Omladinski centar CK13

Subscribe to Omladinski centar CK13 feed Omladinski centar CK13
Updated: 2 hours 39 min ago

Protiv potčinjavanja

Čet, 2020-11-26 09:40

Organizacija “Omladinski centar CK13” nastala je na temelju potrebe da se iz “jednog jezgra” vodi Crna kuća. Tokom proteklih godina, mnogi su činili to jezgro i doprineli izgradnji Crne kuće kakva je danas, kao članovi organizacije ili kao naši saradnici i prijatelji. Ljudi su sami napuštali organizaciju, neko usled drugih ličnih stremljenja, neko zbog neslaganja ili razočaranosti, ali uvek se odluka o tome donosila samostalno i slobodno.

Naš zahtev za formalnim razlazom sa Kuda.org kao članovima UO i skupštine udruženja CK13 je proizašao iz suštinskog razilaženja upravo oko tog pitanja – šta jeste i šta bi trebalo da bude Crna kuća, i kako bi trebalo odlučivati u njoj i o njoj?

Naš stav je bio jasan i nedvosmislen – o kući bi trebalo da odlučuju oni koji zajedno, svakodnevno, rade na njenom razvoju i održivosti, kao i zainteresovana javnost kojoj Crna kuća znači. Drugim rečima, o Crnoj kući ne može da odlučuje onaj ko sa njom i nama nema aktivan odnos, a ko svoje mesto aktivira podsećanjem na to ko zapravo “poseduje” kuću, i sa te auto-rehabilitovane pozicije moći pokušava da isporuči novi pravac razvoja Crne kuće i zavede nove odnose u njoj.

Naime, kada je Kuda.org inicirala susret sa nama u maju 2019. godine, prišla nam je najpre pohvalama u vezi sa našim uspešnim radom i programima, da bi nam se potom obratila pozivom na obnovu komunikacije i saradnje. Zatim nam je iznela svoju prvenstvenu motivaciju u formi poziva da se priključimo njihovoj već formiranoj i formatiranoj “Inicijativi za Agrariju” koju čine Kuda.org sa još nekoliko strukovnih i reprezentativnih organizacija u kulturi, a koja je formirana radi pregovora sa gradom u cilju dobijanja na korišćenje prostornog kompleksa nekadašnjeg ‘Elektroluksa’. Prema predloženoj ideji, Crna kuća je trebalo da posluži kao materijalni i simbolički ulog u pregovorima sa gradom radi zadobijanja tog objekta.

Nismo se odazvali tom pozivu iz jednostavnog razloga jer se u ‘Inicijativi za Agrariju’ ne prepoznajemo: nismo videli ni jedan razlog da CK13 odustane od svog svojstva enklave programske nezavisnosti i političke i subkulturne autonomije, radi neizvesnog aranžmana sa gradom koji bi pretpostavljao stalnu zavisnost od političke volje grada, i u aranžmanu sa strukovnim i reprezentativnim udruženjima u kulturi čiji rad nama nije blizak. Njima smo poželeli sreću u nastojanju da zadobiju prostor za svoj rad, ali i pokrenuli preispitivanje pozicije Kuda.org kao vlasnika kuće. Zauzvrat smo dobili podsećanje šta to vlasništvo znači i pretnje sa pozicije moći.

Postojali su do sada mnogi napadi na kuću, ali ovaj iz pravca Kuda.org je izvesno najgori, jer dolazi iz redova onih koji su doprineli osnivanju i razvoju Crne kuće, a čije delovanje i govor više ne pripada polju civilnog društva. Teško je u potpunosti razumeti razloge i motive ovog zastranjivanja, ali je sada svakako lako uočiti konstantu u nizu transformacija Kuda.org – od (jednih od) osnivača CK13, preko mentora i partnera, preko nerazumevanja, do zavidnosti i prezira, i konačno otvorenog nasilja i beskrupuloznih sudskih tužbi. Ta konstanta je Kuda.org i Zoran Pantelić u svojstvu oca utemeljivača i gazde CK13. Dovoljno je uporediti izjave Kuda.org povodom ovog sukoba i videti kako im se menja narativ i pozicija u skladu sa odvijanjem procesa razilaženja dve organizacije. 

