Žensko, 39 kilograma – kažu da je najidealnije… Ova izjava koja nas uvodi u epizodu “Jagnjijada u Jagnjilu” emisije Marka Žvaka (24. avgust 2023; emitovana na Insajder televiziji 27. avgusta) izražava sav sadizam politički i duhovno izopačenog društva u stanju kolektivne ritualizovane nekrofilske euforije pri svetkovini masovnog ubijanja. Producentski i rediteljski autori emisije Marka Žvaka su dokumentaristi Dušan Šaponja i Dušan Čavić – koji su, inače, za svoju dvadesetogodišnju istrajnost u ‘izgradnji, stvaranju i odbrani građanskog društva i njegovih vrednosti’, 2020. godine dobili nagradu pokreta Novi optimizam, za “autentičnu” ‘beskompromisnu borbu protiv različitih vrsta ekstremizama’ i ‘podizanje svesti o važnim ali zaboravljenim temama’. Prilikom dodele nagrade, na Međunarodni dan ljudskih prava, za njih i njihov rad je još rečeno da “otvaraju oči svim ljudima koji još uvek ne vide šta se oko nas dešava”. Objašnjavajući njihov autorski pristup, Šaponja ističe: “Vidi se uglavnom sve što snimamo i to je to. Pokušavamo da prenesemo maksimalno realno, odnosno kako jeste. Nekada je to možda preterano ogoljeno”.

Generalni koncept emisije Marka Žvaka njeni autori opisuju na sledeći način: “Ljudi, životinje, pojave i društvene vrednosti ovog podneblja. Preciznije: red kršenja zakona, red krkanja, red nepravdi, red krkanja, red problema malog čoveka… red krkanja čisto da se lakše svari sunovrat društva.” 

Ne znam kako su navedeni pristup (najčešće opisan kao gonzo novinarstvo) i misija podizanja društvene svesti inače sprovedeni kroz druge epizode Marka Žvaka emisije. Epizoda “Jagnjijada u Jagnjilu”, međutim, osim što verno prenosi realnost sunovraćenog društva, predstavlja i eksplicitnu ličnu, političku, kulturnu i profesionalnu saglasnost njenih autora sa društvenim sunovratom. 

Istina, njihov prikaz jeste sasvim “autentičan” – verodostojan i uzoran u svojoj nepatvorenosti: autori sami uživaju, dok kamerom prate nekrofilske užitke “stručnog konsultanta” koji se oseća “sve bolje i bolje” kako se manifestacija “jagnjijade” polako i “bez forsiranja” približava vrhuncu užitka, od trenutka kada pokazuje krvavo jagnje, uz reči “ovako izgleda na samom početku”, do trenutka kada pred prizorom desetine jagnjadi probodenih na ražnjeve u oduševljenju izgovara “sama su se poređala kako treba”. “Mene ovo odmara… Smiruje… već sam u nekoj nirvana fazi”, umobolno saopštava nekrofil. Jedan od autora se iza kamere saglašava: “Milina”. 

Proces kulturno-ideološkog i jezičkog apstrahovanja životinja u ‘meso’ – pretvaranje ‘jagnjeta’ u ‘jagnjetinu’ – se u ovoj epizodi pokazuje u svojoj izvornoj materijalnosti i očiglednosti nekrofilskog poriva u krupnom planu, kao ubijanje sa uživanjem. Meso (“jagnjetina”) se, od nepostojećeg referenta, ovde vidi ‘maksimalno realno, odnosno kako jeste’, kao stvarno, do jutros živo, ubijeno, pečeno, raskomadano telo mladunčadi ovaca. I vide se ljudi – zapravo: muškarci, razgolićeni i uglavnom polupijani, u besvesnom stanju besomučnog krkanja, što je u opisu autorskog koncepta emisije autoironijski eufemizam za uživanje u ubijanju životinja. Deca, devojke i žene su folklorni dekor koji služi da podrži tradiciju normalizovanog seksualizovanog nasilja koje ova manifestacija svetkuje. Žene pored ražnja poziraju kameri. Kamera snima. Ko nabije taj i dobije, saopštava nam jedan od lokalnih nekrofila. 

Moguće je da sama očiglednost prikazanog zla može biti dovoljna da nekome ‘otvori oči’. Možda toj mogućoj spoznaji može doprineti čak i ta apsolutna depolitizacija ‘ljudi, životinja, pojava i društvenih vrednosti ovog podneblja’ koju autori sprovode u svom prikazivanju stvarnosti sa pozicije aktivnog učestvovanja sa pornografskim posmatranjem. Ipak, takva pornografska depolitizacija je operativna i suštinski smrtonosna: “Jagnjijada u Jagnjilu” upravo sama proizvodi razvraćeno društvo proizvodeći i šireći masovno ubijanje u obliku medijske prerađevine za lakše/nesvesno varenje mesa/ubistva. Ove godine pećiće se preko sto jaganjaca… Moralo se samo sačekati da prođu dani žalosti. Kao u pornografiji, gde proizvođenje žena u meso, u tela za jebanje, biva bezosećajno sprovedeno u potpunosti, veličano u krupnom planu, i ostavljeno sasvim bez odgovora, epizoda “Jagnjijada u Jagnjilu”, po istoj logici anestetizacije u krupnom planu, jednako depolitizuje proizvođenje životinja u meso, u tela za jedenje, i proizvodi društvo gde su ta ideja i ta praksa učinjeni normalnim i prihvaćenim, poželjnim i neodoljivim.

Životinje nisu meso; potrebno ih je ubiti da bi “postale” jestive. Slike ubijenih jagnjadi, tela probodenih ražnjem koje pijani muškarci – eksperti klanja – komadaju i jedu u duševnom miru i sa uživanjem, prate iskazi koji autentično svedoče da su smrt ubijanjem i ubijanje sa uživanjem suštinske “društvene vrednosti ovog podneblja”. “Ovo podneblje” je, naravno, univerzalno: prostire se planetarno, svuda gde vlada patrijarhat. Naše podneblje samo karakterišu “brojni specijaliteti iz srpske kuhinje” i “bogat kulturno umetnički program”. ‘Izložba ovaca’ u jutarnjem programu Jagnjijade, ‘popodnevni program za decu’ i ‘večernji muzički program u šatoru’. Ili višestruko ubistvo u blizini Jagnjila. Ili, upravo Marka Žvaka, na primer, i razne –ijade. Nema ničeg “autentičnog”.

