija koje se održavaju, ili od svih kampanja koje su pokretane, ili od svih zakona koji su uvedeni.

Mi moramo da transformišemo ljude. Ako mi sami ne prođemo kroz samotransformaciju koja menja naš način razmišljanja i naših odnosa međusobno, onda mi nećemo moći da se povežemo sa prirodnim svetom na ekološki način. Tako da, ja mislim da naš način postizanja onoga što bih ja nazvao “ekološko društvo” – a ja smatram da je trenutno društvo anti-ekološko – podrazumeva da se unutar pojedinca razvije ekološka kultura i psiha.

Odakle misliš da potiču neki od anti-ekoloških stavova?

Pa, ja mislim da temelji anti-ekoloških stavova potiču od dominacije čoveka nad čovekom. Mislim da smo prvo počeli sa dominiranjem starijih nad mlađima – onda muškarcem koji dominira nad ženama, i napokon muškarcem koji dominira nad muškarcem. Sve ovo je počelo da stvara društveni odnos, i mentalne i psihičke stavove, koji su doveli do koncepta dominiranja nad prirodom. Drugim rečima, dominacija, kao društveno stanje, je projektovano iz ljudskog u prirodni svet.

Mi smo čak počeli i da percipiramo prirodni svet kroz prizmu hijerarhijske dominacije. Mi govorimo o lavoviva kao o “kraljevima životinja”, ili pričamo o “malom” mravu. Sada, ovo je ekološka glupost. Nema kraljeva, princeza, kneževa ili čega već – nema hijerarhija – u prirodi, uprkos budalaštinama koje se čak pojavljuju i u knjigama o ekologiji. Znači – rekao bih da se naša anti-ekološka perspektiva pojavljuje iz dominacije čoveka nad čovekom. Mi sada imamo nešto još gore. Sa razvitkom, napokon, onoga što mi zovemo “slobodnim” tržištem – sistema koji podrazumeva uništenje svih srodstava, proširene porodice, plemena, ranog sela – vi počinjete da stvarate izolovanog pojedinca u jednoj društvenoj džungli, pravog predatora.

Kako se ovde tehnologija uklapa? Neko bi mogao reći da kao rezultat kapitalističkog tržištnog sistema (koji, naravno, zbog monopola nije više “slobodan”) vi počinjete da ubrzavate sa razvitkom tehnologije. Razlika između našeg društva i ranijih društava temeljenih na dominaciji jeste, rekao bih, taj da smo razvili strašnu tehnologiju sa kojom možemo naneti više štete nego predkapitalistička društva prošlosti. Ali isti stavovi su postojali i nakon što su klanska društva uništena, a oni su se itekako razvili pod tržišnim sistemom.

Rezultat je taj da primećujemo spajanje te dve tendencije. Prva je dominacija, uveličana do te mere da je moć postala sama po sebi cilj. U modernom kapitalizmu, utemeljenom na razmeni dobara, “proizvodnja samo zarad proizvodnje” postaje sama po sebi krajnji cilj. Sa druge strane, konvergirajući sa ovim, mi vidimo razvitak tehnologija do takvog nivoa da stavovi koji se temelje na dominaciji mogu, u jednoj generaciji, proizvesti više štete nego sva šteta koja je naneta u zadnjih hiljadu godina.

Pomenuo si da se nadaš da će se stvari promeniti – da postoje potencijali u “kontrakulturi”. Zašto baš u ovom trenutku postoji takva istorijska alternativa?

Pa, mislim da je kapitalistički sistem doveo hijerarhijsko društvo do granica njegovog razvoja. Sada je vrlo jasno da tradicionalne institucije koje su postojale hiljadama godine više nisu funkcionalne. Ljudi odbijaju da prihvate tu realnost. Mislim da tu postoji velika tenzija između onoga što postoji i onoga što je postojalo hiljadama godina. Hiljadama godina mi smo bili ograničeni, kao u ludačkoj košulji, oskudicom. Tehnologija je bila toliko nerazvijena da su se ljudi, čak i ako su imali dovoljno da jedu, osećali materijalno nesigurno. Sezonske promene, promene u vremenu, mogle su da stvore i gozbu i glad.

Ali mi smo danas razvili tehnologije koji bi mogle da obezbede materijalnu sigurnost. Odmah, za ljude prvog sveta, a veoma brzo i za ljude trećeg sveta. I mislim da, zbog ovog razvitka tehnologije, ljudi shvataju da su mnoge institucije koje su imale smisla hiljadama godina danas iracionalne. Ironično, tehnologija koja danas porobljava ljude, može i da ih oslobodi – drugim rečima, to je “tehnologija oslobođenja”.

 Tu sada postoji ogromna tenzija između racionalnog, humanističkog, i istinski ekološkog društva koje bi moglo da postoji – i iracionalnog, anti-ljudskog i anti-ekološkog društva koje danas postoji. I ova tenzija je, ja mislim, stvorila odbacivanje utvrđenog sistema na skali koji nismo do sad nikada videli.

Da li možeš više da nam objasniš šta je to “tehnologija oslobođenja”?

Pa, paralelno sa postojećom tehnologijom – pod kojom mislim gigantsku instalaciju koja proizvodi naše najosnovnije proizvode – mi počinjemo da svedočimo razvitku potpuno novom tipu tehnologije. Ova tehnologija je utemeljena na alternativnim izvorima energije koji ne zagađuju, ili bar stvaraju minimalnu količinu zagađenja. Ona je utemeljena na uređajima koji zahtevaju manje rada i koji mogu da se prilagode ljudskoj dimenziji i proizvedu dugotrajne proizvode. Ove tehnologije su savršene za decentralizovane tipove zajednica, a samim time i viziji ljudskog društvenog života prilagođenog ljudskoj dimenziji.

Uporedite ovo sa gigantskim državnim aparatom, ogromnim industrijskim instalacijama, i velikim gradovima koje imamo danas.

Mi danas imamo alternativne izvore energije za fosilna goriva koja danas koristimo, pa čak i za nuklearno gorivo. Ove alternative su sačinjene od ponovnog korišćenja elementalnih sila u prirodi kao što su sunce, vetar, talasi i tako dalje. Sve zajedno, one bi mogle da zamene hidro-ugljenična goriva koja danas koristimo.

Slično, mi smo razvili, bilo kao prototipe ili samo na papiru, nove načine proizvodnje čelika koji mogu da se prilagode skoro bilo kojoj dimenziji. Mi više nismo zarobljenici ogromnih valjaonica i glomaznih instalacija koje su narušavale pejzaž Pitsburga generacijama. Mi čak više ni ne moramo da imamo ogromne fabrike za sklapanje automobila.

Onda je tu veoma sofisticirana hobistička tehnologija koja bi mogla da pospeši zanatstvo kao zamenu za masovnu proizvodnju i ogromne instalacije koje uz to idu. Racionalno korišćenje zemljišta bi moglo dovesti do decentralizacije gradova, i do “rekolonizacije” naše cele planete na istinski ekološkim temeljima. Raspustiti gradove i koristiti nove tehnologije – racionalno. Povezati manje zajednice tehnološki. Ove zajednice bi trebalo da se pažljivo prilagođavaju ekosistemima čiji su deo.

Deluje da su tri principa na delu ovde. Prvi je taj da razvijamo multi-funkcionalnu tehnologiju u malim razmerama – mašine koje mogu da obavljaju više različitih poslova. Drugo, kada mi razvijemo racionalne zajednice, mi možemo da proizvodimo dobra koja će da traju, a ne dobra koja su namerno napravljena da propadaju i zahtevaju konstantno obnavljanje. Drugim rečima – kvalitetna dobra. Treće, mi više ne moramo da imamo ogromne instalacije da bismo proizvodili dobra koja koristimo za preživljavanje i uživanje. Ova tri principa razvitka sada čine mogućim stvaranje zaista ekoloških zajednica koje su napravljene po meri ljudi i u kojima oni mogu da kontrolišu društvo.

Ono što ja imam na umu, ako neko želi da ima istorijsku sliku, bi bio grčki polis. Antička Atina, i mnogi drugi polisi koji su postojali na grčkim rtovima, ostrvima i delovima Italije, pre nego što je Rimsko carstvo preuzelo mediteranski društveni život, su bili na mnoge načine – iako možda ne u potpnuosti kompletni – interesantni primeri toga kako ljudi mogu da stvore direktno demokratska društva po meri ljudi. U polisima, građani su mogli da razumeju društvene procese i upravljanje zajednice, i u njima su stoga mogli i direktno učestvovati.

Što se tiče budućih polisa, možemo da zamislimo kako bi oni bili međusobno povezani poljoprivrednim i industrijskim operacijama. Možemo i da zamislimo ove zajednice dovoljno velikim da bi mogle da izbegnu uništenje bilo koje kulture – a sa druge strane ipak ne prevelikim, tako da svako može da razume kulturu koja se stvara. Dobro balansirane poljoprivredno, ekološki, i po pitanju takozvanih “resursa” koji su potrebni, one bi živele u harmoniji sa ekosistemima u kojima se nalaze, vraćajući prirodi ono što joj pripada; i, u stvari, poboljšavajući ekosistem time što stavljaju razum u službu prirodnog sveta.

Da li bi ti polisi takođe bili i istraživačke zajednice?

Neki bi. Voleo bih da vidim rasprostranjeno uspostavljanje “energetskih centara”, takoreći. Mislim na okupljanje interesa i talenata zajedničkim radom u malim grupama. Voleo bih da vidim takve energetske centre u raznim delovima Sjedinjenih Država, i voleo bih da vidim ljude – različitih talenata – da pomoću svojih sposobnosti vode projekte koji u stvari mogu da demonstriraju mogućnost novih tehnologija koje postoje ili koje se razvijaju. Takve zajednice bi bile zajednice kreativnog rada. One bi objavljivale svoje materijale, demonstrirale svoje projekte (modele za druge da prouče), i, ukratko, učestvovale u novoj vrsti “prosvetljenja” koje se ne dešava samo u Sjedinjenim Državama, već svuda.

Ja vidim ove energetske centre kao “komune prosvetljenja”. One bi nastojale da promovišu i podstiču kulturne promene koje se polako dešavaju u ovoj zemlji, dopirući do svakog njenog ćoška dok se svest ne promeni toliko da će većina želeti potpunu rekonstrukciju društva.

Na primer, moji prijatelji i ja planiramo da stvorimo takav energetski centar nedaleko od Njujorka, gde planiramo da sagradimo kuće sa solarnim panelima i vetrenjačama, i radimo na novim tehnologijama. Da postoje mnogi energetski centri po SAD-u, mi bismo igrali bitnu ulogu u menjanju svesti kod ljudi. Takvi centri su svakako samo deo mnogo veće celine – koja uključuje i osloboljenje žena, antiratni pokret, oslobođenje dece, prehrambene zadruge, narodne medicinske klinike, i štošta još. Međutim, ti energetski centri bi igrali ulogu u uklanjanju hijerarhijskog mentaliteta koji se održava u trenutnom sistemu dominacije.

Ti ćeš onda raditi na praktičnoj primeni alternativnih izvora energije. Koje su neke od tvojih ideja u vezi praktičnosti ovih istraživanja?

Pored solarne energije (i to je oblast koja se razvija svake godine) možemo razmišljati i o korišćenju tečnog vodinika kao goriva. Moj prijatelj, Vilson Klark, piše knjigu o ovome, u kojoj procenjuje sliku goriva iz perspektive alternativnih izvora energije. Ta knjiga će najverovatnije izaći sledeće godine. Klark naglašava da, pomoću elektrolitičke disocijacije, korišćenjem sunca kao izvora energije, mi najverovatnije možemo da proizvodimo u dovoljnoj količini da zamenimo mnoga goriva (ako ne i sve) koje uključuju sagorevanje hidro-ugljenika ili nuklearne aktivnosti. Novi koncepti se stalno pojavljuju. Međutim, naglasio bih potrebu za raznolikošću, za uključivanje različitih energetskih resursa. Solarna energija ne bi samo bila korišćena za proizvodnju vodonika, već i za zagrejavanje i za štošta još. I bilo bi dobro ako bismo u miks uključili energiju vode i vetra.

Uglavnom, to je pitanje razvitka eko tehnologije, humanističke tehnologije. Kao što bi Marks rekao:”Ne samo humanizacija prirode, već i naturalizacija ljudi”. Mislim da je dijalektika potrebna ovde, i naš cilj bi trebao da bude ne samo balans između ljidi i prirode, već i balans unutar ljudskih bića i samim time društva.

Ako to znači da bismo mogli da imamo samo jedno gorivo – kao što je solarno proizvedeni vodonik – koje bi moglo da zameni sve izvore energije, čak i one nove, mislim da to ne bismo trebali da uradimo. Mi bismo uvek trebali da imamo raznovrsni mozaik izvora energije – koristeći, kako to biva, sve sile u prirodi kako bi one bile uključene u naše živote. Na ovaj način, mi možemo razviti stav sa više poštovanja – čak i naklonosti – prema prirodi. Mi bismo afirmisali našu zavisnost od prirodnog sveta, i na ovaj način stvorili jaču motivaciju za bavljenje sa ekosistemima na zaista ekološki način.

Ovaj tekst je preveden sa “The Anarchist Library” i možete ga naći na ovom linku.

Ka zelenoj Evropi, ka zelenom svetu (Petra Keli)

Čet, 2022-07-28 11:57

Mnogo, mnogo godina od danas, kada budemo govorili o istoriji, ljudi će slušati o osamdesetima. O jednom fragilnom dobu kada je višeglava zver tenzija i konflikata pretila da okonča sam život naše planete – kada su teroristi pretili nevinim ljudima, kada su rasni i verski ratovi zaposeli velike zemlje, a deca postala vojnici… To doba je takođe bilo obeleženo ustankom ljudskog duha – koji je bio zasnovan na veri ljudi da u njima postoji neiscrpna dobrota.

Ljudi su znali….da im se može poveriti Mir.

Karl Rodžers

 

Dragi prijatelji u Međunarodnom zelenom pokretu i u Međunarodnim zelenim strankama!

Želela bih da se zahvalim Zelenoj stranci Švedske što su me pozvali, zajedno sa Jakobom von Uekskulom, da govorim na zatvaranju ovog skupa.

Uspela sam tek juče uveče da stignem u Štokholm, zbog jednog porodičnog okupljanja u Nemačkoj. Nadam se da je ovaj prvi Međunarodni zeleni kongres bio vredan i konstruktivan. Ne mogu da zamislim bolje mesto za ovakav skup od neutralne, nesvrstane zemlje poput Švedske, pogotovo u trenutku kada neki prominentni članovi Zelene stranke u Federalnoj Republici Nemačkoj pokušavaju da nas ubede da moramo prihvatiti članstvo u NATO-u, sa argumentom da nas Zeleni stav o nesvrstanosti dovodi do “nacionalističkog i nacionalno-državničkog” načina razmišljanja.

Ja smatram da je takvo taktičko razmišljanje i argumentovanje, po kom bismo trebali da napustimo našu platformu “nesvrstanosti” i “aktivne neutralnosti” kao konkretnog Zelenog cilja, ne samo pogrešno već i veoma destruktivno. Po meni, Zelene stranke i pokreti, što na Zapadu, što na Istoku, Severu ili Jugu, moraju da udahnu novi život i novu posvećenost debati o nesvrstanosti i aktivnoj neutralnosti u Evropi i drugde. Neutralnost nije sama po sebi cilj, već je ona alat za vođenje politike aktivnog mira. Po mom mišljenju, Zelene stranke i pokreti koji su prinuđeni da deluju u zemljama koje su članice vojnih saveta, bi morale da drže nesvrstanost vrlo jasno i hrabro u svom političkom programu, i trebali bi da delaju na osnovu toga u svojoj političkoj praksi. To znači takođe da preduzmu taj prvi promišljen korak istupanja iz tog vojnog saveza.

Ja se takođe nadam da će Zelene stranke u neutralnim zemljama poput Švedske, Finske, Irske, Austrije i Švajcarske sarađivati sve više i više, i da će nam pokazati put ka Evropi bez blokova.

Nedavna unutarnja prepiranja u mojoj Zelenoj stranci po pitanju članstva u NATO-u i jednostranog razoružanja su meni lično vrlo zabrinjavajuća – kao što su mi zabrinjavajuće i brojne unutrašnje Zelene razmirice i iz kojih mislim da ostali treba da izvuku određene lekcije. Mogu samo da molim vas sve ovde u Štokholmu: nemojte da ponavljate naše greške!

Ono što mi je uvek ulivalo nadu je činjenica da autentični Zeleni pokreti, akcione grupe, i stranke nisu nikad bile vezane za stare ideologije i stare načine delovanja. Mi smo bili – i još uvek jesmo – iskreno otvoreni ka novim, radikalnim, nenasilnim, feminističkim, ekološkim, kao i pacifističkim pristupima. Albert Ajnštajn je jednom rekao da je cepanje atoma promenilo sve – sem načina na koji ljudi razmišljaju. I to je upravo ono što mi stremimo da uradimo – da promenimo način na koji ljudi misle – da pomognemo ljudima da donose svoje sopstvene odluke na lokalnom nivou, da im pomognemo da deluju lokalno i misle globalno. Kako je Marej Bukčin, Američki ekologista, to sročio:

“Veliki projekat našeg vremena mora biti da otvorimo drugo oko: da sagledamo od spolja, i u celosti; da čujemo i da prevaziđemo podelu između čovečanstva i prirode kojom smo naučeni od najranijeg doba”

Šta je značenje toga da ‘sagledamo od spolja, i u celosti’ za nas u Zelenom pokretu? Šta ovo znači za našu budućnost? Za istinski Zeleni svet? I šta naposletku uopšte mislimo pod Zelenim politikama? Ovog leta, na američkom Nacionalnom Zelenom skupu u Amherstu, u Masačusetsu – na kom nisam mogla da prisustvujem jer sam bila u Moskvi – bilo je mnogo trvenja između ‘političkih’ i ‘duhovnih’ krila Zelenog pokreta. Ali zbog čega? Ja verujem da oba krila treba da se drže zajedno, da se dopunjuju, i da su ona suštinski deo jedno drugog – jer mi ne možemo rešiti političke probleme bez da se u isto vreme pozabavimo onim duhovnim. Oni koji pokušavaju da etiketiraju duhovnost Zelenih politika kao “verski pokret,” poput nekih ljudi sa levice, zapravo odvlače pažnju sa i, u suštini, ismevaju srž Zelenih politika, samu etiku Zelenih politika. Zelene politike su oduvek imale duhovnu osnovu. Ona podrazumeva poštovanje svih živih bića, kao i spoznaju o međusbnoj povezanosti svog živog sveta.

Bez obzira na to da li govorimo o mikro ili makrokosmosu, političko je lično i lično je političko. Teodor Rosak je govorio kako je duhovna praznina u našim životima najbitnija politička činjenica našeg vremena. Ja verujem da mi moramo da naučimo da se povežemo sa ne-materijalnim stanjima svesti. Moramo da govorimo o otuđenju i samo-otuđenju. Moramo da govorimo o otuđenju koje su mnogi od nas osetili u nekom trenutku unutar samog Zelenog pokreta. Možda bismo trebali manje da govorimo o političkim ili duhovnim pitanjima, a da umesto toga krenemo da delamo iz jednog više duhovnog polazišta!