U tom svetlu, zaista, u sukobu CK13 i Kuda.org su sa jedne strane ljudi udruženi u organizaciju civilnog društva koji zajedno rade i stvaraju, a sa druge strane je pojedinac koji ne radi i koji po tipičnom svojstvu gazde nije udružen zajedno sa drugima u radu, nego drugima upravlja iz interesa prisvajanja ili zloupotrebe rezultata njihovog rada (gazda, po svom antropološkom svojstvu, jedino se može udružiti u grupu pojedinaca koji dele interes gazdovanja). 

Naš stav u ovom sukobu je bio isti od početka, a to je razilaženje

Prava priroda nasilnika se uvek ispolji u situacijama gde se od nasilnika traži razilaženje ili gde mu se staje na put. Iza tetralnosti ili mahnitosti uvređenog nasilnika (čemu svedoče brojne uvrede, pretnje i zastrašivanja kojima smo bili izloženi tokom sukoba) stoji suštinska nesposobnost da se sagleda realnost i čuje i prihvati stav drugog, koji ti saopštava da više niste zajedno. Naše udruženje je od svog osnivanja imalo zakonskog zastupnika iz redova Kuda.org, koji godinama nije učestvovao u radu udruženja, niti odlučivao u njegovo ime. Onog momenta kada mu se predočilo da to više ne može tako, da je prošlo vreme mentorstva, da se poverenje izgubilo, sledi talas nasilja i ultimatuma. Ta nesposobnost, zapravo, otkriva da nasilje i jeste bilo upisano u podlogu odnosa, da je odnos bio definisan, ne saglasnošću volja partnera, nego isključivo samovoljom i vlastitim interesom nasilnika i instrumentalizacijom partnera, u pokušaju da se obezbedi trajanje odnosa prikrivene dominacije, dokle god obezbeđuje nasilnikov interes.

Ovaj poriv i skrivena agenda kontrole i nadziranja su postali eksplicitni u formi ultimatuma kojima je Kuda.org uslovila naš ostanak u kući, a na temelju pozivanja na “osnivačka” i “vlasnička” prava – zahtev za potpunom kontrolom upravljanja organizacijom CK13, zahtev za većinom u upravljačkim telima CK13, zahtev za “pravom veta” u procesu donošenja odluka. Nakon našeg odbijanja ultimatuma, ovaj poriv je kulminirao u sumanutim postupcima podnošenja tužbi Kuda.org protiv Fondacije SHL, nemačke fondacije koja je finansijski pomogla osnivanje centra i sve ove godine podržavala naš rad, ali i protiv Omladinskog centra CK13. U slučaju razilaženja, poriv nasilnika je da te nasilno zadrži ako može, ili uništi.

“Princip” tog zlostavljačkog poriva je sumiran u iskazu koji nam je bio besno upućen: “tražili ste autonomiju, sada snosite konsekvence”. Sudeći po tužbenim postupcima koji su kasnije usledili, ovaj iskaz Zorana Pantelića je očigledno bio više od trenutnog afekta – on je izraz dosledno perverznog konsekvencijalizma: posledice se proizvoljno, svesno i namerno (doduše sumanuto) kreiraju kao nužne i neizbežne, kako bi se zadovoljili motivacija i poriv koji pokreću nasilničko delovanje.

Nerazumevajući, ili stvarno nepodnoseći, suštinsko svojstvo demokratije da iz sebe stvara različite vrste autonomnosti i podstiče sve veće stepene autonomije, ta obest ukazuje na stanje potpune suspenzije etičke provere, stanje koje je najčešće rezultat dugog obitavanja i srastanja sa korupcijskom situacijom i miljeom. Po prirodi stvari, o tom miljeu iz kojeg sada deluje Kuda.org, i o akterima u njemu, ne znamo ništa, ali postupci Kuda.org simptomalno ukazuju na rad političko-kriminalne agenture – aktera podmetnutih u prostor određenog polja koji rade za interese strane i suprotne interesima polja u kojem deluju. Dok GONGO i PONGO organizacije (government-organized-NGO i party-organized-NGO) simuliraju civilno društvo, Kuda.org svojim radnjama sada otvoreno poručuje ne samo da više nije deo civilnog društva, već da je njegov neprijatelj.