Jedan od autora, Dušan Čavić, u njegovoj prefinjenoj nekrofiliji, ipak “preferira sač”; “ražanj obično skinu ranije, unutra bude ovako, onako…”. Kamera ga prikazuje kako sa uživanjem jede jagnjeću kožu i saopštava “moje je dobro… dobro je, dobro je, uh”. Potom se autori i njihov sagovornik, dok se ‘zagrevaju za pravu stvar’, u vickastoj izopačenosti u krupnom planu ismevaju životinjama: evo dragi vegani, jedan kupus… izgovara nekrofil dok jede salatu ‘da lakše svari ubijanje’. Autor velikodušno dodaje: “Mora jedna Marka Žvaka sa vege hranom da padne”. (Kao da se zaista radi o veganima i veganskoj ishrani a ne o životinjama. Potom se autori i njihov ekspert nekrofil ipak prisećaju svoje nedavne velikodušnosti. Vaš omiljeni trio zna da riba nije meso, tako da je odlučio da vam predstavi praktično vegansku epizodu! – tako glasi sprdnja kojom se najavljuje epizoda “Tri muškarca i suši” od 11. maja 2023.)  

Izopačenost ovog sarkazma ukazuje na to kako se duboko normalizovano nasilje sarkofagije i mesni dogmatizam, koji se nesvesno tj. habitualno reprodukuju kroz kolektivističke ritualizovane kulturne forme, ipak uvek iznova moraju potvrđivati svakodnevnim i svesnim nasiljem normalizacije, kroz društvenu komunikaciju i kulturnu produkciju. “Radimo u cilju zdravog razuma”, objašnjava Dušan Čavić. 

Kroz kognitivne šeme “zdravog razuma”, ipak, simptomalno, probija u svest očigledna istina da životinje nisu meso, ali je u nemoći racionalizacije sarkazam sigurno pribežište zdravog razuma od disonantne istine.  Jeste vi ostavili da živi nešto? – sarkastično retorički pitaju autori iza kamere. Jesmo, plećku – odgovara nekrofil. Potpuna saglasnost zdravorazumskih svesti. 

Marka Žvaka istražuje drugu stranu Srbije i čuva od zaborava ljude, životinje, pojave i fenomene našeg društva. Budi deo priče, podrži i učestvuj! Žensko, 39 kilograma, idealno. Vidi se uglavnom sve, i dovoljno ogoljeno. Marka Žvaka vam preporučuju gde da jedete.

Gost emisije “Svakodnevno je političko” bio je Peter Nikitin, antiratni aktivista i jedan od osnivača Ruskog demokratskog društva. Sa Peterom Nikitinom smo razgovarali o tome zašto su antiratni aktivisti iz Rusije na meti državnih bezbednosnih službi, o delovanju Ruskog demokratskog društva u Srbiji, o rusko-ukrajinskom ratu i Putinovom režimu.

Sa Janjom Beč Neumann razgovarali smo o genocidu, “zločinu nad zločinima”, o genealogiji pojma genocid i njegovom značenju, o tome zašto je važno znati šta se može nazvati genocidom, a šta ne, kao i o tome zašto je Srbija post-genocidno društvo.

Janja Beč Neumann je sociološkinja i istraživačica genocida. Dimplomirala je tehonologiju u Beogradu, doktorirala sociologiju u Zagrebu i Kembridžu. Članica je Međunarodnog udruženja istraživača i profesora genocida. Autorka​ je MA kursa Ratni zločini, genocid i sećanja: Koreni zla – želim da razumem”. Autorka je publikacije “Pucanje duše” i nominovana je 2005. za Nobelovu nagradu za mir.

TIHI GLAS

Emma Ruth Rundle – Novi Sad, Sinagoga, 21. jul 2023, 21h. 

 

Errata : Defiant/Deviant women 2 : the works of such women, for example their books [or music], which from the patriarchal perspective are quite simply and entirely Mistakes. 

Erraticism, Feminist [erratic “having no fixed course: WANDERING. . . . deviating from what is ordinary or standard (as in nature, behavior, or opinion): ODD, ECCENTRIC” — Webster’s] : the Wanderlusting propensities of Untidy/Eccentric Women.

— Mary Daly, Wickedary, 122

 

Američka umetnica Emma Ruth Rundle trebalo je da 21. jula održi koncert u novosadskoj Sinagogi u okviru finalnog ciklusa svoje turneje Engine of Hell. Poziv da nastupi u Novom Sadu bio je i motiv da završnica njene dvogodišnje turneje bude planirana da obuhvati Srbiju i susedne zemlje. Tokom čitave turneje, samo jedan koncert je bio otkazan: koncert u Novom Sadu. Trebalo je oko 400 duša da svedoči i učestvuje u njenom očaravajućem i bolno intimnom nastupu, ali Emmi Ruth Rundle tog dana nije bio dozvoljen ulazak u Srbiju.

Zabrana ulaska je bila sprovedena uz iživljavanje srpske granične policije nad Emmom i trojicom njenih prijatelja koji je prate na turneji. Ovo iživljavanje je podrazumevalo maltretiranje, zastrašivanje, vređanje: Emma je optužena da propagira satanizam, veštičarenje, paganstvo. Koliko znamo, i deo ličnih stvari joj je oduzet – ploče i majice koje su policajci očito doživeli kao (na)strane i smatrali za opasne po državnu bezbednost i srpski narod, kulturu, moral, duhovnost. Ovakvo postupanje otkriva mehanizme vladanja u Srbiji i dnevno-političku agendu vlasti: nasilje i propaganda. Poredak srpskog sveta se čuva i brani sadizmom i duhovnom izolacijom, homogenizacijom društva i odbranom državne teritorije zabranom ulaska u zemlju stranaca koje državna policija prema bezbednosno-informativnom nalogu smatra opasnim ili nepodobnim i nepoželjnim, i iživljavanjem nad njima. 