To je sve veoma tužno. Sa jedne strane gledamo kako smo poremetili tradicionalne glasačke šablone, i kako možemo da uznemirimo tradicionalne političare i na levici i na desnici, da osvajamo velike pobede na parlamentarnim izborima, kao što smo to uradili u januaru 1987. A onda sa druge strane gledamo kako dovodimo sami sebe u podjednako rasulo i konflikt. Dovodimo to sve u naš sam Zeleni pokret kroz unutrašnja trvenja; kroz stare taktike pridobijanja moći; kroz okrutne, teške i beskrajne rasprave u procesu postizanja “potpunog koncenzusa;” i na kraju kroz jednu igru koja je poznata svima ovde, koja se zove “Uperite prstom u ljude koje ste upravo izabrali!” Šezdesetih godina se to zvalo “Ubijte vođe!” Mi smo bili dovoljno auto-destruktivni u našoj ljubomori i netoleranciji, i često smo poprilično verbalno nasilni jedni sa drugima. Ja sam iskusila sve ove stvari unutar naše sopstvene Zelene stranke, i to u vrlo stravičnoj meri.

Mi takođe prolazimo kroz konflikte između onih koji dolaze iz poprilično dogmatične, zastarele, levičarske političke perspektive, koji imaju – i to s pravom – mnoge anti-kapitalističke stavove; i onih koji dolaze iz jedne holistične, Nju-ejdž perspektive, čija stremljenja ja svakako takođe veoma podržavam. Postoji često sukob interesa, ne toliko u onome ka čemu stremimo, već u tome na koji način treba do toga da dođemo, o tome koje strategije bismo trebali da primenimo da bismo postigli naše zajedničke ciljeve.

Takođe, u partiji postoje oni koje zovemo “Realos.” U suštini, oni na svakom koraku nastoje da ublaže naš politički program da bismo postali prihvatljiviji partneri Socijaldemokratama.

Poslednjih nekoliko sedmica “Realosi” su počeli da preispituju našu Zelenu strategiju “jednostranog razoružanja” i naš cilj razmontiravanja dva vojna bloka tako što prvo počnemo sa onim kojem mi sami pripadamo, odnosno od NATO-a. Naravno, zahtevati da se napusti NATO nije samo po sebi program, ali jeste početak očajnički potrebne diskusije o tome da se napravi prvi korak ka ukidanju svih vojnih saveza. To je jedan vrlo potreban i važan korak, kada razmislimo o onome čemu je NATO savez služio prethodnih nekoliko meseci. Razmislimo samo o Libiji, Grenadi, o Zalivskoj krizi, o Kubanskoj krizi, i o NATO manevrima koji se sprovode u Turskoj, pod čijim plaštom se kurdska manjina ubija od strane turskih vojnika.

Postoje takođe i ne-dogmatični, radikalni nezavisni ekologisti i pacifisti u Zelenima, među kojima ja računam i sebe, koji nastoje da prevaziđu razlike koje sam upravo opisala, u nastojanju da Zelena stranka opstane. Mi ne želimo da ublažimo naš program zarad taktika osvajanja vlasti!

Naslov ove završne sesije, “Ka zelenoj Evropi, ka zelenom svetu,” postavlja pitanja o našem sopstvenom političkom opstanku u trenutku kada su velike Zelene stranke, poput, na primer, one u Nemačkoj, počele da se dele iznutra po vrlo suštinskim pitanjima poput uspostavljanja vladajućih koalicija, i o tome gde treba a gde ne treba praviti određene kompromise. Zelena stranka Savezne Republike Nemačke, u nastojanju da bude “najmanje od svih zla” postaje sve više kooptirana u postojeći politički sistem.

Na nedavnom mirovnom protestu u Bonu tokom leta 1987, jedan simpatizer Zelenih i vrlo poznat doktor koji je posvećen borbi protiv nuklarnog rata, mi je saopštio da ne planira da ponovo glasa za Zelenu stranku. Razlog koji mi je dao je bio sledeći: “Glasao sam za Zelene jer su oni nastojali da reše najbitnija pitanja u našem društvu, ili su makar nastojali da pokušaju da ih reše. Ali prethodnih nekoliko meseci sve što su uspeli da urade jeste da kreiraju svoje sopstvene probleme i onda da ih diskutuju u tolikoj meri da to postaje istinski odbojno.” Konstantno raspravljanje o našim unutrašnjim problemima, jurišanje na naše neprijatelje unutar Zelene stranke, ponižavanje i pretnje drugima na najrazličitije načine – ovo sve je bilo u naslovima novina o Zelenoj stranci prethodnih nekoliko meseci, bez obzira na vrlo vredan i efektan politički rad kojim se bavimo u van-parlamentarnim i parlamentarnim borbama. Propustili smo priliku da učinimo konkretne političke projekte u koje smo uključeni vidljivima. Mi sami smo uradili sve što je moguće da zainteresujemo medije samo za naše unutrašnje prepirke i lične sukobe. Najgore od svega, Zelena stranka se suočava sa političkim krilom u svom sopstvenom članstvu koje počinje da umanjuje i pravi kompromise po pitanju ključnih Zelenih pitanja i principa, koji su bili ključni deo Zelenog programa još od 1979.

Ja verujem da će Zeleni način mišljenja i življenja opstati, čak i kada neke Zelene stranke ne bi preživele devedesete. Ja takođe verujem da ćemo mi kao partija opstati čak i ako ne pravimo kompromise kada su u pitanju suštinska pitanja. Nije moguće imati samo malo kancera, ili samo malo gladi, ili samo malo smrti, samo malo društvene nepravde, samo malo mučenja. Ne pomaže nam na bilo koji način ukoliko počnemo da prihvatamo, na primer, niže i takozvano bezbedne nivoe radioaktivnosti, ili niže i takozvano bezbedne nivoe olova i dioksina. Mi moramo da govorimo jasno, glasno i hrabro ako znamo da ne postoje bezbedni nivoi. Mi ne smemo da pravimo kompromise po pitanju naših ciljeva i naših zahteva zarad priključivanja drugima u vlasti, drugima koji nisu još uvek spremni da krenu ekološkim putem, samo zato da bismo imali neku moć unutar svih tih institucija koje smo želeli da korenito izmenimo – ne nasilno, već kroz pritisak odozdo i kroz nenasilne akcije i kampanje, poput onih koje sprovodi “Greenpeace.”

Puko popravljanje trenutno postojećih sistema, bez obzira na to da li su kapitalistički ili državno-socijalistički, ne bi trebalo da je naš cilj. Naš cilj je nenasilna korenita promena društvenih struktura. Naš cilj je radikalna, nenasilna promena jednog patrijarhalnog društva koje je militarizovano i koje se toliko naviklo na upotrebu sile. Decentralizacija, globalna odgovornost, razvijanje odozdo novih održivih tehnologija i izvora energije, koji su napravljeni po meri samih ljudi i zajednica, razvitak istinski slobodnog i istinski nenasilnog društva unutar naših sopstvenih zajednica, pokazivanje solidarnosti koja prevazilazi sve nacionalne granice i ideologije, sa svim onim ljudima koji su meta represije i diskriminacije, praktikovanje građanske neposlušnosti protiv nuklearne i militarističke države – ovo sve može biti urađeno veoma efektivno bez da se pošalje jedan Zeleni ministar u Socijal-emokratsku vladu, dok se usput prave kompromisi sve do tačke bez povratka. Ovo se nedavno dogodilo u Hessenu!

Ja smatram da mi već sada imamo veliku moć. Ja takođe verujem da možemo da imamo mnogo odgovornosti bez da se priključujemo bilo kojoj vladi. Mi možemo biti uspešni ukoliko istinski verujemo u naš sopstveni koncept moći. Prvo, važno je da shvatimo da mi ne govorimo o moći nad drugim ljudima, ili o moći da dominiramo, terorišemo ili tlačimo. Kada mi govorimo o novoj vrsti moći, moći nenasilja, ono o čemu zapravo govorimo je ukidanje moći kakvu poznajemo. Mi definišemo moć nenasilja kao nešto što je zajedničko svima, što svi mogu da koriste, i što je namenjeno svima. Moć nad drugima treba da bude zamenjena moći koja se deli, moći da se stvari urade, time što ćemo otkriti našu sopstvenu snagu nasuprot pasivnom prihvatanju moći koju drugi sprovode, i to često u naše ime.

Pri osnivanju Zelene stranke Federalne republike Nemačke, ja sam osmislila termin “anti-partijska partija” za nas Zelene – u pokušaju da izrazim tu novu vrstu moći. Mađarski pisac Đerđ Konrad je to izrazio još bolje sa terminom “anti-politika” kao svojevrsnom moralnom silom: “Anti-politika nastoji da stavi politiku na njeno mesto, i da se postara da ona tamo i ostane, bez da ikad prevazilazi svoju realnu ulogu održavanja i poboljšanja pravila igre unutar civilnog društva. Anti-politika je duh civilnog društva, a civilno društvo je anti-teza militarizovanog društva.”

Možda će jednog dana doći trenutak kada ćemo imati istinski ekološkog političkog partnera. Onda bismo mogli da formiramo “Zelenu vladu.” (Već imamo Zelene gradonačelnike!). Ali to vreme se još uvek ne nazire. Još mnogo ljudi moraju biti ubeđeni da su ekološke politike jedini izbor za naš dalji opstanak na planeti Zemlji pre nego što možemo da imamo istinski alternativne vlade.

Pre mnogo godina, kako nas podseća Marej Bukčin, studenti u Francuskoj su tokom ustanka 1968. na neverovatan način izrazili jak kontrast njihovih alternativa u sloganu: “Budite praktični – uradite nemoguće!” Ovom zahtevu mi, kao generacija koja se suočava sa nadolazećim novim vekom, možemo da dodamo i ovu otrežnjujuću opasku: “Ako ne uradimo ono što je nemoguće, bićemo suočeni sa onim što je nezamislivo.”

Kako je to jedan pesnik opisao:

Gde bismo bili
Kada bi svako govorio
Gde bismo bili
I niko ne otišao
Da pogleda
Gde bismo bili
Kad bismo pošli.

Mi bismo želeli da budemo u Zelenoj Evropi i Zelenom svetu. Ali postoji nekoliko važnih preduslova koji moraju biti deo Zelenog razmišljanja.

Prvo, ekološko društvo je istinski slobodno društvo koje je zasnovano na ekološkim principima koji mogu da harmonizuju odnos čovečanstva sa prirodom. To podrazumeva potragu za održivim, decentralizovanim tehnologijama i izvorima energije, kao i za načinima za istinsko samo-opredeljenje i zajednički suživot. To podrazumeva odbacivanje i odaljavanje od monolitskih načina proizvodnje i monolitske tehnologije i monolitskih institucija poput vojno-industrijskog kompleksa. Ja verujem da je istinito, kao što to Profesor Sejmor Melman sa Kolumbijskog Univerziteta napominje, da ne postoji nikakva ekonomska nužnost utkana u prirodu kapitalizma koja dovodi do dominacije ratne ekonomije. To je jedan politički izbor. Ali u ovom trenutku, pet stotina najvećih industrijskih kompanija kontrolišu gotovo jedan bilion dolara u sredstvima u SADu. Šest stotina najvećih međunarodnih kompanija će kontrolisati preko četrdeset procenata svetske proizvodnje do kraja 1980-ih. Rezultat svih ovih monolitskih načina i tendencija je do sada bio otpad, prekomerena zavisnost i nesklad sa prirodom.

Ali istinski slobodno društvo mora takođe da podrazumeva i garantovanje ekonomskih, socijalnih i individualnih ljudskih prava. Ono mora da podrazumeva da ne ćutimo, i da nas se sluša, kada god se osnovna ljudska prava krše, bez obzira na državu ili ideologiju, bez obzira na to gde se ljudska prava krše, bilo to u Poljskoj ili Čileu, Južnoafričkoj republici ili Turskoj, El Salvadoru ili Avganistanu.

Nažalost, na ovom skupu Zelenih stranaka, naši prijatelji koji delaju u nezavisnim Zelenim inicijativama u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Sovjetskom Savezu i Čehoslovačkoj, nisu prisutni, jer nisu u mogućnosti da nam se pridruže. “Glasnost” mora takođe da obuhvati i njih i njihovo pravo, kao i naše, da putujemo i da se međusobno konsultujemo. Zeleni pokreti rastu svakodnevno u Istočnoj Evropi i u Trećem svetu. Mi ne bismo smeli da ih zaboravimo ili ignorišemo, jer smo i mi previše često “Evropocentrični” u našem razmišljanju. Svako od nas mora da ima pravo da praktikuje mir odozdo!

Istinski slobodno društvo mora takođe da znači i da mi ne želimo mir koji nas tlači. Mi moramo da naučimo šta, po našim standardima, mir i sloboda treba da znače. Floskula o “miru i slobodi” je previše dugo bila deo desničarskog rečnika i ideologije, povremeno nažalost zaboravljena od strane levice, ponekad čak i u našim krugovima. Ja sam bila razočarana kada sam videla količinu vremena, truda i novca koje smo stavili u kampanje protiv Kontraša u Nikaragvi dok u isto vreme zapostavljamo pitanje Avganistana ili pitanje oslobađanja određenih političkih zatvorenika u zemljama Istočne Evrope. Ne može biti mira ukoliko postoji društvena nepravda, ukoliko postoji gušenje ljudskih prava. Unutrašnji i spoljašnji mir su nerazdvojivi!

Kao drugo, kada pokušamo da iz sveta odstranimo stvari koje su toliko opresivne koliko su to nuklearno, hemijsko i konvencialno naoružanje, ili kao što su siromaštvo, seksizam i rasizam, može nam biti od pomoći da pogledamo njihovu strukturnu podlogu. U pitanju je sistem patrijarhata koji se može pronaći u svim sistemima, bili oni kapitalistički ili državno-socijalistički. Patrijarhat je sistem muške dominacije, koji je prisutan i u kapitalističkim i u socijalističkim državama, koji tlači žene i ograničava muškarce. Patrijarhat je hijerarhijski sistem u kojem muškarci imaju više vrednosti i više društvene i ekonomske moći. Pod njim žene pate i od opresivnih struktura ali i od pojedinačnih muškaraca. On se manifestuje u svim aspektima naših života, utiče na političke i ekonomske strukture, na naš rad, naše domove i naše međuljudske odnose. Prosto rečeno – muškarci su u centru patrijarhalnog univerzuma i na Istoku i na Zapadu i na Jugu i na Severu – želeli oni to ili ne. Ali ja verujem da norme ljudskog ponašanja mogu da se menjaju i da se one i menjaju tokom vekova, pa samim time i ovi aspekti takođe mogu da se promene. Nijedan šablon dominiranja nije nužan aspekat ljudske prirode. Međutim, to znači da određeni članovi Zelenih partija moraju da se odreknu svojih privilegija i svojih muško-šovinističkih manira “politike.”

Kao treće, ta vrsta istinskog mira o kojoj pričamo je bila najbolje izražena od strane žena iz pet evropskih zemalja gde su postavljene američke i sovjetske nuklearne rakete. Citiram ovde njihov zajednički proglas:

Bez obzira na naše razlike, mi smo ujedinjene voljom za samo-opredeljenjem, u borbi protiv kulture militarizma u našem svetu, protiv uniformi i nasilja, protiv toga da se naša deca uče da budu vojnici, i protiv besmislenog traćenja resursa. Mi zahtevamo pravo na samo-opredeljenje za sve pojedince i narode. Mi želimo da napravimo specifičan kulturni doprinos promeni postojećih društvenih struktura. Zbog toga mi takođe preispitujemo konvencionalne rodne uloge i zbog toga tražimo i od muškaraca da oni to isto čine.

Sloboda da osoba određuje sama svoju sudbinu takođe podrazumeva slobodu od eksploatacije i nasilja: u našim mislima i delima, na našim radnim mestima, u našem odnosu sa prirodom, i u odnosu između muškaraca i žena, između starijih i mlađih, između različitih država, između Istoka i Zapada, i između Severa i Istoka na globalnom planu.

Mi se moramo, ja smatram, držati naših strategija jednostranog razoružanja, da uvek mi budemo ti koji preduzimaju prvi korak umesto da pokazujemo prstom na drugu stranu pre nego što izvadimo balvan iz svog oka.

Četvrto, najviše internacionalistički zadatak za sve nas jeste da praktikujemo “mir odozdo” preko svih nacionalnih granica i ideologija. Ovo znači da bismo trebali da održavamo kontakt sa onima koji su na pozicijama moći, ali u isto vreme bismo trebali da posvetimo naše vreme i energiju podjednako onima u nenasilnim opozicionim političkim pokretima, onima koji rade na nezavisnim inicijativama i koji su i dalje kažnjavani i politički represovani. Neki Zeleni u mojoj državi više vole da razgovaraju samo sa onima na određenom visokom nivou. Ali razgovarati sa političarima na vrlo visokom nivou ne bi nikada trebalo da nas dovede do toga da kompromitujemo naše vrednosti ili da budemo manje posvećni našim prijateljima u nezavisnim ekološkim, mirovnim i ženskim pokretima odozdo. Na primer, neki koji žele da razgovaraju sa gospodinom Erikom Honekerom ublažuju ili umanjuju svoje kontakte sa mirovnim inicijativama u Istočnoj Nemačkoj ili možda čak počnu da ih ignorišu da bi opet imali prilike da se sa njim sastaju. Oni nisu još uvek shvatili šta sve može biti urađeno kada se razgovara na oba nivoa podjednako i kada se posveti vreme i energija i gospodinu Honekeru i onima koji deluju u nezavisnim inicijativama. Gospodin Honeker i ostali će poštovati Zelene još i više ukoliko nastavimo sa našim solidarnim delovanjem u korist nezavisnih mirovnih i ekoloških grupa u Istočnoj Nemačkoj bez da izgubimo kontakt. Mi ne smemo da se igramo “tihe” diplomatije. Previše ljudi u našem društvu to već čini!

Praktikovati “mir odozdo” takođe podrazumeva i raditi sve što je moguće da bi se izgradila demilitarizovana, nesvrstana Evropa u duhu Olofa Palmea, nasuprot zapadno-evropske vojne i nuklearne super-sile koja se trenutno razvija. Nemački Demohrišćani i Hrišćanski socijalni savez žele da imaju prst na nuklearnom okidaču i više moći u donošenju odluka u nuklearnim pitanjima. Nema potrebe da objašnjavam opet debatu o Peršingu 1-A u našoj zemlji. Trenutno je gospodin Helmut Kol počeo da shvata napokon argumente koje je mirovni pokret iznosio po pitanju Peršing 1-A rakete. Ali mi svi znamo da se, između redova, konzervativne i reakcionarne sile u Saveznoj republici Nemačkoj zalažu za ideju britanske i francuske nuklearne saradnje koja bi jednog dana trebala da uključuje i Nemačku kao potpuno jednakog partnera. Ja verujem da je  jedan od najvažnijih zadataka za evropske Zelene stranke to da se spreči stvaranje treće vojne i nuklearne super-sile koja se zove Zapadna Evropa.