Zato nismo našli zajednički jezik sa Kuda.org, jer je to nemoguće sa onima koji nastupaju iz pozicije moći. U takvoj konstelaciji, naći zajednički jezik značilo bi priznavanje moćnika i podilaženje u korist diskriminatornom principu odlučivanja – potčiniti se. Smatramo da bi svi, a naročito organizacije civilnog društva, trebalo da neguju i praktikuju prakse slobode u svojim udruženjima. Navodna borba za privilegije radnih mesta, koju nam Kuda.org potura u javnom diskursu, nije naše polje interesa, već privilegija da radimo slobodni, slobodni od manipulacije i prinude. Zato je naša borba protiv Kuda.org borba protiv mehanizma koji nam se nudi i nameće – mehanizam korupcije i uslovljavanja, a koji se patvoreno natura kao kontrola i zaštita javnog interesa. 

Kao takva, Kuda.org u ovom zastranjivanju svoje pribežište traži na sudu. Mi svoje utočište nalazimo tamo gde smo sve ovo vreme i bili: u društvu onih koje dele vrednosti autonomije i slobode. U tom društvu i u toj zajednici će Omladinski centar CK13 nastaviti da gradi i širi prostor Crne kuće kao resurs sigurnosti, autonomije i slobode zajednice. A resurs bez zajednice je gazdinstvo, odvratno obličje neprijatelja zajedništva, koje proziremo/preziremo u svim pojavama i postupcima Kuda.org.

Ozren Lazić
Borislav Prodanović

Veselo nasilje

Pon, 2020-11-23 11:07

Omladinske politike su mere i aktivnosti vlada, institucija i organizacija usmerene ka poboljšanju položaja mladih. U skladu sa navedenim, Novi Sad je mogao da predstavlja školski primer definicije budući da je 2019. bio Omladinska prestonica Evrope, čiji projekat je sprovodio Savez udruženja OPENS, koji je osnovalo šest novosadskih nevladinih organizacija, a nosilac projekta je bio grad Novi Sad. 
 
Izveštaj OPENS-a o realizaciji ovog projekta se u velikoj meri bazirao na znakovitim kvantitativnim rezultatima – o velikom broju organizacija, projekata i programa usmerenih na veliki broj mladih. Što se strukturnih promena tilče, ističe se postojanje nekoliko instanci omladinske politike: lokalni akcioni plan za mlade, Gradonačelnikov savet za mlade, Savet za mlade pri skupštini grada, član u Gradskom veću za sport i omladinu, a najviše se ističe značaj postojanja Novosadskog omladinskog foruma (NOF), najvećeg saveza omladinskih udruženja za mlade koji postoji od 2016. godine. Značajan broj institucionalnih instanci omladinske politike bi trebalo da ukaže na postojanje sistemskog bavljenja mladima i njihovom inkluzijom u društvo, kao i postojanje javno-civilnog partnerstva u kom dolazi do političke sinergije vlade i civilnog sektora u pogledu na viziju razvoja omladinskih politika i zadovoljenje potreba mladih. Upravo geslo OPENS-a “Otvorili smo vrata, sad je red na tebe!” ukazuje da je uspostavljena institucionalna osnova za sve mlade koji žele da se aktivno uključe u društvo.

Idealizirana slika “otvorenih i sistemskih rešenih pitanja omladinske politike” ne odgovara realnosti koja pravi pukotine na fasadi šarenih boja i nasmejanih mladih lica u propagandnim materijalma OPENS-a. Za potrebe ovog teksta ćemo istaknuti samo nekoliko činjenica koje govore u prilog marginalizaciji mladih, političkoj podeljenosti među njima, i nasilju koje država sprovodi nad mladima u Novom Sadu.