Zabranom Emminog ulaska u Srbiju, svima nam je uskraćeno pravo na nadu i radost, jer smo njen koncert iščekivali kao svedočanstvo bolujućeg života koji se ne predaje. Zabranom njenog ulaska, svima nam je uskraćeno pravo na lečenje, jer je ovaj događaj bio deo naših potreba za isceljenjem. Svima nam je uskraćeno pravo na slobodno verovanje, jer je ovaj nastup bio deo naših potreba za duhovnom komunikacijom i zajedništvom. I zabranom njenog ulaska u Srbiju, država nam svima poručuje da smo u svojim interesovanjima, verovanjima, znanjima i umetnostima, ljubavima, prijateljstvima, radostima, bolestima, bolima i nadama, nepoželjni da živimo u Srbiji. 

Doduše, branitelji srpstva su u izvesnom smislu sasvim u pravu, ne zato što nešto znaju, već zato što ih u potpunoj nesvesti zaposeda demon mizoginije i demon nacionalizma, toliko da svojom podlošću, otvorenom mržnjom i besomučnim strahom od Emminih duhovnih Veština i Moći od kojih se brane upotrebom državne sile, potvrđuju istinsku veličinu i snagu njenog duha i njene umetnosti. Kao da državna granica može zaustaviti Njen ples sa Stihijama, i kao da državna služba može ućutkati Njen glas u Vetru. 

Sa pravom vas je strah. Duša će vam vrištati u užasu od snage Njene nežnosti. Uši će vam prokrvariti od glasnoće Njenog tihog glasa. Molićete za smrt, kao da život koji živite nije odavno već mrtav. Dok sve živo i ljubeće nastavlja da živi i voli, i oblaci neprestano menjaju oblike.

Omladinski centar CK13 te poziva da se prijaviš za učešće na Regionalnoj političkoj školi o devedesetim: “SPASIT ĆE NAS LJUBAV! koja će se održati od 18. do 24. septembra 2023. u Sremskim Karlovcima za učesnice i učesnike iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Ako imaš između 18 i 30 godina i živiš u Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ako osećaš potrebu i imaš volju da menjaš svet nabolje – prijavi se! Ovom školom želimo da te podstaknemo na učešće u izgradnji pravednijeg društva i uspostavljanje i održavanje novih društvenih odnosa na principima prijateljstva i ljubavi kao političkim principima izgradnje trajnog mira.

Naziv škole “Spasit će nas ljubav! – antiratni grafit iz Zagreba – naša je posveta ljubavnim politikama 90-tih, politikama na koje se nastavljamo.

 

***

Kako se sećamo 90-tih? Šta znamo o njima? Ko su i šta su nam izvori informacija? Kako se dogodio/sproveo sunovrat društva u bedu, nacionalizam, rat i zločine? Kako se i zašto se nas to danas tiče? Koje nasleđe nose mladi danas? Kako i odakle mladi uče o 90-tim? Šta im kažu roditelji, a šta država? Šta govore među sobom?

Devedesete nisu “mračna prošlost” koju je moguće potisnuti i zaboraviti. Naprotiv, zaborav i ignorisanje 90-tih je logika njihovog trajanja. U društveno-političkom i egzistencijalnom smislu, 90-te traju i danas, kao lična i transgeneracijska trauma, kao prošlost koju odbijamo da je se sećamo, analitički i kritički, i kao sadašnjost koju ne razumemo.

Okupljajući mlade iz Srbije, Hrvatske i BiH, cilj Regionalne političke škole o devedesetim: “Spasit će nas ljubav! je da mladima ponudi verodostojne izvore znanja i verodostojna svedočanstva o 90-tim, kako bi bolje razumeli svoju sadašnjost i poreklo i uzroke onoga šta sprečava njihovo slobodno samoostvarenje kao ličnosti i u zajednici sa drugim Drugima.

Kroz program neformalne edukacije i razgovora sa svedocima vremena, polaznici škole će se upoznati sa istorijskim, društveno-političkim i kulturnim kontekstom raspada Jugoslavije, ratnog konflikta, zločina i genocida. Istovremeno, učesnici će steći znanja o marginalizovanoj i negiranoj istoriji dobrog, ljubavi i hrabrosti kojima su se mnogi suprotstavljali tami i beščašću 90-tih – o građanskom antiratnom otporu i mirovnom aktivizmu, o feminističkoj alternativi nacionalnoj državi, o studentskim protestima protiv zločinačkog režima Slobodana Miloševića, o alternativnoj kulturi koja se borila da održi smisao ljudskosti i medijima koji su se borili za istinu. Najzad, učesnici će upoznati svoje vršnjake iz regiona i na taj način najdublje dovesti u pitanje i prozreti vladajuće politike nacionalističkih predrasuda, isključivosti i mržnje koje i danas ceo region drže u netransformisanoj prošlosti. Verujemo da ćemo na ovaj način i zajedno uspeti da mislimo i stvaramo puteve Izlaska.

LOGISTIČKE INFORMACIJE

Regionalna politička škola o devedesetim: “SPASIT ĆE NAS LJUBAV! održaće se u Sremskim Karlovcima u Srbiji od 18. do 24. septembra 2023.
Za sve učesnice i učesnike škole biće organizovan smeštaj u višekrevetnim sobama u Ekološkom centru Radulovački, na bazi punog pansiona, sa doručkom, ručkom i večerom, i osveženjem tokom pauza.
U skladu sa politikama nenasilja i vizijom drugačijeg sveta, ishrana tokom škole će biti veganska.

Troškove smeštaja, ishrane, puta i potrebnog materijala za rad pokriva Omladinski centar CK13 kao organizator škole.

18. septembar je dan za dolazak u Sremske Karlovce, a 24. septembar je dan za odlazak.
Na školi možete da očekujete intenzivni petodnevni program koji zahteva visok stepen motivacije i spremnost da se aktivno učestvuje. Svaki dan je podeljen u dva radna bloka, prepodnevni i poslepodnevni, i tematski večernji program. U okviru škole organizovaće se i dve studijske posete Beogradu i Novom Sadu.

PRIJAVLJIVANJE I ODABIR

Kako se prijaviti?

Ukoliko si zainteresovan/a za učešće na Regionalnoj političkoj školi o devedesetim, pozivamo te da se prijaviš popunjavanjem prijavnog formulara kojem možeš pristupiti klikom na link.

Rok za prijavu je 18.08.2023.

O ishodu tvoje prijave obavestićemo te e-mailom najkasnije do 22.08.2023.