Peto, nedavno je naš ministar pravde, gospodin Hans Engelhard, tvrdio da ne postoji pravo na građanski neposluh u demokratskom društvu. Međutim, mi nastavljamo da insistiramo na ovom pravu kao integralnom delu svakog demokratskog društva. Mi ćemo nastaviti da odgovaramo na nasilje države sa efektivnim nenasilnim kampanjama. Nenasilje je snažnije od nasilja. Mi moramo da uradimo sve što je moguće da bismo podsticali nenasilno rešavanje konflikata u našem sopstvenom članstvu i da širimo znanje o, i sprovodimo obuke vezane za socijalnu odbranu – odnosno ne-vojne oblike odbrane. Mi moramo biti vrlo jasni po pitanju toga na šta mislimo kada sebe nazivamo nenasilnom strankom i nenasilnim pokretom. Cilj i sredstva moraju ići ruku pod ruku. Ne možete postići miran cilj nasilnim sredstvima, i ne možete postići pravedan cilj nepravednim sredstvima.

Oni koji sebe smatraju delom “autonomističkog” pokreta i koji se služe nasiljem na masovnim okupljanjima i protestima moraju da shvate da nam oni zapravo uopšte ne pomažu. Oni ne rade u skladu sa našim ciljevima, već upravo namerno ili nenamerno čine našim neprijateljima uslugu kad god delaju ruku pod ruku sa ubačenim provokatorima, ponašajući se kao da i oni sami rade za nuklearni lobi i nuklearnu državu koju mi odbacujemo. Nenasilni otpor ne znači pasivno prihvatanje ili nedelanje. Nenasilni otpor dobija svoj smisao i uticaj iz masivne građanske neposlušnosti, kreativno isplanirane i sprovedene bez potvrđivanja konvecionalnih dominantnih očekivanja nasilja. Stoga, mi moramo da učimo iz sličnih situacija u drugim državama i da razvijemo efektivne metode nenasilnog delovanja.

Bila sam veoma  razočarana prošlog aprila kad sam bila u Gernici, u Baskiji, kad sam saznala da neki Zeleni članovi Dugine Frakcije u Evropskom parlamentu gaje simpatije prema ETA-i, koja je ništa drugo do jedna kriminalna organizacija koja primenjuje izuzetno nasilne metode da bi pokušala da dovede do promena. Bilo me je sramota gledati kako su neke nenasilne grupe u Baskiji postale frustrirane i uznemirene zbog toga što je nekolicina prominentnih Zelenih članova Evropskog parlamenta implicirala da bi organizacija poput ETA trebala da otpočne razgovore sa španskom vojskom. To je kao da tražite od Crveno-armijske frakcije da pokrene razgovore sa Nemačkom vladom. A zapravo, kako sam otkrila u Baskiji, postoji velika nada i podrška nenasilnim oblicima promena među ljudima u Baskiji, i da većina njih nisu na strani nasilja i besmislenih ubistava. Nadam se da će sve Zelene stranke postati više nalik Greenpeace-u, čvrsto posvećene nenasilnom delovanju. Ovo je model koji bismo svi trebali da pratimo.

Šesto i poslednje, ali nimalo manje bitno, jeste da u procesu pokušavanja da donesemo više mira, pravde i harmonije u ovaj svet, moramo i mi sami postati više mirni, pravedni i tolerantni jedni prema drugima, u našem samom članstvu. Bol koji je nanet, licemerje, netolerancija, zloba i stav kojim se svi uvek međusobno “kontrolišemo” i nemamo “poverenja” jedni u druge u Zelenima iz kojih ja dolazim, je sve predstavljalo jedno veliko razočaranje za velik broj nas. Takve metode su umanjile našu privlačnost ljudima, naše šanse, kao i konkretne rezultate koje postižemo. Participativna demokratija ne bi smela da postane novi recept za demagogiju – zloupotrebom moći odozdo, ili taktikama poput donošenja odluka umesto drugih, nakon što je većina članstva već otišlo sa dugog i zamarajućeg sastanka. Mi ne smemo da povređujemo jedni druge samo zato što postoji neslaganje, samo zato što neki ne misle isto kako je članstvo odlučilo na “najnižem nivou.” Uvek je tu pitanje: ko su uopšte ti ljudi? Ovim može često biti izmanipulisano. Mora uvek biti prostora za toleranciju, za prihvatanje tuđih stavova i načina gledanja na stvari. Mora uvek biti prostora da se dela u skladu sa sopstvenom savešću.

Zelena stranka Savezne republike Nemačke se često žalila na različite vrste pritisaka koje su druge političke stranke primenjivale na svoje sopstveno članstvo. Ali unutar Zelenog parlamentarnog kluba takođe postoji mnogo pritiska na pojedinca. Ozbiljan psihološki pritisak se primenjuje ukoliko ta osoba izrazi suprotno mišljenje. Poštovanje svakog pojedinca i njegovih, odnosno njenih, talenata i individualnosti bez pritisaka, bez nepoverenja i bez raznih birokratskih tela koja će tu osobu kontrolisati i vršiti prismotru nad njom – ovo je takođe deo Zelenih politika. Živeti u skladu sa našim vrednostima je srž Zelene politike!

Petra Keli

Povelja globalnih zelenih

Sre, 2022-07-27 11:41

Preambula

Mi, kao građani planete i članovi Globalnih Zelenih,

Ujedinjeni u našoj svesti o tome da svi zavisimo od vitalnosti, raznolikosti i lepote planete Zemlje i o tome da je naša odgovornost da ih predamo, neoštećene ili čak poboljšane, budućim generacijama

Prepoznajući da dominantni šabloni ljudske proizvodnje i potrošnje, zasnovani na dogmama ekonomskog rasta po svaku cenu i prekomerene i štetne upotrebe prirodnih resursa bez osvrtanja na stvarne granice rasta mogućeg na planeti Zemlji, izazivaju ekstremno uništavanje okoline i masovno odumiranje vrsta

Shvatajući da nepravda, rasizam, siromaštvo, neobrazovanost, korupcija, kriminal i nasilje, vojni sukobi i jurenje za kratkoročnim profitom izazivaju patnju među ljudima širom sveta

Prihvatajući da su razvijene zemlje kroz nastojanja da ispune svoje ekonomske i političke ciljeve doprinele uništavanju okoline i ljudskog dostojanstva

Razumevajući da su mnogi od naroda ovog sveta osiromašeni tokom vekova kolonijalizma i eksploatacije, što je stvorilo ekološki dug koji bogate zemlje imaju prema onim državama koje su na taj način osiromašile

Posvećeni tome da smanjimo razlike između bogatih i siromašnih, kao i da izgradimo građansku pripadnost koja je zasnovana na jednakim pravima za sve pojedince u svim sferama društvenog, ekonomskog, političkog i kulturnog života

Prepoznavajući prava domorodačkih naroda i njihov doprinos našem kolektivnom nasleđu, kao i prava svih manjina i potlačenih naroda na svoju kulturu, religiju, ekonomski i kulturni život

Ubeđeni da je saradnja a ne takmičenje preduslov za garantovanje ljudskih prava poput hrane, smeštaja, zdravlja, obrazovanja, poštenog rada, slobode govora, čistog vazduha, pijaće vode i neoštećene prirodne sredine

Prepoznavajući da prirodna okolina ne prepoznaje državne granice

i

Nastavljajući se na Deklaraciju globalnog skupa Zelenih u Riju 1992. godine

Tvrdimo da su neophodne fundamentalne promene stavova, vrednosti, načina proizvodnje i načina života ljudi

Oglašavamo da novi milenijum predstavlja definišuću tačku gde ta transformacija može da počne

Odlučujemo da promovišemo celovit koncept održivosti koji:

  • štiti i obnavlja integritet ekosistema naše planete, sa posebnom pažnjom posvećenom biodiverzitetu i prirodnim procesima koji održavaju život
  • prepoznaje međusobnu povezanost svih ekoloških, društvenih i ekonomskih procesa
  • stvara balans između interesa pojedinaca i opšteg dobra
  • ujednačava odnos slobode i odgovornosti
  • vrednuje raznolikost unutar našeg jedinstva
  • obraća pažnju i na dugoročne ciljeve koliko i na kratkoročne
  • osigurava da buduće generacije imaju ista prava kao i trenutna na prirodna i kulturna dobra

Afirmišemo našu odgovornost jednih prema drugima, prema široj zajednici živog sveta i budućim generacijama

Posvećujemo se kao Zelene stranke i politički pokreti sa svih strana sveta da ćemo implementirati ove međusobno povezane principe i napraviti globalno partnerstvo u kom ćemo podržavati jedni druge pri njihovom ispunjavanju

PRINCIPI

Politike Globalnih Zelenih su zasnovane na principima:

Ekološke mudrosti

Mi prepoznajemo činjenicu da su ljudska bića deo prirodnog sveta i mi poštujemo jedinstvenu vrednost svih oblika života, uključujući i neljudske vrste.

Mi prepoznajemo mudrost koju poseduju domorodački narodi širom sveta, kao čuvari zemlje i njenih resursa.

Mi prepoznajemo da je ljudsko društvo zavisno od ekoloških resursa naše planete, da moramo obezbediti integritet ekosistema i očuvati biodiverzitet i otpornost sistema koji su neophodni za život.

Ovo zahteva:
– da naučimo da živimo u okviru ekoloških granica naše planete
– da štitimo životinjski i biljni svet, kao i život generalno, kojeg održavaju prirodni elementi: zemlja, voda, vazduh i sunce
– da u oblastima u kojima je znanje ograničeno delujemo sa oprezom, da bismo osigurali kontinuiran opstanak resursa na planeti za trenutne i buduće generacije.

Društvene pravde

Mi tvrdimo da je ključni element društvene pravde pravedna raspodela društvenih i prirodnih dobara, i na lokalnom i na globalnom nivou, da bi bilo moguće odgovoriti na osnovne ljudske potrebe bez postavljanja ikakvih uslova, kao i da bi bilo moguće postići da svi građani imaju priliku za lični i socijalni razvoj.

Mi smatramo da nema društvene pravde bez ekološke pravde i da nema ekološke pravde bez društvene pravde.

Ovo zahteva:
– pravednu organizaciju svetskog sistema i stabilnu svetsku ekonomiju koja će da umanji sve širi raskorak između bogatih i siromašnih, koji je prisutan i unutar zemalja ali i među njima; treba dovesti u balans tok resursa koji danas uglavnom teku sa globalnog juga na globalni sever; potrebno je ukloniti teret dugova koji je nametnut siromašnim zemljama i koji ometa njihov razvoj.
– ukidanje siromaštva, kao jedan etički, društveni, ekonomski i ekološki imperativ
eliminisanje nepismenosti
– novu viziju građanske pripadnosti koja je zasnovana na jednakim pravima svih pojedinaca bez obzira na njihov rod, rasu, godine, religiju, klasu, etničko ili nacionalno poreklo, seksualnu orijentaciju, invaliditet, bogatstvo ili zdravstveno stanje

Participativne demokratije

Mi radimo na izgradnji demokratije u kojoj svi građani imaju podjednako pravo da iskažu svoje stavove, u kojoj su sposobni da direktno učestvuju u ekološkim, ekonomskim, društvenim i političkim odlukama koje imaju posledice po njihove živote; u kojoj su moć i odgovornost skoncentrisane u lokalnim i regionalnim zajednicama i delegirane na više nivoe vlasti samo kada je nužno.

Ovo podrazumeva:
– individualno osnaživanje kroz pristup svim relevantnim informacijama neophodnim za donošenje bilo koje odluke, kao i pristup obrazovanju koje bi osiguralo da svi mogu ravnopravno da učestvuju u procesima donošenja odluka.
rastakanje nejednakosti u bogatstvu i moći koje onemogućava učešće određenih grupa ljudi.
– izgradnju lokalnih institucija koje omogućavaju da se odluke donose direktno na najprikladnijem nivou od strane onih koji su pogođeni tim odlukama, na osnovu sistema koji podstiče građansku vitalnost, dobrovoljno delovanje i odgovornost prema zajednici.
– jaku podršku tome da mladi ljudi dobiju glas u obrazovanju, podsticanje i pomaganje omladinskog učešća u svakom aspektu političkog života, uključujući i njihovo učešće u telima koja donose odluke.
– da svi izabrani predstavnici budu posvećeni principima transparentnosti, iskrenosti i odgovornosti pri upravljanju.
– da svaki izborni sistem bude transparentan i demokratičan, kao i striktno zakonsko nadgledanje primene tih principa.
– da u svim izbornim sistemima svaka odrasla osoba ima jednak glas.
– da svi izborni sistemi budu zasnovani na proporcionalnom predstavništvu
– da sve izborne kampanje budu finansirane iz budžeta sa vrlo čvrstim ograničenjima i potpunom transparentnošću po pitanju privatnih donacija političkim partijama/kampanjama.
– da svi građani imaju pravo da pripadaju kojoj god političkoj partiji žele u okviru više-partijskog sistema.

Nenasilja

Mi se obavezujemo na princip nenasilja i radimo na izgradnji kulture mira i saradnje među državama, unutar društava i među pojedincima, kao osnov globalne bezbednosti.

Mi verujemo da bezbednost ne bi trebala da se oslanja prvenstveno na vojnu snagu već na saradnju, smislen ekonomski i društveni razvoj, ekološku bezbednost i poštovanje ljudskih prava.

Ovo zahteva:
– jedan celovit koncept globalne bezbednosti, koji daje prioritet socijalnim, ekonomskim, ekološkim, psihološkim i kulturnim aspektima konflikata, umesto koncepta koji je zasnovan prvenstveno na vojnim odnosima moći
– globalni bezbednosni sistem koji je sposoban da prevenira, kontroliše i rešava konflikte
– otklanjanje uzroka ratova kroz razumevanje i prihvatanje različitih kultura, iskorenjivanje rasizma, promovisanje slobode i demokratije, kao i suzbijanje siromaštva
– rad na opštem i potpunom razoružanju, što uključuje i sprovođenje međunarodnih dogovora koji bi postigli potpunu i definitivnu zabranu nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja, protivpešadijskih mina i oružja koje sadrži osiromašeni uranijum
– jačanje Ujedinjenih Nacija kao globalne organizacije koja kontroliše konflikte i radi na izgradnji mira
– primenu rigoroznih pravila po pitanju izvoza oružja u države koje krše ljudska prava.

Održivosti

Mi shvatamo da postoje granice materijalnog širenja ljudskog društva unutar biosfere, kao i potrebu da održimo biodiverzitet kroz održivo korišćenje obnovljivih resursa i odgovorno korišćenje neobnovljivih.

Mi verujemo da, ukoliko želimo da postignemo održivost i nastavimo da ispunjavamo potrebe sadašnjih i budućih generacija unutar okvira ograničenih resursa planete Zemlje, onda kontinuirani rast globalne potrošnje, stanovništva i materijalne nejednakosti mora biti zaustavljen i krenuti u suprotnom smeru.

Mi razumemo da održivost neće biti moguća dokle god siromaštvo postoji.

Ovo zahteva:
– ograničenje potrošnje bogatih da bi se omogućilo siromašnima da uživaju svoj udeo u resursima naše planete
– redefinisanje koncepcije bogatstva, tako da se podrazumeva fokus na kvalitet života a ne na sposobnost prekomerene potrošnje
– stvaranje svetske ekonomije koja ima za cilj da zadovolji potrebe svih, a ne samo pohlepu malog broja ljudi; i koja omogućava onima koji su trenutno živi da ispune svoje potrebe, bez da ugrozi mogućnost budućih generacija da ispune njihove
– eliminisanje uzroka porasta stanovništva tako što bi se obezbedila ekonomska sigurnost, a osnovno obrazovanje i zdravstvo učinili dostupnim svima; tako što bi se dala i muškarcima i ženama veća kontrola nad svojom reprodukcijom
– redefinisanje uloga i odgovornosti trans-nacionalnih kompanija, u cilju većeg poštovanja principa održivog razvoja
impementiranje mehanizama oporezivanja, kao i regulisanja, špekulativnih finansijskih tokova
— osiguravanje toga da tržišne cene usluga i dobara u potpunosti uključe ekološki trošak koju podrazumeva njihova proizvodnja i potrošnja
– postizanje veće efikasnosti po pitanju potrošnje energije i drugih resursa, kao i razvoj i upotreba ekološki održivih tehnologija
– podsticanje razvoja lokalne samoodrživosti u meri u kojoj je to moguće sa ciljem razvoja dobrih, ispunjavajućih zajednica
– prepoznavanje ključne uloge koju omladinska kultura igra u društvu i podsticanje održivosti u okviru te kulture.

Poštovanje različitosti

Mi poštujemo kulturne, jezičke, etničke, seksualne, verske i duhovne različitosti u okviru konteksta individualne odgovornosti prema svim živim bićima.

Mi podržavamo pravo svih osoba, bez diskriminacije, na okolinu koja poštuje njihovo dostojanstvo, telesno zdravlje i duhovnu dobrobit.

Mi promovišemo izgradnju pozitivnih, odgovornih i poštujućih odnosa koji prevazilaze granice u duhu multi-kulturalizma.

Ovo zahteva:
– prepoznavanje prava domorodačkih naroda na osnovne uslove svog preživljavanja, koji podrazumevaju i ekonomske i kulturne, što uključuje i pravo na zemljište i na samoopredeljenje; kao i prepoznavanje njihovog doprinosa kolektivnom nasleđu nacionalne i globalne kulture
– prepoznavanje prava etničkih manjina da razvijaju svoju kulturu, religiju i jezik bez diskriminacije, kao i na potpuno zakonsko, društveno i kulturno učešće u demokratskom procesu
– prepoznavanje i poštovanje seksualnih manjina
– ravnopravnost između muškaraca i žena u svim sferama društvenog, ekonomskog, političkog i kulturnog života
– veće uključenje omladinske kulture kao vrednog doprinosa našoj Zelenoj viziji, kao i prepoznavanje činjenice da mladi ljudi imaju različite potrebe i načine izražavanja od drugih.

POLITIČKO DELOVANJE

1. Demokratija

1.0 Većina ljudi na planeti žive u državama kojima vladaju nedemokratski režimi, gde je korupcija sveprisutna, a kršenja ljudskih prava i cenzurisanje medija su deo svakodnevnice. Razvijene demokratije su pogođene manje očiglednim oblicima korupcije kroz skoncentrisavanje medija u nekoliko velikih medijskih kuća, korporacijsko finansiranje političkih kampanja, sistematsko isključivanje određenih rasnih, etničkih, nacionalnih i verskih zajednica, kao i izborne sisteme koji dirkiminišu alternativne ideje i novonastale, odnosno male, partije.

Zeleni:

1.1 Imaju kao prioritet podsticanje i podržavanje svih pokreta odozdo, kao i svih organizacija civilnog društva koji rade na izgradnji demokratske, transparentne i odgovorne vlasti na svim nivoima.

1.2 Aktivno podržavaju davanje glasa mladim ljudima kroz obrazovanje, podsticanje i potpomaganje omladinskog učešća u svakoj oblasti političkog delovanja.