Tokom 2017. godine, u okviru projekta Omladinski kreativni polis, koji predstavlja okosnicu stečenih titula Novog Sada kao Omladinske prestonice Evrope i Evropske prestonice kulture, počela je “rekonstrukcija” Kineske četvrti koja je do tada predstavljala oazu alternativne kulture. Mnogi mladi koji su samoorganizovano sprovodili svoje programe u prostorima koji su sami osposobili za javnu delatnost nisu dobili odgovarajuću zamenu da nastave svoje delovanje, iako su bili istisnuti u ime stvaranja “Omladinskog kreativnog polisa”. Takođe, tokom 2019. godine, brojni antirežimski protesti “1 od 5 miliona” bili su organizovani od strane studenata, ukazavši na političku podelu koja postoji među mladima u Novom Sadu. U toku protesta došlo je do zahteva studenata da dobiju vreme na Radio televiziji Vojvodine kako bi izneli svoje zahteve, prilikom čega su predstavnici Studentskog parlamenta okarakterisali studente prosvednike kao “politizovane”, uz opasku da se ne radi o pravim predstavnicima studenata. Nadalje, prošlu godinu su obeležile i brojne solidarne akcije mladih aktivista Združene akcije “Krov nad glavom”, koji su branili sugrađane od prinudnih deložacija i na taj način se izlagali riziku od policijskog progona. Dvojica aktivista, Mihajlo Nikolić i Marko Đelević, kao i student Dejan Bagarić (član DS-a i aktivista “1 od 5 miliona”) bili su pretučeni upravo u studentskom kampusu, a nalogodavci nikada nisu pronađeni. Ni Novosadski omladinski forum, ni OPENS nisu reagovali na počinjeno nasilje. Ovogodišnji julski protesti su pokazali policijsku brutalnost prema mladima na način koji se nije video od 90-ih, a najpoznatiji primer upotrebe sile u Novom Sadu je onaj od 8. jula, kada je policajac u civilu nasrnuo na dečaka na biciklu i šutirao ga dok je ležao na zemlji. Osim toga, mnogi mladi su privedeni i maltretirani od strane polciije, mada ne postoje zvanični podaci o tome. Najnoviji slučaj političkog nasilja nad mladima je zabeležen u avgustu ove godine kada je političkog aktivistu Demokratske mreže mladih, Milana Vujića, pretukao stari poznanik, inače njegov vršnjak, zbog političkog neistomišljenja. NOF i OPENS su se povodom julskih protesta oglasili pozivajući na smirivanje tenzija, i apelovali na učesnike protesta i policiju da ne posežu za nasiljem i da se poštuju zakoni Republike Srbije. Refleksija o motivima mladih za učestvovanjem u protestima, kao i osuda policijske brutalnosti, izostala je u potpunosti.

Zašto je teško osuditi nasilje bez apstrahovanja? Zašto je teško za Novosadski omladinski forum i OPENS da jasno istaknu ko je počinilac, a ko žrtva nasilja? U slučaju prebijanja aktivista “Krov nad glavom”, NOF je čak tražio od MUP-a statistiku o prijavljenim slučajevima nasilja mladih, ne bi li izvukao zaključak da ne postoji tendencija rasta nasilja mladih, i nasilja nad mladima!? Svaki pokušaj racionalizacije činjenice da se na našim ulicama i u policijskim stanicama događa policijska brutalnost prema mladima dovodi do skrivanja svih neprijavljenih slučajeva nasilja. U prilog manipulativnom karakteru ovakvog predstavljanja stanja stvari kada je u pitanju bezbednost mladih, govori do sada nerešen slučaj zataškavanja ubistva 28-godišnjeg Milovana Ivića, koji je 4. maja 2018. preminuo od posledica policijkog nasilja u Novom Sadu. Ovo je samo jedan primer statističkog skrivanja nasilja nad mladima. Umesto da se bave zvaničnom državnom statistikom, zašto NOF i OPENS ne pozovu mlade Novog Sada da otvoreno pričaju o iskustvima nasilja koje su doživeli i razlozima za učestvovanje u protestima? Rezultati bi bili poražavajući, ali bi bili i realna osnova za artikulisanje omladinskih politika. 

Sa jedne strane, ključni činioci omladinskih politika ističu ranjivost mladih, i to kada ih predstavljaju kao potencijalne eksponente komercijalizma, karijerizma i mejnstrim politike, sa druge strane, svaki vid delovanja mladih koji teži ka promeni života i kreiranju alternative biva sistemski potisnut, dezavusian i, kao što smo videli – otvoreno napadnut.

Nasleđene diskriminatorne i hijerarhijske podele među mladima se svakodnevno ponavljaju, a svojevrsna je manipulacija mlade i njihov život predstavljati kao pune izbora, dok je zapravo na delu dezorijentacija u kojoj nasilje često predstavlja odlučujući faktor u njihovom životnom gibanju. Međuvršnjačko nasilje, nasilje u porodici, nepoverenje u institucije, korumpirani politički sistem, rana mobilizacija u partijskom životu zarad obezbeđivanja egzistencije su odraz neprilika za mlade, zbog čega svedočimo njihovom dugogodišnjem egzodusu. U prilog ovakvom stanju stvari govori i činjenica da od 650.000 ljudi koji su napustili Srbiju od 2000. godine su većina mladi uzrasta od 16 do 24 godina, kao i da tri četvrtine mladih i dalje želi da napusti zemlju.