Kriterijumi odabira

Nismo u mogućnosti da pozovemo sve zainteresovane za učešće na školi, već moramo da odaberemo 30 prijava.

Prednost pri odabiru imaće osobe koje u obrazloženju prijave pokažu visok stepen motivacije za sticanje političkog znanja i društveni aktivizam, kao i oni kojima bi škola najviše koristila.
Prilikom odabira vodićemo se i kriterijumima geografske i rodne zastupljenosti.

Molimo te da formular popuniš iscrpno i jasno, jer nam je on glavni izvor u procesu odabira.

Dodatne logističke informacije prosledićemo ti nakon odabira prijava.

KONTAKT

Za dodatna pitanja i informacije, slobodno nam se javi na e-mail: office@ck13.space

Sa radošću očekujemo vaše prijave!

Mrtvi ne govore, oni slušaju

Ubijeni nas slušaju kako dišemo u snu. Dok spavamo kao bebe, ili kao zaklani, mrtvi su jedini svedoci našeg poremećaja disanja. Tih 15-60 sekundi prestanka disanja, i desetine i stotine takvih epizoda u toku jedne noći, i nagla buđenja u nesvesti, nejasnom nemiru i potpunom nesećanju, su sindrom društva koje ne nalazi spokoja 10227 noći koliko je prošlo od tada do danas. Od tada ‘koje se nije dogodilo’, do danas koje nam se najsnažnije dešava noću, dok spavamo za državu.  

Genocid je zločin države i njenih institucija.

Negiranje genocida je strategija države i njenih institucija.

Strahotu genocida je nemoguće sasvim poimati. Jedino je moguće istinu o genocidu saznati i znati, i nadalje forenzički i politički saznavati. To saznavanje počinje istinom o zločinu počinjenom u kontekstu ratnog sukoba u prošlosti, i ne-završava se istinom o sadašnjosti koja se jedino kao moja (moja i tvoja) stvarnost/sadašnjost može saznavati/stvarati. U tom kontekstu se otkriva arhitektonika političkog zla: vreme-prostor-ljudi, i ono što ih uvezuje i pokreće u operativnu strukturu: država i njene institucije. U toj perspektivi smo svi negde pozicionirani u odnosu na genocid, gde je ovo ‘negde’ sasvim određena društvena i političko-etička pozicija – pozicija počinioca, žrtve, spasioca, posmatrača. Forenzičko ‘ime’, ‘vreme’ i ‘mesto’ genocida nužno određuju naše političko ‘ovde’ i ‘sada’, i ne postoji alibi koji nas izuzima iz pozicije odgovornosti za zlo. 

U Srbiji se, u nepostojanju izgovora, odgovara kolektivnim ćutanjem: govor mržnje iz prošlosti se nastavlja u današnjem ‘ćutanju mržnje’; činjenje zla i nečinjenje (pozicija posmatrača) se nastavljaju u obliku poricanja i ćutanja o počinjenom. I mnogi preživeli ćute, jer u okruženju koje odbija da prizna zločin, preživeli još uvek proživljavaju ‘ono što se nije dogodilo’. Ćute i spasioci koji su u vreme ratnog sukoba rizikovali sopstveni život pomažući život “neprijatelja”, jer ih istina o tome može danas pretvoriti u ’neprijatelje države’. Spajanjem ovih prošlih i sadašnjih pozicija pokazuje se procesni karakter genocida u predgenocid-genocid-postgenocid društvenom kontekstu koji definiše politički i moralni karakter ovog ‘ovde i sada’ kojem pripadamo. 

Ovde i sada, u košmarima, streljani presreću naša ćutanja: “U streljani se vežba streljanje”. Glas iz druge sobe se javlja – “Otac tog dečaka je prijatelj zemunskog klana” – kao da upućuje kako da linijama povežemo numerisane tačke da bismo prepoznali izraz “srpskog sveta” u crtežu lika Ratka Mladića. I tren pre nego bismo prepoznali nakazu, mural Ratka Mladića u neposrednoj blizini Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” u Beogradu je u danima nakon masakra (konačno) prekrečen. Postoji ali ne vidi se. Kao da ne postoji. Država kontroliše “srpske položaje” kroz režim sna: ostaviti nepovezane tačke vreme-prostor-ljudi, nastaviti sa sanjanjem srpskog sveta, nepovezati buđenja. 

Mrtvi ne govore, oni slušaju – ono o čemu ćutimo, i o čemu progovaramo jedino u snu kroz priviđenja ubijenih. ‘Da li ti i ja možemo sprovesti genocid? ‘Ja znam da ja mogu’. Ponestaje nam dah dok to izgovaramo, i budimo se: ti i ja nismo država i nemamo državu. Toliko te poznajem da znam da se istinski gnušaš moći. Postoje ljudi koji imaju državu i koje država ima. Postoji odluka, postoji plan sprovođenja akcije, postoji logistika i pripremne akcije, postoje resursi i plan mobilizacije resursa, postoji koordinacija.

Postoje svedočanstva. Postoje presude.

 

Seminar alternativnih politika : Uvod u političku antropologiju i etnografski metod

Šta rade politički antropolozi? Kako oni razumeju oblast političkog? Koji koncepti i teorija oblikuju njihov pristup? Koja je vrednost etnografskog metoda, ključnog istraživačkog alata političkih antropologa?

Pozivamo vas da se prijavite za učešće na Seminaru alternativnih politika “Uvod u političku antropologiju i etnografski metod” koji će se održati 29. i 30. jula 2023. u Omladinskom centru CK13. Seminar vodi politička antropološkinja Galina Oustinova-Stjepanović (Univerzitet u Glazgovu) sa učešćem Dejana Stjepanovića (Univerzitet u Dandiu).

Dobrodošle su osobe svih generacija iz svih krajeva zemlje zainteresovane za razumevanje političke stvarnosti kroz perspektivu i primenu političke antropologije.

Seminar je besplatan. Radni materijal, ishrana i osveženju su obezbeđeni. Troškove puta i smeštaja za osobe izvan Novog Sada snosi Omladinski centar CK13 kao organizator seminara.

Prijave se vrše putem online formulara kojem možeš pristupiti klikom na link.
Broj polaznika je ograničen na 15. Odabir će se vršiti na temelju motivacije, obrazloženju prijave i korisnosti seminara za prijavljene.