1.3 Nastoje da se rodni odnosi demokratizuju, tako što se promovišu prikladni oblici medijacije koji će omogućiti ženama i muškarcima da podjednako učestvuju u ekonomskoj, političkoj i društvenoj sferi.

1.4 Podržavaju Konvenciju o borbi protiv podmićivanja stranih javnih službenika u međunarodnom poslovanju koju je donela Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i podstiču države koje nisu potpisnice da je potpišu i usvoje bez odlaganja

1.5 Podržavaju prava građana na pristup zvaničnim podacima, kao i pravo na slobodne i nezavisne medije.

1.6 Rade na tome da svako ima pristup sredstvima za elektronsku komunikaciju, kao i informacionim tehnologijama – u najmanjoj instanci kroz radio, prisustvo interneta u zajednici i elektronsku poštu. Mi ćemo takođe raditi na tome da ove tehnologije postanu priuštivije.

1.7 Podržavaju pravedne i sekularne zakonske sisteme, koji omogućavaju svima pravo na odbranu i praktikuju srazmernost kazne i zločina.

1.8 Zalažu se za finansiranje izbornog procesa iz državnog budžeta, kao i donošenje mera koje bi osigurale da su sve privatne donacije političkim kampanjama u potpunosti transparentne i podložne pozivanju na odgovornost, kao i da ne nose sa sobom uticaj na donošenje političkih odluka.

1.9 Preispituju dominaciju kompanija nad državnim vlastima, pogotovo u oblastima u kojima je građanima oduzeto pravo političkog učešća.

1.10 Podržavaju razdvajanje vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, kao i razdvajanje crkve i države.

1.11 Podržavaju razvoj i osnaživanje lokalnih vlasti.

1.12 Podržavaju restruktuisanje državnih institucija u smeru veće demokratizacije, transparentnosti i efikasnosti u cilju povećanja moći građana i postizanja održivog razvoja.

1.13 Podržavaju unapređenje međunarodnih institucija u smeru većeg poštovanja demokratskih i univerzalnih principa.

2. Ravnopravnost

2.0 Razlike u životnim standardima i prilikama su, u današnjem svetu, nepodnošljive. Dug trećeg sveta je veći nego što je ikada bio – trenutno stoji na 3,7 biliona američkih dolara – dok države članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) daju samo 0.31% svog BDP-a za međunarodnu pomoć trećem svetu. Najbogatijih 20% pripadnika svetske populacije poseduje 83% svetskih prihoda, dok najsiromašnijih 20%, uključujući i skoro 50% mladih sveta, međusobno dele jedva 1% – a 2.6 milijardi ljud živi na manje od $2 dnevno. 60% siromašne populacije u svetu čine žene. 130 miliona dece nikad ne odu u školu, dok 800 miliona odraslih ne znaju ni da čitaju ni da pišu, od kojih su dve trećine žene. Porast stanovništva se usporio ali projekcije ukazuju na to da će se svetska populacija povećati sa 6,1 milijardi ljudi u 2000. godini na 8,9 milijardi u 2050. – porast od 47%. Infekcije HIV-om i tuberkulozom i dalje predstavljaju ogroman problem.

Zeleni:

2.1 Rade na tome da se poveća međunarodna pomoć zemljama u razvoju i podržavaju da novac koji se šalje u ove zemlje bude usmeren ka najsiromašnijim od najisromašnijih, sa time da će prioriteti biti određivani u saradnji sa lokalnim zajednicama.

2.2 Rade na poboljšanju prava, položaja, obrazovanja i političke participacije žena.

2.3 Su posvećeni tome da visoko-kvaliteto osnovno obrazovanje postane univerzalno do 2015. godine, finansirano kroz povećanu međunarodnu pomoć i otpisivanje dugova.

2.4 Rade na tome da se dugovi zemalja u razvoju otpišu, pogotovo kada su u pitanju najsiromašnije zemlje; isto tako podržavaju upotrebu pogodnosti koje bi osigurale to da se ušteda napravljena od otpisivanja dugova preusmeri ka smanjenju siromaštva i očuvanju životne sredine, kao i da transparentni i odgovorni procesi budu razvijeni uz učešće samih zajednica koje su time pogođene.

2.5 Smatraju aktivno delovanje na polju suzbijanja velikih pandemija poput HIV/SIDA-e, tuberkuloze i malarije prioritetom, pogotovo u Africi, gde je neophodan dupli trud da bi se obezbedio opšti pristup priuštivim i efektivnim terapijama, kao i da bi se povratio ekonomski razvoj, pogotovo putem obrazovanja.

2.6 Podržavaju pravo na odštetu za sve one ljude koji izgube pristup prirodnim dobrima kao rezultat ekoloških katastrofa ili ljudskih intervencija poput kolonizacije ili migracija.

2.7 Preispitaće odnos između privatnog vlasništva i isključivajuće upotrebe resursa, sa ciljem smanjenja uništavanja okoline i obezbeđivanja pristupa osnovnim životnim potrebama svima, pogotovo domorodačkim zajednicama.

2.8 Radiće na tome da svi muškarci, žene i deca mogu da postignu ekonomsku sigurnost bez da budu primorani da učestvuju u aktivnostima koje mogu biti oštećujuće po njih lično, poput pornografije, prostitucije ili prodaje organa.

2.9 Posvetiće se radu na ravnopravnijoj raspodeli socijalnih davanja i na stvaranju jednakih prilika u svim našim društvima, prepoznajući da postoji sve veći broj siromašnih i marginalizovanih ljudi i u razvijenim zemljama.

2.10 Razumeju da trenutan oblik finansijskog neo-liberalnog kapitalizma pomaže bogatima i da je sklon krizama. On doprinosi porastu nejednakosti i daljem osiromašenju već siromašnih zajednica.

2.11 Braniće i promovisaće ljudska, socijalna i ekološka prava osoba koje nisu bele.

3. Klimatske promene i energija

3.0 Klimatska kriza je u isto vreme najveći izazov sa kojim se globalna zajednica ikada suočila, ali i najveća prilika da čovečanstvo fundamentalno izmeni način na koji živi, u način koji je društveno pravedan i koji se uklapa u Zemljine ekološke granice. Zeleni su posvećeni ograničavanju porasta globalne temperature na manje od 1.5 stepeni celzijusa iznad pred-industrijskih nivoa. Globalne emisije stakleničnih gasova će morati da krenu u trend opadanja pre 2020. ukoliko želimo da imamo šansu da postignemo to zadato ograničenje.

Zeleni:

3.1 Će usvojiti cilj ograničavanja nivoa ugljen-dioksida u atmosferi na 450ppm u najkraćem mogućem vremenskom roku.

3.2 Radiće na tome da podrže ubrzanu tranziciju na svet sa nula emisija stakleničnih gasova.

3.3 Radiće na tome da razviju međunarodni sistem informisanja o emisijama trans-nacionalnih kompanija, koji će biti povezan sa globalnim oporezivanjima emisija i globalnim ekološkim ograničenjima.

3.4 Radiće intenizvno na tome da osiguraju da zemlje u razvoju imaju pristup najefikasnijoj, najodrživijoj i najprikladnijoj tehnologiji, sa jakim fokusom na obnovljivu energiju, kao i na tome da se i one obavežu na konvencije o klimatskim promenama, da bi se postiglo to da je delanje na polju klimatskih promena celovito i na globalnom nivou. Princip jednakosti mora biti polazna tačka svih pregovora i rešenja vezanih za klimatske promene.

3.5 Protiviće se bilo kakvom daljem proširenju nuklearne energije i radiće na tome da ona što pre bude zamenjena drugim izvorima energije.

3.6 Pozvaće na moratorijum za nova istraživanja i iskopavanja fosilnih goriva.

3.7 Radiće na tome da zaustave seču šuma i uništavanje prirodnih šuma do 2020, imajući na umu da su šume ekosistemi sa najviše ugljenika na planeti, da su od izuzetne važnosti za domorodačke narode, da su bogate biljnim i životinjskim svetom, kao i to da su neobnovljive na bilo kakvoj ljudskoj vremenskoj skali.

3.8 Promovisaće sadnju raznolikih vrsta drveća, ali ne i monokultura, kao kratokoročnu meru za izvlačenje ugljen-dioksida iz atmosfere, koja bi u isto vreme imala i druge pozitivne efekte po okolinu.

3.9 Promovisaće oporezivanje neobnovljivih izvora energije i podržaće razvoj fondova koji bi promovisali energetsku efikasnost i obnovljivu energiju.

3.10 Podržaće istraživanje upotrebe održivih izvora energije, kao i tehnološki razvoj ekoloških načina proizvodnje energije.

3.11 Promovisaće razmenu energetski efikasnih tehnologija i infrastrukture održive energije između različitih zemalja i ekonomija (kao i između različitih delova jedne države), na besplatnoj osnovi, ili uz naplatu minimalnih cena. Ovo je jedan od načina da zapadne države otplate svoj ekološki dug koji su napravile dosadašnjim emisijama.

4. Biodiverzitet

4.0 Zdravi ekosistemi su od suštinske važnosti za ljudski život, a uprkos tome mi smo izgleda zaboravili odnos između društva i prirode. Stope izumiranja vrsta su od 100 do 1000 puta veće nego u periodima pre ljudi. Samo 20% originalnih šuma planete Zemlje je još uvek relativno nenarušeno. 80% ribljih zaliha planete je već potrošeno ili je ugroženo zbog prekomerenog ribarenja. Širenje invazivnih vrsta biljaka, životinja i bolesti je sve rasprostranjenije. Uništavanje staništa i odumiranje vrsta je uzrokovano neodrživim industrijskim i poljoprivrednim razvojem, koji takođe izaziva klimatske promene, globalnu nejednakost i uništavanje domorodačkih kultura i uslova za život. Poljoprivredne monokulture, promovisane od strane agrobiznisa i sve rasprostranjenije širenjem genetske modifikacije i patentiranja prirode, predstavljaju pretnju po raznolikost domaćih biljaka i životinja, što drastično povećava rizik od širenja bolesti među njima.

Zeleni:

4.1 Će se aktivno suprotstavljati ekološki pogubnim razvojima poljoprivrede i industrije, i davaće prioritet zaštiti autohtonih vrsta u svom prirodnom okruženju i (gde god je to moguće) na većim površinama.

4.2 Radiće na ukidanju subvencija za ekološki pogubne aktivnosti, uključujući seču šuma, eksploataciju fosilnih goriva, izgradnju brana, rudarenje, genetski inžinjering i poljoprivredne monokulture.

4.3 Promovisaće politike ekološkog otkupa za proizvode poput drveta, zasnovane na najrigoroznijim definicijama održivosti koja će biti praćena striktnim standardima ekoloških etiketa za proizvode.

4.4 Podržavaće koncept “zamene duga za prirodu,” zasnovanog na dogovorima sa domorodačkim i lokalnim zajednicama na koje bi to imalo direktan uticaj.

4.5 Promovisaće obnavljanje uništenih prirodnih staništa, kao i čišćenje toksičnih predela oko nekadašnjih i trenutnih vojnih i industrijskih zona širom sveta.

4.6 Imaće na umu da bi smanjena količina transporta robe po svetu, zajedno sa davanjem prednosti lokalnoj proizvodnji gde god je to moguće, imala dodatnu pogodnost u tome što bi smanjila širenje invazivnih vrsta, potrošnju fosilnih goriva i emisiju stakleničnih gasova.

4.7 Biće posvećeni globalnom ekološkom obrazovanju na svim obrazovnim nivoima.

4.8 Radiće na uspostavljanju međunarodnog suda koji bi bio specifično namenjen slučajevima ekološke devastacije i gubitka biodiverziteta gde se mogu voditi sporovi protiv kompanija, država i pojedinaca.

4.9 Odbiće da prihvate patentiranje i komercijalizaciju živog sveta.

5. Upravljanje ekonomskom globalizacijom po principima održivosti

5.0 Pedeset tri od 100 najvećih ekonomija na planeti danas su korporacije. Uz saradnju sa državnim vlastima, one su razvile zakonski sistem koji stavlja neometanu ekonomsku aktivnost ispred opšteg dobra, štiti državnu ispomoć za korporacije ali napada državnu ispomoć socijalno ugroženima, i koji podređuje ekonomije država jednoj globalnoj kladionici koja obrće preko 3 biliona dolara u špekulativnim transakcijama. Globalna ekonomska kriza je povećala nestabilnost u svim ekonomijama, sa najvećim efektom na siromašnije pojedince, grupe i države. MMF i Svetska banka su doprineli ovoj krizi, umesto da budu deo rešenja; pretpostavke na kojima su te institucije zasnovane nisu adekvatne za izgradnju globalnog, održivog i pravednog ekonomskog sistema.

Zeleni:

5.1 Prepoznaju da osnovni preduslovi za život, poput vode, moraju ostati pod javnim vlasništvom i upravljanjem; kao i to da kultura, osnovan pristup hrani, socijalno i javno zdravlje, obrazovanje i slobodni mediji nisu “roba” koja bi trebala da bude predmet međunarodnih trgovinskih sporazuma.

5.2 Podržavaju stvaranje Svetske ekološke organizacije kroz spajanje programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), razvojnog programa Ujedinjenih nacija (UNDP) i Globalnog ekološkog fonda (GEF) u jedinstvenu instituciju koja ima dovoljne finansije i moć da sprovodi mere koje bi promovisale globalni održivi razvoj. Svetska trgovinska organizacija (STO) bi trebala da bude podređena odlukama ovog tela.

5.3 Podržavaju ozbiljnu reformu Svetske banke i MMF-a tako da njihovo članstvo i načini donošenja odluka postanu demokratski i da njihovo delovanje bude podređeno principima održivosti i svim međunarodnim konvencijama o ljudskim i radničkim pravima, kao i o zaštiti životne sredine.

5.4 Podržavaju ozbiljnu reformu STO koja bi učinila održivost njenim glavnim ciljem, podržanu od strane transparentnih i demokratskih procesa i učešća predstavnika iz zahvaćenih zajednica. Uz to mora postojati i razdvajanje nadležnosti tako da bi mehanizam arbitracije prestao da bude isključiva nadležnost STO. Razmatranje uticaja na održivost mora biti sprovedeno pre preduzimanja bilo kojih daljih koraka u pregovorima.

5.5 Radiće na prevenciji implementiranja novih dogovora u okviru STO zasnovanih na regionalnim osnovama – ali će podržavati procese integracije država koji su u korist ljudi i okoline.

5.6 Stvoriće svetski ambijent u kom će finansijske i ekonomske institucije i organizacije razvijati i štiti ekološki održive projekte koji će pomagati opstanak zajednica na svim nivoima (lokalnom, regionalnom, nacionalnom i međunarodnom)

5.7 Zahtevaće da međunarodni sporazumi o životnoj sredini, radnim uslovima i zdravstvu imaju prioritet nad bilo kojim međunarodnim sporazumima o trgovini.

5.8 Radiće na implementaciji tobin-hendersonskog poreza ili poreza na finansijske transakcije, kao i drugih instrumenata koji bi imali za cilj smanjivanje međunarodne špekulativne trgovine novcem i podsticanje investicija u stvarnu ekonomiju, kao i kreiranje fondova koji promovišu ravnopravnost u globalnom razvoju.

5.9 Radiće na tome da međunarodne kompanije moraju da poštuju ekološke, radničke i socijalne zakone svoje sopstvene države, kao i države u kojoj posluju, u zavisnosti od toga koji su striktniji.

5.10 Radiće na postizanju toga da se sve globalne organizacije, pogotovo one sa ozbiljnom moći da određuju pravila međunarodne trgovine, čvrsto drže principa održivog razvoja i da prate programe obuka koji bi izmenili njihovu unutrašnju kulturu da bi se u potpunost postigao ovaj cilj.

5.11 Žele da državna ispomoć kompanijama bude transparentna i podložna istom nivou odgovornosti kao i državna socijalna davanja, sa time da subvencije za ekološki i društveno destruktivne aktivnosti budu u potpunosti prekinute.

5.12 Podržavaju razvoj građanskog preduzetništva koje promoviše ekonomiju zasnovanu u zajednici, kao jednog od načina suprotstavljanja društvenoj isključenosti koja je izazvana ekonomskom globalizacijom.

6. Ljudska prava

6.0 Oduzimanje ljudskih prava i sloboda ide ruku pod ruku sa siromaštvom i političkom nemoći. Milioni ljudi širom sveta su suočeni sa diskriminacijom, zastrašivanjem, neosnovanim hapšenjem, nasiljem i ubistvom. Tri četvrtine svetskih vlasti su upotrebljavale metode mučenja u poslednje tri godine.

Zeleni:

6.1 Podržavaju Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, konvencije Međunarodne organizacija rada (ILO), kao i druge međunarodne akte namenjene zaštiti prava i sloboda. Mi verujemo da su ova prava univerzalna i neodvojiva, i da državne vlasti imaju odgovornost da ih primenjuju.

6.2 Osuđuju sve diktature i režime koji krše ljudska prava, bez obzira na njihovu deklarativnu političku orijentaciju.

6.3 Radiće sa lokalnim zajednicama na unapređenju svesti o ljudskim pravima, kao i na osiguravanju toga da Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija i druga tela međunarodnih konvencija o ljudskim pravima imaju adekvatne resurse za efektivan rad.

6.4 Pozivaju da se Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima proširi da uključuje prava na zdravu životnu sredinu i međugeneracijska prava na prirodne i kulturne resurse.

6.5 Podržavaju prava žena da donose svoje sopstvene odluke, uključujući i kontrolisanje svog reproduktivnog sistema svim načinima koje smatraju prikladnim, bez ikakve diskriminacije ili prinude; podržavaju Konvenciju o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) i podstiču sve države koje nisu još uvek potpisnice, da je potpišu i ratifikuju bez daljeg odlaganja i podstiču sve trenutne potpisnice da otklone sve izuzetke koje imaju vezane za nju.

6.6 Podržavaju prava domorodačkih naroda na samoopredeljenje, pravo na njihovu zemlju i pristup tradicionalnim pravima na lov i ribolov zarad preživljavanja, koristeći humane i ekološki održive tehnike.

6.7 Podržavaju Deklaraciju o pravima domorodačkih naroda Ujedinjenih nacija kao minimalan standard zaštite koji je prihvatljiv domorodačkim narodima, i podržavaju sve inicijative da domorodački narodi uspostave svoja sopstvena međunarodna tela i da učestvuju u njihovom radu.

6.8 Zahtevaju da svi oni koji sprovode mučenje budu kažnjeni, i zalagaće se aktivno na njihovom privođenju pravdi, bilo u njihovim sopstvenim državama ili pred međunarodnom komisijom sudija koje rade pod okvirima Međunarodnog krivičnog suda.

6.9 Suprotstavljaju se bilo kakvom kršenju fizičkog integriteta pojedinca kroz mučenje, kažnjavanje ili bilo koje druge prakse, uključujući i tradicionalno i verski motivisano sakaćenje.

6.10 Zahtevaju da se smrtna kazna ukine širom sveta.

6.11 Pozivaju na državne vlasti da obezbede svim tražiocima azila, bez obzira na to da li su žrtve državnog nasilja ili nasilja nezavisnih naoružanih formacija, korektan tretman u skladu sa Ženevskom konvencijom o pravu na azil iz 1951. godine; da svi tražioci azila imaju pristup fer procesuiranju; da ne budu arbitrarno zatvarani; da ne budu vraćani u zemlje u kojima mogu biti prekršena njihova fundamentalna ljudska prava ili u kojima rizikuju smrt, mučenje ili drugi nehuman tretman.

6.12 Pozivaju na zabranu kolektivnog proterivanja.

6.13 Podržavaju pravo svih radnika na bezbedno, korektno plaćeno zaposlenje, uz pravo na sindikalno organizovanje.

6.14 Podržavaju pravo dece da odrastaju bez obaveze da rade, i pomeranja praga godina kada deca prvi put mogu da krenu da rade.

6.15 Zahtevaju dekriminalizaciju konsenzualnih istopolnih odnosa, zakonsko prepoznavanje transrodnih osoba i drugih pripadnika marginalizovanih rodova, zaštitu prava na telesnu autonomiju, uključujući i za interseks osobe, kao i jednaka prava za istopolne odnose.

Podržavaju princip da svako ima pravo da voli i osniva porodicu. Mi podržavamo lokalne zajednice u svojim zahtevima za bračnu jednakost ili bilo koji drugi oblik regulisanja porodičnih ili suživotnih odnosa koje smatraju prikladnim za svoj kontekst.

Kroz svoje organizacije članice će se zalagati da državne vlasti obustave bilo kakvo kažnjavanje, nasilje i okrutan tretman prema LGBTIQ+ osobama i da implementiraju Jogjakarta principe primene međunarodnog prava u polju ljudskih prava po pitanju seksualne orijentacije i rodnog identiteta.

Mi zahtevamo da sve države na svetu ukinu zakone koji kriminalizuju LGBTIQ+ osobe i ponašanja. LGBTIQ+ zajednice ne bi trebale biti mete zakonskog oduzimanja vlasništva, ličnih sloboda ili života zbog svoje seksualne orijentacije ili drugih ponašanja vezanih sa njihov identitet.

Mi se suprotstavljamo svim državnim vlastima koje zabranjuju, ometaju ili potiskuju inforimsanje o LGBTIQ+ temama, guše slobodu govora, rada i drugih inicijativa na ovu temu, ili sprovode diskriminaciju bilo koje vrste na ovom polju.

Mi zahtevamo da se uvede senzibilisanje o LGBTIQ+ temama na svakom nivou vlasti.

Sve državne agencije moraju da, kada formulišu, implementiraju i evaluiraju sve oblike politika i usluga, uzimaju u obzir stanje, potrebe i uticaj na LGBTIQ+ zajednicu. One bi trebale da obraćaju posebnu pažnju na to da li su resursi adekvatni i da li se adekvatno suprotstavljaju intersekcionalnoj diskriminaciji. Da bi se povećala efektivnost, uključivanje LGBTIQ+ zajednice bi trebalo da bude planirano i koordinisano od strane posebno razvijenog tela koje se osniva na prikladnom nivou vlasti.

6.16 Radiće na poboljšanju prilika osoba sa invaliditetom da žive i rade jednako u društvu, uključujući i njihovu političku participaciju.

6.17 Podržavaju pravo jezičkih manjina na upotrebu svojih maternjih jezika.

7. Hrana i voda

7.0 Stotine miliona ljudi su danas i dalje pothranjeni, ne zbog toga što ne postoji dovoljno hrane, već zbog nejednakog pristupa zemljištu, vodi, kreditima i tržištima. Genetski modifikovani organizmi (GMO) nisu rešenje, zato što glavni problem nije proizvodnja već raspodela. Štaviše, GMO predstavljaju neprihvatljive rizike po okolinu, nezavisne manje poljoprivrednike, potrošače, kao i biodiverzitet koji je naš glavni garant sprečavanja poljoprivredne katastrofe. Nestašice vode su ozbiljna pretnja, i u površinskim sistemima i podzemnim vodovodima. Seča šuma ima razarajući efekat u obliku klizišta i poplava, dok se dezertifikacija i degradacija sve brže šire. Jedna svetla tačka jeste sve veći rast organske poljoprivrede.

Zeleni:

7.1 Smatraju da je pristup čistoj vodi za zadovoljavanje osnovnih potreba fundamentalno pravo i protive se privatizaciji vodnih resursa i infrastrukture.

7.2 Radiće na ukidanju subvencionisanja vode, izuzev socijalnih subvencija, i na tome da upotreba vode postane efikasnija.

7.3 Radiće na tome da se slatkovodni i podzemni izvori vode sačuvaju i po pitanju kvaliteta i po pitanju kvantiteta, kao i na tome da njihovo iskorišćavanje ima adekvatnu cenu tako da bi se zaštitili od ispražnjavanja.

7.4 Smatraju da su stabilnost rečnih slivova i zdravlje rečnih sistema ključni i radiće sa ljudima koji su direktno pogođeni na tome da zaustave degradaciju reka, uključujući zaustavljanje izgradnje novih velikih brana i projekata navodnjavanja, kao i seče šuma oko rečnih slivova.

7.5 Radiće sa lokalnim zajednicama u sušnim i delimično sušnim predelima, gde klimatskim uslovima dominira nestabilnost, na tome da se smanji dalja degradacija zemljišta.

7.6 Izražavaju svoju zabrinutost za sve zemlje koje su jako pogođene dezertifikacijom i sečom šuma, i traže od država koje to već nisu uradile da ratifikuju Konvenciju UN o seči šuma, kao i da učine dostupnim neophodne resurse da bi se ova konvencija primenjivala u praksi.

7.7 Podržavaće i promovisaće organsku poljoprivredu.

7.8 Pozvaće na zabranu komercijalnog uzgoja genetski modifikovanih organizama na svetskom nivou.

7.9 Radiće na tome da hrana bude bezbedna, kroz čvrste regulative po pitanu proizvodnje, čuvanja i prodaje hrane.

7.10 Radiće na tome da se naučna istraživanja sprovode etički i da se naučna otkrića primenjuju u skladu sa prikladnom količinom opreza.

7.11 Pozivaju na prekidanje upotrebe svih trajnijih i bio-akumulirajućih veštačkih hemikalija i na rad ka eliminaciji svih izbacivanja opasnih hemikalija u okolinu.

7.12 Radiće na tome da se zabrani upotreba hormonskih suplemenata kod domaćih životinja, kao i na tome da se primenjuju striktne regulative po pitanju upotrebe antibiotika u uzgoju životinja.

7.13 Radiće na postizanju humanog odnosa prema svim životinjama tokom uzgoja, transporta i klanja, i nastojaće da životinje imaju kvalitetne živote.

7.14 Radiće na tome da se efekti erozije, poplava i drugih ekoloških opasnosti umanje i da se prikladne mere adaptacije implementiraju.

8. Održivo planiranje

8.0 Potrošnja u industrijalizovanim zemljama je prekomerena po svim mogućim standardima i ona je uglavnom kriva za ekološku degradaciju. Novo-industrijalizovane zemlje takođe povećavaju svoju potrošnju, što će dodatno povećati ekološki pritisak. Preorijentisanje na zelenu ekonomiju – koja oponaša ekološke procese, eliminiše otpad tako što ponovno iskoršćava ili reciklira materijale i stavlja fokus na aktivnosti koje poboljšavaju kvalitet života i međuljudskih odnosa, pre nego na potrošnju robe – ima potencijal za otvaranje novih poslova, industrija koje manje zagađuju, bolja radna okruženja i veći kvalitet života

Zeleni:

8.1 Promovišu merenja životnog kvaliteta pre nego BDP-a, kao indikatore napretka i prepoznaju ekološka ograničenja materijalnom rastu i potrošnji.

8.2 Smatraju da stanovnici država koji su pogođeni određenim projektom izgradnje imaju pravo da učestvuju u donošenju odluka u vezi njih, bez obzira na državne granice.

8.3 Radiće na tome da oni koji ubiraju profit od eksploatisanja zajedničkih i/ili prirodnih resursa plaćaju potpunu tržišno određenu rentu na upotrebu tih resursa, kao i za bilo koju štetu koju nanesu bilo kojim drugim zajedničkim resursima.

8.4 Prepoznaju uticaj kontinuiranog urbanog rasta na poljoprivredno zemljište i prirodno okruženje koji mora biti ograničen i u krajnjem slučaju prekinut.

8.5 Prepoznaju da proces urbanizacije uzrokovan ruralnim siromaštvom mora biti usporen i da se mora preokrenuti kroz adekvatne programe ruralnog razvoja koji će zaštiti karakter i ekologiju ruralne sredine.

8.6 Podržavaju lokalno planiranje u korist ekološki održivih preduzeća, stanova, prevoza, odnošenja smeća, parkova, gradskih šuma, javnih prostora; i uspostaviće veze među Zelenima na lokalnim i regionalnim nivoima širom planete sa ciljem razmene informacija i međusobne podrške.

8.7 Radiće na tome da se smanji gradsko zagađenje uzrokovano automobilima tako što će se protiviti daljim širenjima autoputeva; podsticaće upotrebu energetski efikasnih vozila; integrisaće u urbanističko planiranje javni prevoz, kao i infrastrukturu za bicikliste i pešake; prioritiziraće planiranje za prevoz autobusima, tramvajima, trolejbusima i drugim sredstvima namenjenim prevozu većeg broja putnika, a ne infrastrkuturu za privatne automobile; i ukinuće poreske politike koje favorizuju razvoj usmeren na automobile.

8.8 Radiće na stvaranju socijalno odgovornih ekonomskih strategija, koristeći poreze i javne finansije da bi maksimizovali podsticanje pravedne raspodele bogatstva, kao i ekološke poreze da bi obzebedili podsticaje za izbegavanje zagađivanja i stvaranja otpada.

8.9 Zahtevaće da kompanije i zajednice smanje svoj otpad, da ponovo koriste ono što može biti iskorišćeno, a recikliraju ono što ne može, sa ciljem da se postigne ekonomija u kojoj se uopšte ne proizvodi otpad, koja oponaša prirodni ekosistem.

8.10 Podržavaće sve politike koje dozvoljavaju državama da povećaju otvaranje radnih mesta kroz ekonomske aktivnosti koje imaju realnu vrednost, ili kroz reciklažu resursa, proizvodnju kvalitetnih i održivih dobara, organsku poljoprivredu, obnovljive izvore energije i zaštitu životne sredine.

8.11 Promovisaće društveno odgovorno investiranje i ekološko reklamiranje sa ciljem da potrošači mogu da prave pozitivne izbore zasnovane na pouzdanim informacijama.

8.12 Prepoznaju vrednost tradicionalnih i lokalnih znanja i verovanja, i podržavaju njihovo integrisanje u procese planiranja i razvijanja projekata.

9. Mir i bezbednost

9.0 Mi shvatamo mir kao nešto više od pukog odsustva ratovanja. Rad na izgradnji mira je oduvek bio u srcu Zelene agende. Uzroci konflikata se menjaju. Uticaji klimatskih promena, konflikti oko vode, hrane i resursa će postati sve bitniji kako vreme prolazi. Granice između rata, organizovanog kriminala i državne represije postaju sve više i više zamagljene. Od 2001. godine je “rat protiv terotizma” takođe doveo do erozije ljudskih prava u ime bezbednosti. Trgovina oružjem raste i postaje sve globalnija, podstaknuta jedinstvenim izuzecima od pravila protiv subvencionisanja Svetske trgovinske organizacije. Kao globalna mreža, mi imamo ključnu ulogu da igramo u ojačavanju veza između organizacija iz zajednica koje rade na ljudskim pravima i izgradnji mira, kao i u podržavanju i oblikovanju koncepata i institucija globalnog donošenja odluka koji se razvijaju.

Zeleni:

9.1 Podržavaju jačanje uloge UN kao globalne organizacije za saniranje konflikata i izgradnju mira, dok u isto vreme prepoznaju da u slučajevima gde prevencija ne urodi plodom, kao i u situacijama strukturnih i masivnih kršenja ljudskih prava i/ili genocida, upotreba sile može biti opravdana ukoliko je ona jedino sredstvo za prevenciju daljih kršenja ljudskih prava i širenja patnje, i ukoliko postoji mandat dat od strane UN. Bez obzira na to, pojedinačne zemlje imaju pravo da ne podržavaju ili ne učestvuju u takvim akcijama.

9.2 Radiće na davanju većeg glasa zemljama Globalnog juga u UN, tako što će raditi na ukidanju prava veta u Savetu bezbednosti, uklanjanju kategorije trajnog članstva u njemu, kao i na povećanju broja država koje imaju članstvo.

9.3 Podržavaju Međunarodni krivični sud. U postupcima za ratne zločine, seksualizovano nasilje poput masovnog silovanja bi trebalo da bude posmatrano kao ratni zločin, kao što bi i zločini protiv prirodne sredine tokom ratovanja.

9.4 Rade na smanjivanju moći vojno-industrijsko-finansijskog kompleksa, da bi se drastično smanjilo trgovanje oružjem, osigurala transparentnost proizvodnje i otklonile prikrivene subvencije koje su u korist vojnih industrija.

9.5 Radiće na regulisanju i smanjivanju opsega, sa krajnjim ciljem ukidanja, međunarodne trgovine oružjem (ukljujući i zabranu nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja, oružja sa osiromašenim uranijumom, kao i protiv-pešadijskih mina) i podvešće je pod nadležnost UN.

9.6 Pomoći će ojačanje postojećih mirovnih programa i izgraditi nove koji se bave svim aspektima izgradnje kulture mira. Ti programi će uključivati analize uzroka nasilja, uključujući i nasilje u porodici, kao i problem međusobnog poštovanja među osobama različitih rodnih pripadnosti; kao i obuke o nenasilnom rešavanju konflikata na svim nivoima.

9.7 Radiće na proširenju međunarodnih pravila o vojnim konfliktima da bi osigurali da prirodni resursi budu adekvatno zaštićeni tokom konflikata.

9.8 Boriće se protiv bilo kog programa nacionalne raketne odbrane i raditi na demilitarizaciji i de-nuklearizaciji svemira.

10. Globalno delovanje

10.0 Članice Globalnih Zelenih su nezavisne organizacije iz raznolikih kultura i porekla koje dele zajedničke ciljeve i prepoznaju činjenicu da moramo delovati globalno koliko i lokalno da bismo ih postigli.

Zeleni:

10.1 Će zajednički raditi na implementaciji povelje Globalnih Zelenih tako što koordinirano sprovode akcije vezane za probleme koji imaju globalne posledice kad god za tim postoji potreba.

10.2 Podržavaće razvoj Zelenih partija, političkih pokreta i omladinskih mreža širom sveta.

10.3 Pomagaće, na njihov poziv, druge Zelene stranke i pokrete, između ostalog, tako što će slati posmatrače tokom izbora da bi se uverili da su oni slobodni i pravedni; kao i tako što će podsticati glasače da se priključe i glasaju za Zelene u svojim državama.

10.4 Usvojiće i sprovešće u okviru naših sopstvenih organizacija demokratske principe koje želimo da izgradimo u širem društvu.

10.5 Služiće kao model participativne demokratije u okviru našeg unutrašnjeg organizovanja na svim nivoima.

10.6 Podsticaće saradnju globalnih Zelenih stranaka da bi se stranke članice pitale, bile edukovane i imale podjednak kapacitet za uticanje na globalne stavove Zelenih.

10.7 Podsticaće Zelene stranke i Zelene političke pokrete da pokažu inicijativu u uspostavljanju politika koje garantuju transparentne i decentralizovane strukture, tako da politička moć i prilike budu podjednako dostupne svim članovima; isto tako će biti podstaknuti da pokažu inicijativu u razvoju novih političkih modela koji će bolje moći da se suoče sa izazovima održivog razvoja i demokratije odozdo.

10.8 Izbegavaće izvore finansiranja koji su u konfliktu sa našom vizijom i vrednostima.

10.9 Izbegavaće saradnju sa diktaturama, kultovima ili kriminalnim organizacijama, kao i organizacijama koje su sa njima povezane, pre svega u oblastima demokratije i ljudskih prava.

10.10 Ojačaće naše veze sa srodnim organizacijama baziranim u lokalnim zajednicama, kao i sa organizacijama civilnog društva; mi smo jedan deo, zajedno sa njima, sve veće svesti o nužnosti očuvanja životne sredine, poštovanja ljudskih i socijalnih prava, kao i demokratije, u ekonomskoj organizaciji planete.

10.11 Podržaće jedni druge lično i politički prijateljski, sa optimizmom i radošću, ne zaboravljajući da uživamo u procesu!

Revolucionarna ekologija (Džudi Bari)

Uto, 2022-07-26 11:48

Ja sam bila aktivistkinja za društvenu pravdu dugi niz godina pre nego što sam uopšte i čula za “Earth First!” Stoga me je iznenadilo što sam, kada sam se priključila “Earth First” negde u 80-ima, otkrila da je taj radikalni ekološki pokret slabo obraćao pažnju na društvene uzroke uništavanja prirode. Isto tako, pokretima za društvenu pravdu baziranim u gradovima je bilo teško da prihvate važnost bioloških problema, i često su odbacivali sve sem “ekološkog rasizma” kao nešto nebitno. Međutim, da bismo efektivno odgovorili na krize današnjice, ja smatram da moramo povezati ta dva problema.

Polazeći od vrlo razumnog, ali nažalost revolucionarnog, koncepta da društvene prakse koje predstavljaju pretnju po nastavak života na Zemlji moraju biti promenjene, neophodna nam je teorija revolucionarne ekologije koja će obuhvatati i društvene i biološke probleme, klasnu borbu, kao i prepoznati ulogu globalnog kapitalizma u marginalizaciji ljudi i uništavanju prirode.

Ja smatram da mi već imamo takvu teoriju. Ona se zove duboka ekologija i ona je centralno ubeđenje radikanlog ekološkog pokreta. Problem je u tome što je, u ranim fazama ove rasprave, duboka ekologija bila netačno povezivana sa desničarskim idejama poput zatvaranja granica, pozdravljanja pojavljivanje SIDA-e kao nekakvog mehanizma za kontrolu broja stanovnika i podsticanja Etiopljana da umru od gladi. Ovo je dovelo do toga da su se socijalni ekolozi sa pravom brže-bolje pokušali odaljiti od takvih tendencija. Ja smatram da je to sve pomutilo pokušaje našeg pokreta da stane iza nekakve zajedničke filozofije.

Stoga ću u ovom članku pokušati da objasnim iz moje tačke gledišta kao beskompromisne levičarke, zbog čega ja smatram da je duboka ekologija revolucionarni pogled na svet. Ja ne pokušavam da tvrdim da su moje ideje Apsolutna Istina, niti da čak tvrdim da one predstavljaju konačni završetak misaonih procesa u mojoj glavi. Ovo su samo neke od ideja koje imam na datu temu i nadam se da ću, time što ih javno iznosim, one doprineti razvoju diskusije i konstruktivnoj debati.