Rok za podnošenje prijave je petak, 21. jul u ponoć. Svi prijavljeni će dobiti potvrdu o učešću sa agendom seminara na email najkasnije u ponedeljak, 24. jula.

Napomena: seminar se održava na engleskom jeziku!

Program seminara

SUBOTA | 29. jul | 11.00 – 17.30 | Galina Oustinova Stjepanović

Prva sesija uključuje čitanje i raspravu o etnografskom članku „Sirovi strah u Hong Kongu” (Raw Fear in Hong Kong), autora Čo-kiu LI, (Hau: Časopis za etnografsku teoriju, 2021). Rasprava će se fokusirati na oblike nasilja i otpora koje antropolozi istražuju, a posebno na konfiguracije političke moći koje su izvan dominantnih konvencija kao što je partijska politika. Razgovaraćemo o tome da li kultura oblikuje političku moć i kako pristupiti čudnim primerima političkog života kao što su glasine, okultne prakse, povratak ratnih duhova, i groteskne političke prakse i protestni performansi poput pravljenja mrtvim u javnosti.

Druga sesija predstavlja kratak uvod u etnografski metod. Šta ovaj metod uključuje? Da li je to metod ili teorija? Šta etnografski metod nudi što intervju ili anketa ne mogu da urade? Da li je to monstruozna tehnika ili revolucionarna praksa? Sesija će sadržati praktičnu vežbu koja nudi obuku o osnovnim etnografskim veštinama kao što su posmatranje i pisanje terenskih beleški.

NEDELJA| 30. jul | 11.00 – 16.00 | Galina Oustinova Stjepanović i Dejan Stjepanović

Prva sesija uključuje gledanje i razgovor o nagrađivanom etnografskom filmu “Akt ubijanja” (Act of Killing), Džošue Openhajmera (2012). Film prati i intervjuiše „gangstere“ koji su učestvovali u masovnim ubistvima u Indoneziji 1965-66. Događaji kao što su genocid i masovni zločini su izazov za istraživanje, naročito zato što antropolozi moraju da rasvetle i razumeju procese i ljude sa čijom se politikom ne slažu – počinioce masovnih političkih zločina. Nakon diskusije o filmu, učesnici će dobiti uputstva za izradu pismenog zadatka na engleskom jeziku od 500 reči koji će podneti voditeljki seminara, Galini Oustinovoj, nakon čega će dobiti povratne informacije od voditeljke.

U vidu komentara na sadržaj filma, druga sesija koju će voditi dr Dejan Stjepanović uključuje predstavljanje alternativnog pristupa političkim teorijama genocida sa stanovišta iskustvenih političkih nauka. Sa obzirom da razumevanje međunarodnih ratnih zločina i strahota zahteva interdisciplinarni pristup i saradnju među istraživačima, sesija pokazuje kako se događaji prikazani u filmu mogu tumačiti na drugačiji ali komplementaran način.

NAPOMENA: Na seminaru će se raspravljati o političkom nasilju koje može prouzrokovati nelagodu.

O voditeljima

Galina Oustinova-Stjepanović je predavač socijalne antropologije na Univerzitetu u Glazgovu, Velika Britanija, Departman za sociologiju. Specijalizovana je za političku antropologiju, istoriju i pamćenje, religiju i ateizam. Urednica je dve zbirke “O intimi neslaganja” (Intimacy of Dissent) i “Bezbožnici” (Godless People). Njena najnovija monografija, pod nazivom “Monumentalna imena” (Monumental names), istražuje komemorativni aktivizam Memorijala, arhiva političkog terora u Moskvi.

Dejan Stjepanović je viši predavač politike na Univerzitetu Dandi (Škotska) na kojem vodi kurseve o nacionalizmu, konfliktu i komparativnoj politici. Takođe je i glavni urednik časopisa “Evropska politika i društvo”. Pre Dandija bio je postdoktorski saradnik na Katoličkom univerzitetu u Lunanu (Belgija). Njegove oblasti istraživanja uključuju teritorijalnu politiku, nacionalizam, državljanstvo, samoopredeljenje i referendum. Dejan je doktorirao političke i društvene nauke na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci i magistrirao na Centalnoevropskom univerzitetu (CEU) u Budimpešti na programu studija o nacionalizmu.

 

Genocid kao zločin države
(izveštaj sa seminara “Ratni zločini, genocid i sećanja. Koreni zla – Želim da razumem”)

„Genocid nije samo rat, to je nešto mnogo opasnije od rata!”
Rafael Lemkin

Seminar alternativnih politika “Ratni zločini, genocid i sećanja. Koreni zla – Želim da razumem” je održan 24. i 25. juna 2023, u Crnoj kući, u organizaciji Omladinskog centra CK13, u okviru programa “Svakodnevno je političko”. Seminar je vodila Janja Beč-Neumann, sociološkinja, psihološkinja, istraživačica genocida, i mirovna aktivistkinja, uz asistenciju Miloša Uroševića (Žene u crnom). Program je bio podeljen u pet delova: Koreni i tkivo nasilja; Genocid, Raphael Lemkin i Konvencija Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida; Masovni ubica se ne rađa, masovni ubica se postaje  – O knjizi Gite Serenji (Gitta Sereny) “Treblinka: put u tamu”; Međunarodni krivični sudovi u XX veku, Zone ćutanja u postgenocidnim društvima. Osim toga, prikazana su i dva filma koji se bave genocidom, tačnije Holokaustom i vojnom huntom u Argentini: Noć i magla” (Nuit et brouillard, Alain Resnais, Francuska, 1956) i Argentina 1985, (Santiago Mitre, Argentina, 2022).