Biocentrizam

Duboka ekologija, odnosno biocentrizam, je verovanje da priroda ne postoji da bi služila čoveku. Nego naprotiv, ljudi su deo prirode, jedna od mnogih vrsta koje žive u njoj. Sve vrste života imaju pravo da postoje zarad samih sebe, bez obzira na njihovu korist ljudima. Biodiverzitet je takođe vrednost sama po sebi, koja je ključna za dobrobit i ljudskog i neljudskog sveta.

Ovi principi, po mom mišljenju, nisu samo još jedna politička teorija. Biocentrizam je zakon prirode, koji postoji bez obzira na to da li ga ljudi prepoznaju ili ne. Nebitno je da li mi gledamo na svet iz antropocentrične perspektive. Priroda i dalje funkcioniše po biocentričnim principima. To što moderno društvo ne prepoznaje ovu činjenicu – dok nastoji da čitav prirodni svet podredi ljudskom iskorišćavanju – nas je dovelo do ivice kolapsa čitavog životnog sistema naše planete.

Biocentrizam nije nova teorija i nisu ga izmislili Dejv Forman ili Arni Nas. On je drevna mudrost domorodaca, koja se izražava u takvim citatima poput “Zemlja ne pripada nama. Mi pripadamo Zemlji.” Ali u kontekstu današnjeg industrijskog društva, biocentrizam je duboko revolucionaran, jer preispituje same temelje na kojima je ovaj sistem zasnovan.

Biocentrizam je u konfliktu sa kapitalizmom

Kapitalistički sistem je u direktnom sukobu sa prirodnim zakonima biocentrizma. Kao prvo, kapitalizam je zasnovan na principu privatnog vlasništva – ideji da neki ljudi poseduju delove Zemlje sa ciljem da ih eksploatišu zarad profita. U svojim ranijim fazama, kapitalisti su čak verovali da mogu da poseduju i druga ljudska bića. Ali na isti način na koji je robovlasništvo diskreditovano iz perspektive današnjeg dominantnog pogleda na svet, tako isto i principi biocentrizma diskredituju koncept da ljudi mogu da poseduju zemlju.

Kako bi korporotavini lopov poput Čarlsa Hurvica mogao da tvrdi da “poseduje” šumu Hedvoters, koja je stara preko 2000 godina, samo zato što je potpisao nekoliko papira kojim ih je zamenio za neke obveznice? Ovaj koncept je apsurdan. Hurvic je samo majušna tačka u životu ovih drevnih drveća. Bez obzira što on ima moć da ih uništi, on apsolutno nema pravo na to.

Jedno od najboljih oružja koje američki zaštitari prirode imaju u svojoj borbi da očuvaju mesta poput Hedvoters šume jeste (trenutno i sam ugrožen) Akt o ugroženim vrstama. Ovaj zakon, kao i neki drugi, koji prepoznaju vrednost opštih dobara poput čistog vazduha, čiste vode i zaštite ugroženih vrsta, suštinski predstavljaju priznanje činjenice da su zakoni privatnog vlasništva u sukobu sa zakonima prirode. Ne možeš da radiš štagod poželiš na svom privatnom vlasništvu bez da imaš uticaj na okolne prostore, zato što su Zemljini sistemi međusobno uvezani, a priroda ne prepoznaje ljudski određene granice.

Međutim, možda čak i više od koncepta privatnog vlasništva, kapitalizam dolazi u sukob sa biocentrizmom u polju samog koncepta profita. Profit se sastoji od toga da uzimaš više nego što ulažeš. Ovo je vrlo jasno u kontradikciji sa ciklusima plodnosti koji su prisutni u prirodi, koji zavise od toga da uzimanje i davanje budu izbalansirani. Ali ono što je još važnije jeste pitanje toga odakle taj profit uopšte potiče.

Prema marksističkoj teoriji, profit je vrednost ukradena od radnika, u procesu u kom ih kapitalisti plaćaju manje u odnosu na vrednost koju radnici zapravo proizvode. Onaj deo vrednosti proizvoda koji kapitalista zadrži, umesto da ga da radnicima, se zove višak vrednosti. Količina viška vrednosti koju kapitalista može da zadrži varira u zavisnosti od nivoa organizovanosti radnika, kao i njihovog nivoa privilegije u kontekstu svetskog sistema rada. Ali radnička klasa nikada ne može da bude plaćena za punu vrednost svog rada pod kapitalističkim sistemom, zato što klasa kapitalista postoji na osnovu toga što crpi višak vrednosti iz onoga što radnici proizvode.

Mada se ja suštinski slažem sa ovom analizom, mislim da u svemu tome postoji jedna velika stvar koja nedostaje. Ja smatram da deo vrednosti proizvoda dolazi ne samo od rada koji je utrošen u njegovoj proizvodnji, već i takođe iz prirodnih resursa koji su iskoriščeni da bi se proizvod napravio. Ja smatram da višak vrednosti (odnosno profit) nije stoga samo pljačkanje radničke klase, već takođe i pljačkanje same planete Zemlje. Posečena šuma je savršen primer dela Zemlje iz kog je izvučen višak vrednosti. Kada bi se ljudska proizvodnja i potršonja sprovodile u okvirima prirodnih granica Zemljine plodnosti, onda bi izvor resursa istinski bio beskrajan. Ali ovo ne može da se desi u okviru kapitalizma, zato što kapitalistička klasa postoji isključivo kroz izvlačenje profita ne samo iz radnika, već takođe i iz Zemlje.

(Beleška autorke: Ovde marksisti uvek imaju primebdu, citirajući “Kritiku gotskog programa,” da bi pokazali kako Marks jeste zapravo prepoznavao prirodu, a ne samo rad, kao izvor vrednosti. Međutim, Marks pravi razliku između upotrebne vrednosti, za koju on tvrdi da potiče i iz prirode i iz rada, i razmenske vrednosti, za koju on tvrdi da isključivo potiče od rada. Ovo je ono sa čime se ja ne slažem. Meni deluje očigledno da upotrebna vrednost, koju obezbeđuje priroda, doprinosi određivanju razmenske vrednosti. Na primer, sekvoje i jele rastu jedne pored drugih u istim šumama, i u sličnim količinama. A u isto vreme, jednaka kolčina rada upražnjena da bi se poseklo i preradilo drvo sekvoje koje je staro preko 600 godina i široko dva metra, će proizvesti veću razmensku vrednost nego kada bi se ona primenila na seču jele koja je stara 600 godina i široka dva metra. Razlog zbog kojeg sekvoja ima veću vrednost jeste to što ima određene osobine koje jela prosto ne poseduje – na primer, toliko je otporna na truljenje da se može koristiti za spoljašnje zidove kuća ili u temeljima koji imaju direktan dodir sa zemljištem, dok se jela ne može koristiti za te svrhe. Ova osobina otpornosti na truljenje ne potiče od bilo čega što ljudski rad doprinosi. To je osobina stvorena od strane prirode. Tako da kada ja kažem da vrednost potiče i od rada i od prirode, ja govorim o razmenskoj vrednosti, a ne samo upotrebnoj.)

Savremene korporacije su najgori primer ove poremećenosti. Mala firma se možda održava profitima, ali je makar njena osnovna svrha to da obezbedi životna sredstva njenim vlasnicima, koji su ljudska bića koja imaju osećaj pripadnosti svojim zajednicama. Ali korporacija nema nikakvu drugu svrhu svojeg postojanja, niti moralnu vodilju za svoje ponašanje, izuzev nastojanja da pravi profit. A današnje globalne korporacije su izvan kontrole bilo koje državne vlasti. Štaviše, državne vlasti su u službi korporacija, stavljajući svoje vojske u službu odbrane njihovih profita širom sveta, kao i svoju tajnu policiju u službu toga da se infiltrira i sabotira bilo kakav ozbiljan otpor u državi porekla.

Drugim rečima, ovaj sistem ne može biti reformisan. On je zasnovan na uništavanju prirode i eksploatisanju ljudi. Ne postoji zeleni kapitalizam i reklamiranje proizvoda kao “zelenih” neće pomoći da se povrate ekosistemi koji kapitalizam nužno uništava da bi stvarao svoje profite. Zbog ovoga verujem da svi ozbiljni ekolozi moraju biti revolucionari.

Biocentrizam je u konfliktu sa komunizmom

Kao što se verovatno da videti, moji početci u revolucionarnoj teoriji su bili u marksizmu, kojeg i dalje smatram jednom izuzetnom kritikom kapitalizma. Ali kada je u pitanju sistem koji bi trebao da zameni kapitalizam, ja mislim da nam marksizam ne nudi odgovor. Jedan od razloga za ovo je, ja smatram, to što komunizam, socijalizam i sve druge levičarske ideologije koje su meni poznate, govore samo o više jednakoj preraspodelli među različitim klasama ljudi onoga što je ukradeno od Zemlje. One se uopšte ne bave odnosom društva prema prirodi – ili pre će biti, one pretopstavljaju da će taj odnos ostati isti kakav je u kapitalizmu – odnos neutoljive potršonje. A svrha revolucije je pronalazak efikasnijeg i egalitarnijeg načina proizvodnje i raspodele potrošačkih dobara.

Ovo potpuno odsustvo brige za prirodu kao životnu silu, a ne kao prost izvor sirovina, je dozvolilo marksističkim državama da pojure da se industrijalizuju bez ikakvih, makar minimalnih, mehanizama zaštite okoline. Ovo je dovelo do katastrofa poput one u černobilskoj nuklearnoj elektrani ili prolivanja nafte u Artičkom okeanu, kao i uništavanju fragilnih šuma u Sibiru, koje traje i dan danas. Dovelo je do toga da delovi Rusije i Istočne Evrope danas imaju tolike toksične posledice da su potpuno nenastanjivi. Marks je smatrao da je primarna kontradikcija industrijskog društva ona između kapitalista i radnika. Ja smatram da ove katastrofe pokazuju da postoji podjednako važna kontradikcija između industrijskog društva i Zemlje.

Ali bez obzira što socijalizam nije uzimao ekologiju u obzir, ja ne mislim da ga je nemoguće reformisati, za razliku od kapitalizma. Jedan od principa socijalizma je “proizvodnja za upotrebu, ne za profit.” Samim time, ovaj disbalans nije fundamentalno ugrađen u socijalizam na način na koji jeste u kapitalizam, pa bih ja mogla i da zamislim oblik socijalizma koji ne bi uništavao Zemlju. Ali takav model bi se razlikovao od Marksovog industrijskog modela.

Ekološki socijalizam bi, između ostalog, morao da se nosi sa problemom centralizma. Marksistička ideja ogromnog broja stanovnika koji su podređeni jednom centralnom telu koje planira proizvodnju pretpostavlja: 1. nekakvu vrstu autoritarizma 2. upotrebu tehnologija za masovnu proizvodnju koje su po svojoj prirodi destruktivne prema Zemlji, ali i prema ljudskom duhu. Ekološki socijalizam bi značio da se ljudska društva organizuju na način koji je kompatabilan sa načinom na koji je priroda organizovana. Ja verujem da je prirodan poredak Zemlje bioregionalizam, a ne država.

Moderno industrijsko društvo nam oduzima zajedništvo koje bismo mogli imati jedni sa drugima, ali i sa Zemljom. Ovo stvara jednu prazninu u nama, koje smo naučeni da ispunjavamo potraščkim dobrima. Ali potraška dobra, izuzev onih koja su nužna za osnovno preživljavanje i komfor, nisu zapravo ono za čime čeznemo. Stoga je naš apetit neutoljiv, pa se mi okrećemo sve više i više efikasnim i dehumanizujućim metodama proizvodnje da bismo proizvodili sve više i više robe koja nas neće zadovoljiti. Kada bi radnici zaista imali kontrolu nad fabrikama (a ja ovo kažem kao neko ko jeste ranije radio u fabrici), oni bi počeli da razbijaju mašine i da traže humaniji način da odlučuju o tome šta nam je potrebno i kako da ga proizvedemo. Tako da bi ideji “proizvodnje za upotrebu, ne za profit,” ekološki socijalizam dodao “proizvodnja za potrebu, ne za pohlepu.”

Biocentrizam je u konfliktu sa patrijarhatom

Patrijarhat je najstariji i, ja bih rekla, najdublji oblik tlačenja na planeti. Zapravo, on je toliko star i toliko dubok da nam se ne dozvoljava ni da ga uopšte imenujemo. Ako ste bela osoba, Vi možete da govorite o aparthajdu; možete da kažete “Ja sam protiv aparthajda” bez da se sve bele osobe nadure i uvrede, misleći da govorite o njima. Ali ako čak i spomenete patrijarhat, odjednom nailazite na kakofoniju ismevanja i negodovanja od muškaraca koji su inače progresivni, koji smatraju uvredom na njihov lični račun to što ste uopšte pomenuli tu reč. Ali ja mislim da se problemom patrijarhata mora baviti bilo koji ozbiljan revolucionarni pokret. U stvari, ja mislim da je činjenica da nije uspeo da se pozabavi patrijarhatom jedan od najvećih neuspeha marksizma. (Jedan od mojih omiljenih primera je knjiga “Žensko pitanje” koju su napisala četvorica muških marksista!) Drugi nedostatak u marksizmu, sa moje tačke gledišta, je njegov neuspeh da se pozabavi ekologijom. Ja smatram da su i jedno i drugo podjednako ozbiljni nedostaci.

Tako da bih volela ovde da govorim o eko-feminizmu i o njegovoj važnosti za biocentrizam ili za duboku ekologiju. Eko-feminizam je holistički pogled na Zemlju koji je u potpunosti konzistentan sa idejom da ljudi nisu odvojeni od prirode. Ja bih opisala eko-feminizam na dva odvojena načina. Prvi je taj da postoji paralela između načina na koji ovo društvo tretira žene i na koji tretira Zemlju. Ovo se može videti u primerima izraza poput “majka priroda.”

Druga stvar, koja mislim da je još bitnija, je razlog za uništavanje prirode od strane ovog društva. Očito je deo tog razloga kapitalizam. Ali izvan toga, uništavanje prirode u ovom društvu potiče od potiskivanja svega onog što je žensko.

Da ne bude nesporazuma, ja smatram da i muškarci i žene imaju i muške i ženske odlike. Ja ne želim da kažem “svi muškarci su loši – sve žene su dobre.” Ja pod “muške odlike” smatram osvajanje i dominiranje, a pod “ženske” brigu i stvaranje života. I ja mislim da se muške odlike osvajanja i dominiranja vrednuju bez obzira na to ko ih ispoljava. Kao mačo žena, ja bih vam mogla ispričati šta sve mi se izdešavalo u mom životu samo zato što sam bila sposobna da odem u svet i da se suočim oči u oči, i da budem agresivna kao i bilo koji muškarac. Sa druge strane, ženstvene osobine brige i stvaranja života su nipodaštavana i potiskivane u ovom društvu, bez obzira na to da li ih muškarac ili žena ispoljavaju. Negativno vrednovanje i potiskivanje ženstvenih osobina je veliki faktor u uništavanju naše planeta. Tako da, to je moja lična perspektiva o eko-feminizmu. Ja znam da akademici imaju mnogo komplikovaniju definiciju i opis, od kojih neke ja uopšte ne bih mogla ni da razumem, ali ja ću koristiti moju ličnu definiciju, koju smatram lakom za razumevanje.

Odnos između potiskivanja ženskih vrednosti i uništavanja Zemlje je zapravo mongo jači u zemljama Trećeg sveta, nego u ovom društvu u kojem mi živimo. Tamo gde kolonijalne sile preuzimaju kontrolu, kada priroda treba da bude uništena od strane imperijalističkih korporacija koje dolaze u zemlje trećeg sveta, jedan od načina na koji kolonijalne sile preuzimaju jeste to što prinudno proteruju žene iz njihovih tradicioalnih uloga kao zaštittara šuma i polja. Ženski metodi nošenja sa ciklusima plodnosti Zemlje su zamenjeni muškarcima i mašinama. Umesto da neguju plodnost zemlje, ove mašine razaraju tu plodnost. Iz ovog razloga, mnogi od ekoloških pokreta u trećem svetu su zapravo ženski pokreti.; Čipko u Indiji, žene koje sade drveće u Keniji, Brazilu, da navedemo samo dva primera. U svakoj od ovih situacija, način na koji se ženstveno potiskuje je veoma paralelan načinu na koji se priroda potiskuje.

Ja bih rekla da je manje očigledno u ovom društvu, ali je i dalje prisutno. Svako ko je ikada imao posla sa šumarima, sa Odeljenjem za šumarstvo Kalifornije, sa Aktom o ugroženim vrstama, ili bilo čime sličnom, zna da se nauka koristi kao autoritet koji opravdava neumoljive napade na prirode u ovom društvu. A nauka se predstavlja kao neutralna, kao objektivan put ka znanju, kao nešto što nema nikakve vrednosti iza sebe.

Ali definitivno postoje vrednosti koje stoje iza nauka. Naučni metodi (ne postoji samo jedan metod, bez obzira na ono što su nas učili u školi) zapadnjačke nauke nisu uopšte oslobođeni od vrednosti. U stvari, nauka je otvoreno bila opisivana od strane svojih utemeljitelja kao jedan maskulin sistem koji ima za pretpostavku razdvajanje ljudi od prirode, kao i njihovu dominaciju nad prirodu. Želim da vam predstavim neke citate kojima bih vam ilustrovala zbog čega je ovo slučaj, koji idu do samih korena razvoja naučnog metoda 1600tih godina i u Renesansnom periodu. Prvo kao prvo, začetak naučnog metoda, uzdizanje ovoga kao nekakve apsolutne istine i kao uopšte jedinog puta do dostizanja istine, je otpočelo 1664. Na primer, postojalo je nešto što se zvalo “Kraljevsko društvo” koje je bilo sačinjeno od naučnika koji su razvijali ove teorije. Oni su opisali svoj cilj kao, i ovo je direktan citat, “da uzdignu maskulinu filozofiju, u kojoj bi um muškaraca mogao da bude opremljen znanjem čvrstih istina.” Odnosno, ideja je da će nam ova maskulina filozofija otkriti istinu, za razliku od više “sujevernim” ženstvenim oblicima znanja.

Daću vam još jedan primer. Ovaj potiče od Francisa Bejkona. On je bio jedan od najgorih i zapravo je dosta šokantan. On je tvrdio da je naučni metod u suštini metod agresije. I ovo je citat: “Priroda stvari se bolje ispoljava u uslovima uznemirenja, pre nego u svojoj prirodnoj slobodi. Nauka nije samo nežno usmeravanje prirodnih procesa. Mi imamo moć da osvojimo i potčinimo prirodu, da je uzdrmamo u njenim samim temeljima.” I svrha ovoga jeste “da bi se stvorila plemenita rasa junaka koji bi mogli da dominiraju i prirodom i društvom.”

Ovo su koreni naučnog metoda na osnovu kog Kalifornijski odsek za šumarstvo opravdava seču šuma.

Još jedan od najgorih primera je Dekartova poznata rečenica “Cogita Ergo Sum – Mislim, dakle postojim.” On je do toga došao tako što je pokušao da dokaže da on postoji bez da se poziva na bilo šta oko sebe. Sam koncept toga pokazuje razdvajanje sopstva i prirode. Ali on je tu obavio dosta dobar posao i ja sam mislila da je to sve bilo dosta interesantno. Ali on je išao dalje od toga. On je takođe rekao “Pa ja mogu da sumnjam da ova soba uopšte postoje. Mogu da sumnjam da ti postojiš. Mogu da sumnjam da ja postojim. Jedinu stvar u koju ne mogu da sumnjam je da ja sumnjam. AHA! Ja mislim i dakle postojim!” Tako da ovo je bilo dosta pametno, ali je i dalje bilo dosta usko i vrlo ego-centrično. Ja sam uvek govorila da bi samo najstarije dete moglo da osmisli ovakvu vrstu solipsističkog pogleda na svet. Dekart je takođe nazvao naučni metod koji učimo u školi “naučnom redukcijom.” Ideja je da, zarad razumevanja kompleksnog problema, potrebno je jednostavnije ga formulisati da bismo ga mogli bolje sagledati, sa ciljem da “učinimo sebe gospodarima i vlasnicima prirode.” Stoga je sam konept “naučne redukcije” u suštini problem nauke, i ilustruje jasno zbog čega ona nije neutralan, objektivan put ka saznanju. Ovo je metodologija koju ćemo analizirati deo po deo, da bismo mogli da razumemo nešto kompleksno.

Još jedan primer je ono što je Bejkon rekao Džejmsu I, koji je bio umešan u inkviziciju tada. Uspon naučnog metoda, ovog maskulinog metoda znanja, se pojavio tokom istog vremenskog perioda kao vrlo nasilno potiskifvanje ženskog znanja o zemlji, biljnih lekova, itd. Tako da ovo nije bilo prosto “Hej pa, mi imamo bolji način, vi žene morate da se sklonite.” Ovo je bilo “mi ćemo vas spaliti na lomači,” tako da svakako nije bilo neutralno. Bila je veomo agresivno i nasilno uspostavljanje maskulinog sistema znanja. U ovom kontekstu je Bejkon rekao Džejmsu I, “Ne bi muškarac trebao da preispituje ili vršlja po rupama i ćoškovima kada je inkvizicija istine čitav objekat – kao što je Vaše Visočanstvo pokazalo u Vašem primeru.” Jedini način na koji oni mogu da perpetuiraju mit da je naučni metod objektivan jeste da ga uklone iz konteksta društvenih uslova iz kojih je nastao. On uopšte nije objektivan. On nije jedini način dolaženja do znanja. On nije jedini put do istine. I on nije vrednosno neutralan. On je otvoreno maskulin i otvoreno polazi od pretpostavke da su ljudi odvojeni od Zemlje i da je svrha nauke da kontroliše prirodu.

U čemu su se sastojali više ženski metodi znanja koji su bili gušeni u tom periodu? “Ženstvevni” metodi su bili zasnovani na posmatranju i interakciji sa Zemljom da bi se povećali ciklusi plodnosti na način koji je pozitivan za sve. Na primer, mi smo naučile da ukoliko zakopaš ribu zajedno sa kukuruzom, da kukuruz bolje raste – takve stvari. Žensko znanje o zemlji je bilo prenošeno s kolena na koleno – i ono je bilo odbačeno kao puko sujeverje od strane naučnika u usponu sa svojim redukcionističkim metodama.

Međutim, redukcionistička nauka je zaista imala puno uspeha. Ona je izrodila nuklearne bombe, plastično pakovanje, snikers čokoladice, autoput 101, raznorazna čuda na zemlji! Ali to nas nije dovelo do istinskog razumevanja prirode ili Zemlje, zato što delovi prirode nisu odvojeni, oni su međusobno povezani. Ne možete da gledate samo jedan deo bez da pogledate i ostatak, jer je to sve nerazdvojivo uvezano. Način na koji je redukcionistička nauka gledala na svet nas je doveo do antibiotika koji stvaraju super-otporne bakterije, kao i metode kontrolisanja poplava koji stvaraju veće poplave nego što su postojale ikada ranije, kao i đubriva koja na kraju iza sebe ostavljaju neplodno zemljište. Ovo su sve primeri štetnosti jedne redukcionističke nauke.

U kontrastu sa ovim maskulinim sistemom razdvajanja i dominiranja, eko-feminizam nastoji da razvije nauku prirode. I ova nauka prirode je holistička i međuzavisna, gde gledate jednu stvar u celini i načine na koji sve to međusobno interaguje, a ne samo način na koji bi to moglo biti kada ga samo izoluješ i posmatraš samog za sebe. Ona takođe podrazumeva da su ljudi deo prirode i da su naše sudbine neodvojive; da mi moramo da živimo u okviru ciklusa plodnosti naše planete i da možemo da osnažimo te cikluse plodnosti kroz našu informisanu interakciju.

U Indiji, gde je Čipko pokret otpočeo, žene su bile čuvari šuma i čuvari poljoprivrede u isto vreme. Tako da kada su žene dovele krave do drveća (verovatno u savanama pre nego u šumama), krave su đubrile drveće, u isto vreme se hraneći granama drveća, što im je pomagalo da se obrezuju tako da bi ona mogla kasnije da proizvode više plodova. Ova vrsta interakcije je ojačala ciklus plodnosti u prirodi. Tako da umesto pokušaja da se osvoji, podredi sebe, ili uznemiri na bilo koji drugi način, ženski metod je zasnovana interakciji i osnaživanu ciklusa plodnosti. I ovo je upravo ono što je bilo zamenjeno kada su kolonijalne sile prvi put došle.

Holistični i međupovezani eko-feministički pogled na svet u kom su ljudi neodvojivi od prirode, se ne razlikuje na bilo koji način od duboke ekologije ili biocentrizma. Ovo je prosto još jedan način da se kaže jedna te ista stvar. I stoga, da bismo prihvatili biocentrizam ili duboku ekologiju, mi moramo i da se suprotstavimo maskulinom sistemu znanja koji leži u korenu uništavanja Zemlje i da takođe leži u srži opravdavanja načina na koji je naše društvo struktuirano.

Eko-feminizam, međutim, nema za cilj dominaciju žena nad muškarcima na način na koji su muškarci dominirali ženama u patrijarhalnom sistemu. Umesto toga, on nastoji da pronađe balans. Potrebne su nam i muške i ženske sile. Ne moramo se nužno otarasiti muške sile. I jedna i druga postoje u svetu, ali one moraju da postoje u balansu. Nama su potrebni i osvajanje i dominacija koliko i negovanje. Eko-feminizam nastoji da pronađe taj balans.

Zbog toga što je ovo društvo izuzetno disbalansirano, mi moramo da vidimo visok uspon ženstvenog. Potreban nam je uspon pojedinačne žene, ali i uspon feminističke ideologije i među ženama i među muškarcima. Srećom, ja sam primetila dosta promena u tom smeru. Mislim da sam više zadivljena mladim momcima nego što sam mladim devojkama. Zaista je dobro gledati ih kako mogu da grle jedni druge, da žele da uzgajaju bašte zajedno i slične stvari. To se nikad ne bi desilo u mojoj generaciji.

Bez ovog balansa između muškog i ženskog, ja ne verujem da možemo da napravimo promene koje su nam potrebne da povratimo balans između nas i naše planete. Zbog ovih razloga, ja smatram da je duboka ekologija/biocentrizam u konfliktu sa patrijarhatom, i da primenjivanje duboke ekologije/biocentrizma znači preispitati ključna verovanja ovog maskulinog, naučnog sistema.

Šta ovo znači za pokret?

Činjenica da je duboka ekologija jedna revolucionarna filozofija je jedan od razloga zbog kojeg je “Earth First!” bio meta distruptivnih i razarajućih taktika FBI-ja. Činjenica da ga mi nismo prepoznali kao revolucionarni pokret je jedan od razloga zbog kojih smo bili toliko nespremni za tolike dimenzije napada. Ako želimo da nastavimo dalje, “Earth First!” i čitav ekološki pokret mora da izmeni svoje taktike u kontekstu tektonskih promena koje su neophodne da bi se društvo dovelo u harmoniju sa prirodom.

Jedan od načina na koji to možemo da uradimo jeste proširivanje našeg fokusa. Naravno, sveta mesta moraju biti održavana, i u potpunosti je razumno da ekološki pokret štiti nezamenljive predele divljine. Ali kada bismo definisali naš pokret kao nešto što se bavi isključivo “diviljnom,” kao što je to “Earth First!” radio 80-ih, je pucanje sebi u nogu. Ne možete se ozbiljno baviti uništavanjem divljine bez da se u isto vreme bavite društvom koje je uništava. Davno je došlo vreme da ekološki pokret (i ja ne govorim ovde samo o “Earth First!”) prestane da shvata sebe kao nešto odvojeno od pokreta za društvenu pravdu. Ista moć koja manifestuje sebe u ekstrakciji resorsa iz ruralnih predela, se takođe manifestuje i kao rasizam, klasna opresija i eksploatacija ljudi u gradu. Ekološki pokret mora da prepozna da smo mi samo jedan od brojnih frontova u jednoj dugačkoj, ponosnoj istoriji otpora.

Revolucionarni ekološki pokret takođe mora da se organizuje i među siromašnim i radnim ljudima. Sa izuzetkom pokreta protiv toksina u vodama i pokreta za prava domorodačkih naroda na njihovu zemlju, većina američkih ekologista su beli i privilegovani. Ova grupa je previše uvezana u sistem da bi mu predstavljala preveliku pretnju. Revolucionarna ideologija u rukama privilegovanih ljudi bi mogla zaista da donese nekakvo remećenje i izmenu sistema. Ali revolucionarna ideologija u rukama radnih ljudi može da spusti čitav sistem na njegova kolena. Jer su radni ljudi upravo ti koji imaju kontakt sa mašinama. A samo kroz zaustavljanje razarajućih mašina bismo ikada mogli da zaustavimo ovo čitavo ludilo.

Kako to da možemo da imamo lokalne, komšijske pokrete koji su fokusirani na odlaganje toksičnih materijala, na primer, a u isto vreme nemamo radnički pokret koji pokušava da zaustavi proizvodnju toksina? Samo u onom trenutku kada fabrički radnici krenu da odbijaju da proizvode te stvari, samo onda kada drvoseče krenu da odbijaju da seku drevna drveća, samo tada se možemo nadati istinskoj i trajnoj promeni. Ovaj sistem ne može biti zaustavljen silom. On je nasilan i nemilosrdan izvan kapaciteta bilo kojeg narodnog pokreta otpora. Jedini način na koji mogu ikada da zamislim da se on zaustavi jeste kroz masivnu ne-saradnju.

Tako da hajde da nastavimo da blokiramo te buldožere i da grlimo to drveće. I hajde da fokusiramo naše kampanje na globalne korporacije koje su zaista krivci ovde. Ali moramo početi tako što ćemo naše postupke postaviti u jednom većem kontekstu – kontekstu revolucionarne ekologije.

Gradovi utočišta: suprotstavljanje ekstremnoj desnici

Pon, 2022-07-25 13:40

Suprotstavljanje ekstremnoj desnici

Fatima Taleb

 

Moje ime je Fatima Taleb i ja sam aktivistkinja za građanska prava Katalonaca migrantskog porekla, kao i načelnica Gradske uprave za participativnost, koegzistenciju i medijaciju grada Badalone, kao i predstavnica u gradskom veću ispred vladajuće koalicije, koju čine Guanjem Badalona, Eskera Republikana i ICV-EUA.

Moja želja je da predstavim kapacitet municipalizma da se suprotstavi ekstremnoj desnici, koja se ponekad krije iza konzervativnih, neoliberalnih partija.

U Badaloni, trećem najvećem gradu u Kataloniji, desničarska vlada Partido Popular (PP; na vlasti od 2012. do 2015.) je sprovodila isključujuće politike, koje je reklamirala sloganima poput ‘Očistimo Badalonu,’ ili rečima bivšeg gradonačelnika, Haviera Garsije Albiola, koji je rekao da su ‘domaći učenici prinuđeni da idu u školu zajedno sa migrantima.’ Ovo je bio izuzetan primer neznanja, s obzirom da uopšte nije prepoznao činjenicu da je velik deo onih koje je on identifikovao kao “migrante” rođen i odrastao u Španiji. PP je slala poruke vrlo slične onim koje imaju ekstremno desničarske grupe poput Plataforma por Katalunja, čiji je glavni slogan bio ‘Lokalci na prvom mestu.’

Period PP vlasti je bio obeležen zatvaranjima verskih objekata (uglavnom muslimanskih i protestantskih), kao i isključivanjima iz lokalnih struktura društvenog organizovanja onih koji nisu podržavali vladajuću partiju. To je bila jedna politika vrlo jasno osmišljena da kreira podele, koja je imala nameru da stvori napetu atmosferu prema svim izražavanjima raznolikosti. PP vlast ne samo da se protivila kulturnoj raznolikosti, već je i odbijala da primeni politike protiv diskriminacije na osnovu roda ili invaliditeta, kao i one usmerene ka međunarodnoj solidarnosti.

Ovo sve se događalo u periodu enormne društveno-ekonomske krize, koja je stvorila nesigurnost među ljudima koji su nastojali da zadrže svoje poslove, svoje domove, i da stignu da otplate dugove na vreme; to je takođe bio period ogromnih rezova u elementarnim javnim uslugama poput zdravstva i obrazovanja. Ekstremna desnica je iskoristila ovu priliku da širi strah i da poziva ljude da se okrenu ka unutra: “Opasnost dolazi od spolja;” “Morate da se odbranite;” “Samo mi vas možemo zaštitit od ovih opasnosti,” i tako dalje.

Ekstremna desnica je sebe usmerila ka društvu koje je već samo po sebi sadržalo stereotipizirajuće, ksenofobične, rasističke i islamofobne elemente. Kreiralo se plodno zemljište da ljudi koji su nekada možda više pazili da ne iskazuju otvoreno rasističke stavove sada to čine bez ikakvog problema. Ovo je pokazalo da je zakon u Španiji suštinski nepravedan, s obzirom da je odgovor sudova na ove ispade uglavnom bio pasivan.

Ove poruke su doprele do određenog dela populacije; njihovo prodiranje je bilo olakšano međunarodnim kontekstom u kom su osobe poput Trampa, Putina ili Le Pen uspešni političari. Cilj ovakvih poruka jeste da se svali krivica na nekog ko je u istoj poziciji kao i oni koji sebe percipiraju kao oštećene. “Kriv je tvoj komšija; on ti krade posao, dobija dobre stanove, dobira kredite od banaka bez problema.” 

Ovi segmenti populacije ne shvataju da ove politike utiču na čitavo stanovništvo, s obzirom da one umanjuju slobode pojedinca, povećavaju državnu kontrolu i represiju i preispituju sam okvir ljudskih prava. 

Ekstremna desnica, sa svojim totalitarnim tendencijama i svojom težnjom ka homogenizaciji, je duboko anti-demokratska, jer je demokratija zasnovana na prepoznavanju, poštovanju i zaštiti svih mogućih vrsta različitosti. Sa stanovišta društvene kohezije, jedinstvo nije sinonim za jednoličnost. Važno je razviti i primeniti političku filozofiju koja je zasnovana na bratstvu i sestrinstvu, koja je svesna toga koliko različita ljudska iskustva mogu da budu i koja poštuje manjine u društvu. I ova svest mora biti zasnovana na borbi protiv nejednakosti, s obzirom da različitost ne vuče za sobom nužno ni nejednakost, niti suprotstavljenost binarnosti poput muško-žensko; lokalac-stranac; star-mlad.

Ja verujem da je municipalizam idealan teren na kojem se može suprotstaviti ekstremnoj desnici. Jer se upravo u bliskim relacijama među građanima događa diskriminacija i gde se može naći strah od promena. Ali sa druge strane, takođe se upravo na lokalnom nivou – bez obzira na to da li govorimo o gradovima gde žive milioni ljudi, ili selima od samo nekoliko stotina – razvijaju alternative i istinski zajednički načini života zasnovani na različitosti nastaju. Zbog ovoga ne možemo generalizovati: nije čitavo stanovništvo diskriminatorno ili isključujuće. Postoje oni koji misle i ponašaju se drugačije: zbog toga sam i ja tu gde jesam danas, jer su me izglasali hrabri građani iz mog rodnog grada. I zauzvrat ja obećavam da ću upravljati u skladu sa potrebama svih, bez obzira na njihovo poreklo ili ubeđenja.

Ekstremna desnica može biti zaustavljena samo na ulicama, tako što smo prisutni u javnim i u privatnim prostorima; tako što promovišemo prepoznavanje zasnovano na međusobnom razumevanju među pojedinaca. Mi moramo da promovišemo veze između pojedinaca: ako poznajem svoje komšije neću ih se bojati, i one se neće bojati mene. Ovi odnosi, bliski i lokalni, kreiraju bezbednosnu mrežu koja nas podržava kada padnemo, skup veza koje su zasnovane na bratstvu/sestrinstvu, na prepoznavanju različitosti: braća/sestre su međusobno različiti, ali oni su uvek povezani vezama međuzavisnosti, kao porodica. Čak i u trenucima konflikta, koji će se uvek javljati, ove veze dozvoljavaju mnogo konstruktivnije rešavanje istih. Zbog toga koristimo izraze iz porodičnog konteksta kada govorimo o članovima naše zajednice: mi koristimo tío ili tía (ujak odnosno ujna), primo, hermano (rođak, brat) i sa ljudima sa kojima nismo u krvnom srodstvu. A imajte i na umu da prvo lice množine na španskom – nosotras – sadrži u sebi ključ različitosti: nos (“mi”) i otras (“drugi”).

Zbog ovoga je važno da povratimo ideju komšijskog duha. Da bismo bili komšija, ne moramo da imamo papire koji to dokazuju: mi samo treba da živimo na istom mestu kao i ostali. Zbog toga želimo da prepoznamo građanstvo zasnovano na prebivalištu, a ne po zakonskom položaju ili nacionalnosti. Uprkos zakonskim preprekama koje su postavili zakoni poput onih o strancima ili o državljanstvu, Evropska deklaracija o ljudskim pravima u gradu govori da “svi gradovi koji potpišu ovaj dokument će dati pravo aktivnog i pasivnog glasanja na opštinskom nivou svim punoletnim građanima koji nisu državljani, nakon perioda prebivališta u gradu dužeg od dve godine.” Građanstvo je stanje svih ljudi koji žive u gradu: oni svi imaju prava unutar grada i prava građana.

Pobunjeni gradovi impementiraju lokalne politike koje imaju za cilj raznolikost dok u isto vreme ne beže od konflikta. U Badaloni, na primer, mi smo ponovo otvorili “verske zone” nakon razgovora sa lokalcima i nakon procesa medijacije sa onima koji su se protivili toj ideji. I da bismo se suprotstavili stavu “ne u mom komšiluku” koji neki pojedinci gaje, mi smo organizovali sastanke širom grada, poput javnih iftar okupljanja tokom zadnjeg Ramazana, ili inicijative ‘Ujedinjene boje.’ Mi želimo da pokažemo da je strah koji nas razdvaja, da su barijere postavljene između nas, u suštini svi veštački, proizvod poruka koje nas izoluju: ne postoji ništa što nas plaši više od toga da budemo izlovani, napušteni i isključeni.