Sam seminar predstavlja deo istoimenog studijskog postdiplomskog kursa ERMA (Regionalni postdiplomski magistarski kurs ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi, koji su organizovali Univerziteti u Sarajevu i Bologni) čija autorka je naša gostujuća predavačica Janja Beč-Neumann. Kurs je trajao u periodu 2002-2007, i predstavljao je preko potreban akademski diskurs koji bi razbio zonu ćutanja o ratnim dešavanjima u BiH tokom 90-ih. Upravo je ćutanje, tačnije zavera ćutanja, karakteristična za traumatizovana postratna i genocidna društva kakva su i naša. U prilog ovoj tezi govori i skrajnutost delovanja Janje Beč Neumann u Srbiji, jer, ovo je prvi put da se ovakav kurs održao u Vojvodini, i drugi put u Srbiji (prethodni je bio u Beogradu 2012. u Beogradu u organizaciji Žena u Crnom). Takođe, dok delo Janje Beč Neumann “Pucanje duše”, (svojevrsni dokument ispovesti deset bošnjakinja čiji su najbliži ubijeni u genocidu), broji višestruka izdanja u hiljadama primeraka u Evropi, kod nas broji svega dva izdanja u nekoliko stotina primeraka. Kada ovome dodamo i podatak da je zahvaljujući tom delu Beč-Neumann kandidovana za mir 2007.godine, jasno je da su u Srbiji sistemski ugušeni glasovi antiratnog otpora.

Premisa seminara je bila da se fenomenologija nasilja ne iscrpljuje samo u fizičkom/ratnom sukobu, već da je nasilje duboko impregnirano u našim društvenim i ekonomskim strukturama i načinu na koji se odnosimo prema životnoj sredini. Pojam “tkivo nasilja” upućuje na prožetost društva nasiljem od porodice do institucija, a kompleksnost i pogubnost tkiva nasilja je predočena znakovitom statistikom po kojoj loša državna uprava na godišnjem nivou ubije više ljudi od teororističkih akata i ratnih sukoba (milion i po, nasuprot pet hiljada i petsto hiljada). Tranziciona društva poput našeg, društva koja nastavljaju da žive nakon diktatura i ratnih režima, su u naročitoj opasnosti da nastave sa nasiljem. Tokom seminara smo se osvrnuli na duboko posrnuće srpskog društva nakon 90-ih koja se ogleda u potpunom osiromašenju društva (“Siromaštvo je najgora forma nasilja” – Mahatma Gandi), pri čemu siromaštvo nije samo ekonomska, već i društvena kategorija. Za Janju Beč-Neumann znakovito je postratno urušavanje profesionalizma, mržnja prema znanju, egzodus stručnih kadrova, moralno posrnuće srpske političke elite i državne administracije, ali i bogaćenje na temelju ilegalnih tokova novca, pljačke, kriminala. Po njenim rečima, Srbija spada u drugu po redu najsiromašniju evropsku zemlju kada govorimo o stanju u zdravstvu i obrazovanju. U tom kontekstu se i razgovaralo o protestima protiv nasilja u Srbiji, ali i o visokom potencijalu nasilja u Srbiji koji je rezultat nesuočene viševekovne ratne prošlosti i nelečenih trauma. Poredak terora države je uvek na snazi, ovde se vlada strahom i mržnjom, društveno tkivo je uništeno. “Živimo u zemlji u kojoj su sva očekivanja, i kvalitativna i kvantitativna, drastično smanjena, a to jeste univerzalna definicija nasilja”.

Samoupitanost o legitimnosti podučavanja postratnih generacija o genocidu, o tome da li je – ili nije – u BiH izvršen genocid, proizilazi upravo iz nasleđenog viševekovnog ćutanja i poricanja. Otuda i zahtev hoću da razumem koji je nemoguć bez znanja o zverstvima koja su se događala, o ljudima koji su činili zločine, o onima koji su ćutali, o onima koji su ubijani, o onima koji su preživeli. Zato Beč-Neumann ističe da je “teško znati, ali je gore ne znati” jer samo je tako moguće razbiti krug ćutanja i obezbediti perspektivu mira. Jer, ne ćute samo zločinci, već i žrtve, jer, teško je suočiti se sa traumom gubitka najbližih. Ćute i oni koji su se suprotstavljali ratnom vihoru pomažući komšije, jer se u mržnjom zadojenoj zajednici pomoć “neprijateljima” smatra izdajom. Ćute i oni koji znaju šta se dešavalo jer je zločin bio velik, a na generacijama koje dolaze je da nose taj teret. Upravo su mladi učesnici seminara kao glavni motiv za učestvovanje na seminaru naveli nepoznavanje činjenica, nesigurnost kako govoriti o zločinama 90-ih.

Sukladno tome, Beč-Neumann insistira na abecedi genocida: 

1. Genocid je zločin države, njenih institucija i resursa; 
2. Negiranje genocida je strategija države;
3. Genocid nije događaj, genocid je proces u tri glavne faze: predgenocid, genocid i postgenocid. Genocid zahteva vreme i prostor.

Misliti genocid u Srbiji i na koji način je srpsko društvo postgenocidno, je nemoguće bez znanja o istorijskoj činjenici da je u svetu prva optužnica za genocid podignuta pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju upravo povodom zločina koji je vojska Republike srpske počinila u BiH. Naime, Ričard Goldston, prvi tužilac haškog tribunala, 25. maja 1995. podiže optužnicu protiv Ratka Mladića i Radovana Karadžića za genocid u BiH za period april 1992 – maj 1995. u sedam bosanskih opština, da bi kasnije obojica i bili osuđeni za genocid. U prilog tvrdnji da se radi o nameri da se etnička grupa bošnjaka istrebi govori podatak da je ubijeno 8.000 ljudi u kratkom vremenu, da su njihova tela potom skrivena u masovnim grobnicama i naknadno premeštana, pri čemu je bila neophodna čitava mašinerija i logistika, tehnička, finansijska, ljudska sredstva, izvršioci, ali i posmatrači. Pre toga je bilo neophodno dehumanizovati žrtve, načiniti ih legitimnim metama, u čemu su glavnu ulogu imali nacionalistički politički lideri i mediji i to je bio period “govora mržnje”. Činjenica da politička elita Srbije ne priznaje genocidnu prirodu zločina u Srebrenici, uprkos dokazima i presudama, govori o nastavku učešća države u genocidu.