Ja sam ubeđena da će samo saradnjom gradova biti moguće transformisati društvo odozdo; kroz aktivno građanstvo. Mi želimo da kreiramo novi model društva koji je pravedan, inkluzivan, prigodan i koji ne potiskuje raznolikost već je, naprotiv, vidi kao jedan od ključnih elemenata bogatstva i promene. Ako želimo da stvorimo istinske gradove promene, ili Pobunjene gradove, mi moramo da uključimo i u potpunosti prepoznamo prava ljudi različitih kulturnih porekla, različitih verskih ubeđenja, različitih seksualnih orijentacija, različitih dobi, rodova, klasa, idoloških pripadnosti, invaliditeta i tako dalje. Ono što ja želim jeste da primenim intersekcionalan pristup problemu.

Hrabri ljudi, oni koji stvaraju hrabar grad, prevazilaze svoj strah kroz međusobnu podršku, podršku od drugih hrabrh ljudi. Samo tako što učinimo lokalne zajednice jakim i podignemo njihovu svest, odnosno učinimo ih hrabrima, možemo da se suprotstavimo i pobedimo totalitarizam i da pružimo otpor ekstremnoj desnici.

Gradovi utočišta

Ben Hansen, Ana Rius, Ignasi Kalbo, Selin Ganje

“Migracija je fundamentalna sloboda koja mora biti odbranjena.” – Ameli Kanon, Emaus International, Paris

“Izbeglička i migraciona politika moraju da se prožimaju kroz sve segmente politike u Gradskom veću, od ekonomske i socijalne do urbanističkog planiranja. Na njih bi se trebalo gledati kao snagu, a ne kao problem.” –  Ignasi Kalbo, Koordinator Izbegličkog gradskog plana, Gradsko veće Barselone

Kontekst

Dok nacionalne vlasti grade zidove i ograde, gradovi i sela prihvataju izbeglice i predstavljaju prostore utočišta za svoje nedokumentovane stanovnike. Širom sveta, gradovi i sela se suprotstavljaju usponu ekstremne desnice i lokalne vlasti i društveni pokreti rade na tome da zaštite ljudska prava i izgrade inkluzivne, ne-etnocentrične oblike solidarnosti i zajednica.

Pridošlice su oduvek dolazile u gradove, i one će sigurno i nastaviti da dolaze. Prihvatanje njih nije toliko pitanje dobroćudnosti, koliko stvaranja nužnih preduslova za zajednički suživot. To je pitanje toga kako možemo da izbegnemo da naši gradovi postanu podeljeni državnim podelama između onih koji imaju državljanstvo i onih koji ga nemaju.

Municipalizam igra ključnu ulogu u problematizovanju trenutnog uspona ksenofobije; lokalne vlasti i drutšveni pokreti mogu da rade na primenjivanju ljudskih prava, kao i na tome da izgrade inkluzivno, ne-etnocentrično građanstvo. Municipalizam nam dozvoljava da razumevamo građansku pripadnost kao nešto više od samo “papira,” već nešto što obuhvata sve oni koji zajednički žive, proizvode i reprodukuju grad i njegova prava.

Ali taj zadatak je daleko od jednostavnog. Ukoliko želimo da podržimo pridošlice u tome da postanu aktivni učesnici u izgradnji prava na grad, mi moramo da pronađemo načine da kreiramo utočište koji ne pretvaraju pridošlice u puke korisnike usluga ili ih ostavljaju isključenima iz društvenog života. I ukoliko bismo želeli da prevaziđemo ideju “asimilacije u naciju,” proces pozivanja ljudi u naše komšiluke, pokrete i institucije mora biti takav da nas sve suštinski izmeni.

Jer ukoliko ne prihvatimo izazov stvaranja građanskog pripadanja, naši gradovi će nastaviti da postaju sve više i više podeljeni. Nepoverenje, svaljivanje krivice i takmičenje za resurse će podrivati radničku solidarnost, kao i podršku za zajednička dobra i univerzalnu dobrobit.

Ako opštine, lokalne institucije poput škola i bibolotike, udruženja i društveni pokreti, svi aktivno prihvate izbeglice, mnogo toga može biti urađeno lokalno da se izgradi suživot i dekonstruišu rasistički stereotipi. Grad je jedno plodno tlo za razvoj post-nacionalne subjektivnosti, jer su se upravo u njemu oduvek tenzije oko državljanstva, isključivanja i podele odigravale. Prihvatanje izbeglica nije samo dobro za lokalan život, već i za globalne solidarnosti, jer podriva dehumanizaciju, napuštanje i isključivanje onih koji najviše pate u svetu u kom postoje nejednakost, klimatske promene i smrtonosna geopolitika.

Lokalne vlasti i teren lokalnih poltiika može da igra veliku ulogu u ojačavanju ovih ciljeva, praksi i mreža solidarnosti, tako što afirmiše otvorenost, uspostavlja resurse i infrastrukturu koja je prihvatajuća – ili čak i kroz praksu građanske neposlušnosti na nivou čitavih gradova.

Mini-manifest

  • Podsticanje građanske uključenosti tako što prepoznajemo glasove migranata, njihove zahteve i samo-organizovanje.
  • Tretiranje migranata kao građana od prvog dana, tako što ih uključujemo u lokalnu i opštinsku demokratiju (od udruženja i školskih odbora, do javnih rasprava i participativnog budžetiranja).
  • Smestimo pridošlice zajedno sa lokalcima, umesto u kampovima koji ih stigmatizuju i izoluju. Bilo kakvo hitno privremeno prebivalište mora takođe biti otvoreno i lokalcima kojima je potrebno.
  • Dajmo dugoročnijim stanovnicima, izbeglicima i migrantima podjednak pristup javnim uslugama, stanovanju i socijalnim davanjima da bi se izbegao osećaj takmičenja, isključenosti ili privilegovanog tretmana za bilo koga, kao i stoga da bi stanovnici koji duže žive u gradu imali razlog da se bore za očuvanje usluga od kojih i migrantsko stanovništvo takođe zavisi. Što se nekih pitanja tiče, poput učenja jezika ili pomoći za ljude pogođene ratnim traumama, trebalo bi da postoje i usluge sa specifičnom namenom, ali čak i ove mogu biti, na primer, spojene sa javno subvencionisanim opismenjavanjima lokalaca, tako što se nalaze u istim školama. 
  • Suprotstavimo se institucionalnom rasizmu tako što okončamo ili oslabimo isključivajuće i dehumanizujuće politike i institucije, poput prihvatnih centara, izbegličkih kampova i zgrada namenjenih isključivo izbeglicama.
  • Promenimo gradske propise i policijske politike tako da se dekriminalizuju strategije preživljavanja i načini života siromašnih ljudi.
  • Suprotstavimo se nacionalnim vlastima kada one prekrše svoje obaveze po pitanju ljudskih prava.
  • Osnažimo migrante tako što kreiramo kurseve jezika, obuke za rad, besplatnu pravnu pomoć i savetovanje.
  • Osnažimo civilno društvo i sindikate kao nosioce integracije u građanski život i postojeće organizacije i mreže solidarnosti.

 

PRIMERI

Opštinske lične karte, Njujork

Gradovi sve više upotrebljavaju opštinske lične karte kao alatku koja donosi jednakost i inkluziju. Opštinske lične karte mogu da umanje ograničenja ugroženim grupama koje su istorijski imale problema sa pribavljanjem ili upotrebom identifikacionih dokumenata izdatih od strane države – poput ljudi u situacijama beskućništva, prebroditeljkama porodičnog nasilja, nedokumentovanih migranata, bivših zatvorenika, transrodnih i rodno nebinarnih osoba, starijih osoba i mladih.

U gradu Njujorku se sprovodi jedan od najvećih programa opštinskih ličnih karata na svetu – IDNYC – koji su gradske vlasti pokrenule 2015. U specifičnom slučaju nedokumentovanih migranata, gradski stanovnici mogu da se prijave za IDNYC kartu bez obzira na imigracioni status. Vlasnici ovih karata takođe mogu da označe svoj preferirani jezik na poleđini karte, kao i svoj preferirani rod (ili da potpuno izostave tu stavku) sa prednje strane.

IDNYC je jedan moćan alat inkluzije jer olakšava pristup gradskim uslugama i dopušta ulazak u javne ustanove. Na primer, uz IDNYC, roditelji mogu da pokupe svoju decu iz škole i da učestvuju bez problema u školskom životu, na primer kroz roditeljska veća u školama. IDNYC može da se koristi i u interakcijama sa njujorškom policijom, u gradskim bolnicama, da se pristupi podacima o zdravstvenoj i vakcinalnoj istoriji, da se otvori bankovni račun, pristupi gradskim bibliotekama i da se dobiju popusti u stotinama institucija kulture i slobodnog vremena. Danas, preko milion građana Njujorka poseduju IDNYC karte. Spoljna analiza IDNYC programa je pokazala da je 77 posto migranata koji su ga koristili, smatralo da je posedovanje IDNYC karte povećalo njihov osećaj pripadnosti gradu.

OMNES, Kilkis, Grčka

OMNES (‘sve’ na latinskom), je program koji je otpočeo u Kilkisu, severnoj Grčkoj, kao odgovor na velik broj izbeglica i migranata koji su bili zaglavljeni tamo u periodu kada je balkanska ruta u severnu Evropu bila zatvorena. Polazeći od principa da bi svako trebao imati pristup nezavisnom i dostojanstvenom stanovanju i da bi svako trebao biti uključen u zajednicu, OMNES je odlučio da radi na izradi rešenja stambenog pitanja koja ne bi pogađala samo osobe u potrazi za međunarodnom zaštitom. Trenutno, taj program skućava preko 500 ljudi u 115 iznajmljenih stanova. Među njima su lokalne porodice koje su bile u situaciji beskućništva, kao i pojedinci i porodice koji nastoje dobiti ili su već dobili status izbeglica ili nekakav drugi oblik zaštićenog lica. OMNES podržava inicijative u polju solidarne ekonomije i nastoji da osnaži pristup javnim uslugama za sve ljude, tako što ih informiše o njihovim socijalnim pravima. Ta asocijacija takođe radi na poboljšanju javnih usluga tako što transformiše centralizovane programe koji tretiraju ljude kao pasivne korisnike, ili nastoji da ih u potpunsosti zameni inicijativama koje promovišu vlasništvo, lokalnu kontekstualizaciju, participaciju i blizinu.

Trampolina kuća, Kopenhagen, Danska

Trampolina kuću je započela grupa društveno angažovanih umetnika, koji su posetili jedan izolovan kamp za izbeglice na obroncima Kopenhagena. Njihov cilj je bio da pitaju stanovnike kampa šta bi oni svi mogli da rade zajedno. Iz ovog dijaloga se razvio društveni centar u Kopenhagenu, urbana baza koja bi trebala da sruši ruralnu izolaciju kampa. Sama kuća, koja je finansijski podržana od strane gradskih vlasti, je stvorila prostor za pridošlice i lokalce u kojima mogu da učestvuju u društvenim, ekonomskim i edukativnim aktivnostima, od učenja jezika i jezičkih razmena, do žurki, debata i projekcija filmova, od frizerskog salona pa sve do ketering zadruge. Trampolina kuća funkcioniše na principima horizontalnosti i participativnosti, i u njoj se svako tretira kao jednako pripadnik od prvog dana. Osnovna ideja jeste da kuća funkcioniše kao centar za učenje demokratije, i za pridošlice i za dugoročnije stanovnike, i da uči obe grupe time kako da se ponašaju demokratski zajedno u svojim svakodnevnim životima. Rezultati su vrlo jasni: oni koji prođu kroz kuću lakše nalaze poslove, lakše nauče danski i razviju društvene odnose u svojoj novoj zemlji – i sama kuća daje dosta retku priliku za društvenu interakciju između pridošlica i lokalaca.

Repopulacija odumirućeg sela izbeglicama, Riače, Italija

Pre petnaest godina, srednjovekovno selo na vrhu brda, Riače, koje se nalazi na južnoj obali Italije, je bilo maltene napušteno, sa raspalim kućama i lokalnom školom koja je bila na ivici zatvaranja. Samo selo je bilo u opasnosti da nestane jer se sve više stanovništva selilo u severnu Italiju i drugde u potrazi za poslom. Riače se suprotstavilo svojoj sudbini tako što je odlučilo da otvoreno prihvati izbeglice da žive i rade kao deo lokalne zajednice. Ovu transformaciju je pokrenuo njegov gradonačelnik, Domeniko Lučano, koji je stvorio program, finansiran od strane italijanske vlade, da ponudi izbeglicama napuštene stanove i besplatne obuke. Ova inicijativa je oživela i ekonomiju i stanovništvo; oko 450 migranata, iz 20 različitih država izvan Evrope, sada žive u Riačeu, gde čine skoro jednu četvrtinu stanovništva sela.

Feminizovanje politike

Žene čine preko 50 % svetske populacije, a ljudi koji nisu belci čine još veći procenat. Gradovi utočišta pokušavaju da razviju alternative trenutnom sistematskom obezvređivanju života ljudi koji nisu belci, kao i sistematskoj eksploataciji ljudi koji nisu državljani, i njihovom isključivanju iz formalnog učešća u političkom životu. Migrantkinje su u opasnosti od toga da postanu nevidljive, kao i od toga da se suočavaju sa duplom potlačenošću i kao žene i kao migranti, i stoga mora biti prioritet da se osnaži njihovo samo-organizovanje, kao i da se obrati pažnja na nasilje sa kojim su suočene tokom migracionog procesa. Gradovi moraju da rade na tome da dozvole ženama da budu ekonomski nezavisne i moraju takođe da se suoče sa nedostatkom radnih prava koje država omogućava, da bi porodični život postao izbor koji same žene prave, a ne nešto na šta su primorane iz nužde.

Feminističke i anti-rasističke politike nisu samo pitanje etike, već i strategije. Transformativne politike će biti slabe ukoliko ne pronađu načine da izgrade solidarnost preko konstruisanih podela, načine da umanje takmičenje i prezir zasnovan na rodu, državljanstvu i etničkoj pripadnosti.

DELOVANJE U GLOBALNIM MREŽAMA

Gradovi solidarnosti

Gradovi solidarnosti je inicijativa EUROCITIES mreže koja je osnovana 2016. godine, kao odgovor na migrantsku krizu. Predvođena Barselonom, Atinom, Berlinom i Amsterdamom, Gradovi solidarnosti ima za cilj da ukaže na ulogu koje gradovi imaju kao politički predvodnici u nošenju sa migracijama. Njen rad je zasnovan oko četiri stuba:

  • Razmena informacija i znanja o situaciji sa izbeglicama u gradovima
  • Zagovaranje za povećanu uključenost i direktnu finasijsku podršku gradovima u prihvatanju izbeglicama
  • Međugradska tehnička i finansijska asistencija i izgradnja kapaciteta
  • Obavezivanje evropskih gradova na privhatanje relociranih tražilaca azila.

Jedan od glavnih zahteva Gradova solidarnosti jeste da gradovi imaju sposobnost da sami relociraju izbeglice među sobom direktno na bazi svog kapaciteta da ih prime, bez dozvole državnih vlasti. Pokušaj Barselone da prihvati 100 izbeglica direktno iz Atine je bio blokiran od strane španske državne vlasti u martu 2016.

KLJUČNI KONCEPTI

Solidarnost: Za razliku od humanitarnosti, solidarnost se odnosi na prepoznavanje zajedničkih interesa i zajedničkih borbi, kao i na potrebu da se ukinu nejednakosti, umesto da se ublaže i održavaju. 

Građanska pripadnost: Nasuprot državljanstvu, koje deli stanovnike grada na osnovu “legalnosti” njihovog prisustvo, građanska pripadnost je nešto na šta svi oni koji žive, rade i reprodukuju u jednom gradu, imaju pravo. Ona se odnosi na zajedničke interese u suživotu zasnovanom na jednakosti, zajedništvu, i međusobnom poštovanju. Ona prepoznaje da su i oni koji nemaju pravo glasa takođe sposobni da zahtevaju i razvijaju prava kroz svoju političku agensnost.

“Za sve”: Prava na dom, socijalnu zaštitu, obrazovanje, itd. moraju da budu univerzalna u onoj meri u kojoj je to moguće, da bi se izbeglo i isključivanje migranata kroz rasističke mehanizme, kao i utisak da migranti dobijaju povlašćen tretman, što može dalje da pothranjuje rasizam.

Alati i resursi

Pobunjeni gradovi politički okrugli sto “Gradovi utočišta”

“Izbeglice su dobrodošle” Govor Ade Kolau, 4. septembar 2015.

“Nemojte da nas naterate da se sramotimo toga što smo Evropljani”: Otvoreno pismo Ade Kolau, gradonačelnice Barselone; Đosepine Nikoli, gradonačelnice Lampeduze; i Spirosa Galinosa, gradonačelnika Lezbosa, 16. mart 2016. 

Audio dokument: Protest protiv usvajanja GUP-a Novog Sada 21.7.2022.

Pet, 2022-07-22 15:08

 

Audio dokument nastao 21.7.2022. tokom protesta građana protiv usvajanja Generalnog urbanističkog plana Novog Sada. Snimljeno ispred kordona policije.

Snimao Ozren Lazić.

Fotografija: Ekološki front Novi Sad

Pisalište u Zaječaru!

Sre, 2022-07-13 12:33

Zaječarska inicijativa i Omladinski centar CK13 početkom avgusta organizuju petodnevnu radionicu kreativnog pisanja za mlade u Zaječaru. 

Književne radionice pod nazivom “Pisalište” su već dugi niz godina deo redovnog programa CK13, a vodi ih pisac Đorđe Majstorović. Radioničarski rad se sastoji od vežbi samostalnog i zajedničkog pisanja proze, poezije i međužanrovskih tekstova na društveno-angažovane teme. 

Radionice su besplatne i održavaće se u Omladinskom centru u Zaječaru od 1. do 5. avgusta.

Na kraju ove radne nedelje biće organizovano književno veče sa polaznicima radionica i gostima iz Novog Sada. Tekstovi nastali tokom ovog jednonedeljnog intenzivnog rada biće objavljeni na online blogu, kao i u štampanom zborniku. 

Radionice su namenjene mladima uzrasta od 15 do 30 godina.

Radionice će počinjati u 11 časova, a okvirno trajanje jednog susreta je između 2 i 3 sata.

Za prijavu na radionicu potrebno je poslati:

– tri teksta (proza ili poezija)

– ime, prezime i godinu rođenja

Prijava se šalje na e-mail adresu: pisaliste@gmail.com

____________

Radionice “Pisalište” se sprovode kroz program “Dekocentracija kulture” koji zajednički realizuju Zaječarska inicijativa i Omladinski centar CK13, a dobio je podršku od strane Švajcarske vlade u okviru projekta “Kultura za demokratiju” koji sprovodi Hartefakt fond.

Srebrenica 1995 – 2022.

Uto, 2022-07-12 08:05

Strane