“Napokon je došao trenutak da se nakon bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru” – Ratko Mladić (11. jul 1995, Srebrenica)

“Ubijte jednog Srbina, mi ćemo sto muslimana, pa da vidimo da li sme međunarodna zajednica da udari na srpske položaje…” – Aleksandar Vučić (20. jul 1995, Skupština Srbije)

Po rečima Beč-Neumann, mi danas živimo u poricanju, u “ćutanju mržnje”, a po diktatu onih koji danas vladaju a učestvovali su u ratnom huškanju i pripremama za rat. Priznanje za zločine se dešavaju izuzetno retko, zapravo, nasilje, poricanje i ćutanje je integralni deo patrijahalnog društvenog koda. Tako je tezom Miloš Urošević  “da se masovnim ubicom ne rađa, već postaje”, iznetom kroz životni put Franca Štigla, istakao važnost društvenog konteksta počinjenih zločina. Franc Štigl je jedini SS komandant logora smrti (Treblinke i Sobibora) kome se sudilo, i koji je do pred kraj života poricao ikakvu odgovornost, krivicu za počinjena dela. Činjenice o njegovom životu poput nasilnog odgoja u porodici, karirijernog uspona od zaposlenja u centrima za eutanaziju do SS komandanta logora upućuje da se subjektivni porivi zločinca ne mogu razumeti mimo okruženja, a koje je u Nemačkoj tokom nacističke vladavine imalo nasilan i genocidan karakter i pre početka rata. Najveći paradoks takvog okruženja jeste dvostrukost života zločinaca, onog privatnog u kom mogu biti okarakterisani kao “dobri muževi i očevi”, i onog javnog u kojem službeno obavljaju monstruoznosti. Paralelni idiličan porodičan život komandanata logora nadomak samog logora i uloga dželata u logoru bi bio nemoguć bez prećutnog znanja i nedelovanja u kojoj porodica igra značajnu ulogu samopotvrde “ljudskosti” zločinaca. Tako poricanje postaje operativno u kolektivnoj aboliciji zločinaca kao potisnuto i neverbalizovano znanje; svi znaju za njih, svi znaju šta su radili, ali oni su deo naše postratne zajednice.

Seminar je u fokus stavio i Rafaela Lemkina, tvorca “Konvencije o sprečavanju i zločina Genocida”, zahvaljujući kom je genocid kao zločin svrstan u međunarodno krivično pravo, kao nova pravna kategorija kojom bi se detektovale nepojmive strahote poput onih počinjenih tokom Holokausta ili nad Jermenima u Otomanskom carstvu tokom Prvog svetskog rata. Genocid, ta teška i nepojmiva reč, kao zločin biva pravno priznat tek 1948, kada je u Skupštini Ujedinjenih nacija usvojena konvencija o genocidu, čime je utvrđeno da genocid ne može više biti unutrašnja stvar bilo koje države, da nijedna država ne može suvereno da sprovodi teror nad svojim građanima, i da bi međunarodna zajednica morala da reaguje u slučaju da se to dogodi. Kažnjivost genocida, kriminalizacija terora države bi upravo trebalo da odvrati moćnike od zla, da ih opomene da se neće moći sakriti u skutima države. Kako Janja Beč-Neumann ističe, konvencija o genocidu je kreacija novog termina koji odgovara realnosti takvog zločina, a koji je do tada bila neadekvatno tretirana kao zločin protiv čovečnosti. Kriminalizovanje genocida je uvelo u pravnu i političku realnost kažnjivost svih onih dela čiji je cilj uništenje neke grupe na osnovu vere, nacije, rase, etniciteta, a koji podrazumevaju izvršenje, javno nagovaranje, i saučesništvo. Upravo je zato genocid kao pojam važan jer pravi distinkciju između masovnih zločina koja su motivisana uništenjem određene grupe i onih koja to nisu. Ipak, po rečima Janje Beč-Neumann, važno je znati da kompleksnost genocida kao procesa i njegovih aktera upućuje na to da je genocid moguće sprečiti u nekom od njegovih etapa, što jeste funkcionalistički pristup razumevanju i objašnjenu genocida, a koji podrazumeva da se genocid podstiče u nižim sferama komandne odgovornosti i drugih hijerarhijskih struktura, a ne samo od komandnog vrha.

Što se pravde za počinjene tiče, ona varira od države do države. Za svaki slučaj procesuiranja genocida je neophodno uzeti u obzir unutrašnji kontekst države, njen kapacitet i političku volju vlade, značaj koji događaji imaju za međunarodnu zajednicu, interese velikih sila i spremnost na delovanje. U slučaju Srebrenice, međunarodno podizanje optužnice za genocid je bilo motivisano  najpre činjenicom da se radilo o najvećem zločinu na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Ipak, i nakon podizanja optužnice, trupe Ujedinjenih nacija nisu pružili logistiku za hapšenje Mladića i Karadžića, a Srbija dugo nije imala kapaciteta i političke volje da ih izruči međunarodnom sudu. Štaviše, smatra se da je jedan od uslova za potpisivanje Dejtonskog sporazuma bila i amnestija zločinaca, poznata kao “amnestija za mir”.

Kako god bilo, važnost Lemkinove konvencije o genocidu je po njegovim rečima u tome “da naši zakoni moraju biti jači od zakona kriminalaca”. Janja Beč-Neumann je istakla da bi Crna kuća kao mesto organizovanja ovakvog seminara o genocidu i Kuhinje solidarnosti bila dovoljna za teror vojne hunte u vremenu “prljavog rata” u Argentini. Zato ona ističe važnost instrumenta konvencije o genocidu kao prevencije terora i polazne osnove za sve buduće inicijative procesuiranja onih koji su podsticali na genocid. O tome da li će to i biti moguće u budućnosti, teško je reći, a upravo zbog velikog potencijala vladajućeg režima i društva za nasilje. Ipak, Beč Neumann je podsetila da je “nedodirljivost” i samouverenost srpskog vojnog i političkog vrha 90-ih da neće odgovarati za zločine na kraju  bila uspešno slomljena političkom hrabrošću nove demokratske vlade. Za nju su današnji protesti važni ukoliko oslobađaju ljude od straha i potencijalno nose klicu hrabrosti suočavanja sa prošlošću, budućih mladih hrabrih ljudi sa instinktom za pravdu.

Kako predavati o ratnim zločinima i genocidu u postgenocidnim društvima koja su duboko deformisana vladavinom terora? Kako proći kroz patnju kroz koju nisu prošli naši preci vekovima? Kako govoriti o tome deci ovih ratova 1991-1999?  Da li imamo pravo da ih učimo o tome? Možda je zaista bolje da ćutimo kao što su ćutale tolike generacije naših predaka pre nas?

Moj pristup je da je ‘znati o genocidu strašno ali je strašnije ne znati’.
– Janja Beč-Neumann

Pozivamo vas da se prijavite za učešće na Seminaru alternativnih politika “Ratni zločini, genocid i sećanja. Koreni zla – Želim da razumem” koji će se održati 24. i 25. juna. u Omladinskom centru CK13. Seminar vodi Janja Beč-Neumann (IAGS, Međunarodna asocijacija istrazivača/ica genocida, Vojvodina) sa učešćem Miloša Uroševića (Žene u crnom, Beograd).

Dobrodošle su osobe svih generacija iz svih krajeva zemlje zainteresovane za izgradnju trajnog mira.

Seminar je besplatan. Radni materijal, ishrana i osveženju su obezbeđeni. Troškove puta i smeštaja za osobe van Novog Sada obezbediće Omladinski centar CK13.
Broj polaznika je ograničen. Odabir će se vršiti na temelju motivacije, obrazloženju prijave i korisnosti seminara za prijavljene.

Prijave se vrše putem online formulara kojem možeš pristupiti klikom na sledeći link.
Rok za podnošenje prijave je nedelja, 18. jun u ponoć.
Svi prijavljeni će dobiti potvrdu o učešću sa agendom seminara na e-mail najkasnije u utorak, 20. juna.

O seminaru

Seminar koristi interdisciplinarnu i komparativnu metodologiju koja uključuje međunarodno krivično pravo, i

storiju, psihologiju, sociologiju, ratnu fotografiju, ratno novinarstvo, film, dokumentarni film, poeziju, muziku, ljudska prava, svedočenja preživelih…cilj je da “pokušamo da razumemo korene zla” ( Ervin Staub&Hannah Arendt), ” da otvorimo prozore na dvostrukom zidu ćutanja”, “da promišljamo šta se desilo i ponovo gradimo poverenje”, ” da prođemo kroz traume i bol”, “da izbegnemo internaliziranu agresiju i psihologiju zadnjeg dvorišta prethodnih generacija kroz koje naši preci vekovima nisu prošli” ( Dan Bar-On) , “da izbegnemo banalnost ravnodušnosti”, “da slušamo i govorimo”, “da učimo da prepoznamo signale zla i da govorimo kada počnu da spaljuju knjige” (Janja Beč-Neumann).

Genocidu kao obliku ekstremne surovosti i okrutnosti pristupićemo funkcionalistički, ne intencionalistički, razumevajući genocid kao zlocčn države i njenih institucija (Helen Fein), a poricanje genocida kao strategiju države i njenih institucija (Israel Charny).

KLJUČNE REČI: genocid, genocid konvencija, žrtve, počinioci, posmatrači, spasioci, transgeneracijska sećanja, prolazak kroz traumu, tkivo nasilja, genocid kao zločin države i njenih institucija, poricanje kao strategija države i njenih institucija, genocidni proces, borba za pravdu, međunarodni krivični sudovi, proces saznavanja istine, pomirenje, amnestija, nekažnjivost.

Program seminara

SUBOTA | 24. jun | 10.00 – 16.00 | Janja Beč-Neuman i Miloš Urošević

• Koreni i tkivo nasilja (Janja Beč-Neuman)
• Genocid, Raphael Lemkin i Konvencija Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida  (Janja Beč-Neuman)
• Masovni ubica se ne rađa, masovni ubica se postaje  – O knjizi Gite Serenji (Gitta Sereny) “Treblinka: put u tamu” (Miloš Urošević)
• “Noć i magla” (Nuit et brouillard, Alain Resnais, Francuska, 1956. 32’) – projekcija filma i razgovor

NEDELJA| 25. jun | 10.00 – 16.30 | Janja Beč-Neuman

• Međunarodni krivični sudovi u XX veku
  
• Zone ćutanja u postgenocidnim društvima 
• “Zvanična verzija” (La historia oficial,  Luis Puenzo, Argentina, 1985, 115’) – projekcija filma i razgovor

Preporučena literatura:

– Konvencija UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida
– GREGORY STANTON, “Osam faza genocida”
– JANJA BEČ, “Od govora mržnje do ćutanja mržnje, banalnost ravnodušnosti”
– JANJA  BEČ, “Posmatrači/ Bystanders u Holokaustu i Srebrenici”
– PAUL CELAN, “Fuga smrti”
– RICHARD GOLDSTONE, “Pucanje duše”
– ALEKSANDAR TIŠMA, “Podrška jednog pisca”
– LUC REYCHLER, “Prevencija ratnih zločina i genocida”
– DAN BAR-ON, “Preispitati koncept pomirenja”
– DAN BAR-ON, ” U Sarajevu život vrijedi 1 DM, isto kao metak: Akademski egzil – stalna prijetnja kod konflikta dugog trajanja”

O voditeljima

Janja Beč-Neumann,  rođena u Zemunu u kući na Dunavu. Rođenjem i odgojem Vojvođanka. Inženjerka tehnologije i sociologinja, antiratna aktivistkinja, spisateljica, predavačica i istraživačica ratnih zločina i genocida počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije. Članica je Međunarodnog udruženja istraživača i profesora genocida. Autorka je MA kursa “Ratni zločini, genocid i sećanja: Koreni zla – želim da razumem”. Prema njenoj knjizi ispovesti silovanih Bošnjakinja, “Pucanje duše” postavljena je istoimena predstava u režiji Aleš Kurta. 2005 godine nominovana je za Nobelovu nagradu za mir.

Miloš Urošević, aktivista feminističko-antimilitarističke organizacije Žene u crnom u Beogradu od 2003. Zajedno sa Janjom Beč-Neumann 2012. organizovao školu “Sofi Šol: neću da ćutim”. Urednik je brojnih publikacija u izdanju Žena u crnom među kojima su “Trešnjevac: istorija antiratnog otpora”, Žene za mir”, “Ratni zločin silovanja”, “Ratni zločini, genocid i sećanja”, “Kratka istorija antiratnog otpora u Srbiji” i “Ženski sud: o događaju u Sarajevu i nastavku procesa”. Piše. Prevodi. Nastupa javno. Angažuje se kao edukator i facilitator u programima organizacija civilnog društva.