Zato smatramo da je bitno sa mladima misliti i razgovarati o sledećim temama: 1) o nedavnim slučajevima nasilja kao pretpostavci za dalji rad na artikulaciji omladinskih politika u Novom Sadu; 2) o njihovom shvatanju politike i odnosu prema institucijama; 3) o razlozima zbog kojih hoće da napuste zemlju; 4) da li i na koji način sebe video kao deo društva; 5) uključivanje u stvaranje njihovih prostora, kako fizičkih, tako i simboličkih. Od OPENS-a i NOFa-a ovo ne zahtevamo, niti očekujemo, jer oni idu na ruku dominatnoj političkoj kulturi nasilja i straha, bojeći je veselim bojama, i kao takvi predstavljaju instrument države u anesteziranju mladih na sve veći porast nasilja. 

Ozren Lazić

Potemkinova omladinska prestonica Evrope

Pet, 2020-11-20 12:20

Od EXIT-a do OPENS-a i nazad

Krajem 2016. godine Grad Novi Sad poneo je prestižnu titulu Omladinske prestonice Evrope 2019. Novi Sad je ovu titulu dobio iz drugog pokušaja, a prethodne 2015. godine ušao je u finale izbora. Inače, ova titula se dodeljuje na period od godinu dana. U toku tog perioda našem gradu pružila se prilika da kroz višenamenske programe unapredi i prikaže svoj kulturni, društveni, politički i ekonomski život i programe razvoja za mlade.

Kandidaturu za pobedničku titulu zajednički su podneli Grad Novi Sad i Inicijativa OPENS2019, potonji savez udruženja OPENS, dok je prethodnu godinu Gradu Novom Sadu partner bila EXIT fondacija, koja je inicirala i vodila proces kandidature Novog Sada za Omladinsku prestonicu Evrope 2018. godine i dovela Novi Sad do finala, u kojem je ova titula izostala. Podršku EXIT-ovoj kandidaturi dali su i nacionalni savezi omladinskih udruženja: Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) i Nacionalna asocijacija praktičara omladinskog rada (NAPOR). Na ovom, praktično prvom koraku, nastali su i prvi problemi. EXIT-ova inicijativa, osim što nije podrazumevala suštinsko konsultovanje i uključivanje etabliranih novosadskih omladinskih organizacija sa višegodišnjim iskustvom u radu sa mladima, posledirala je i kašnjenjem finansiranja redovnog rada desetina drugih omladinskih udruženja, koja su, zbog preraspodele i prenamene sredstava za potrebe EXIT-ove kandidature, bila prinuđena da svoje celokupne dvanaestomesečne programe sprovedu u jednom jedinom, poslednjem mesecu u godini (decembar 2015) usled kašnjenja redovnog godišnjeg konkursa. 

Postavlja se pitanje kako i na koji način su to KOMS i NAPOR, u skladu sa svojim proklamovanim misijama i ciljevima, zapravo štitili interese omladinskih organizacija i udruženja u Novom Sadu, dajući podršku inicijativi koja je upravo ove organizacije i udruženja dovela u težak i ponižavajući položaj. Samim tim što se sedište NAPOR-a nalazi upravo u Novom Sadu, a veliki deo članica KOMS-a takođe dolazi iz ovog grada, za očekivati je bilo da su ova dva krovna saveza upoznata sa lokalnom omladinskom scenom i ponudom u Novom Sadu, njenim kapacitetima i dometima u radu sa mladima, ili je ipak bilo teže reći „ne“ tako moćnim igračima poput EXIT-a i Grada Novog Sada? Odgovor se naravno nametnuo sam po sebi, davanjem podrške EXIT-ovoj kandidaturi.

Brojne novosadske omladinske organizacije izrazile su svoje nezadovoljstvo ovim procesom i sa njihove strane inicirani su razgovori na temu kako da mladi i njihova udruženja i organizacije zauzmu mesto i ulogu koja im prirodno i pripada, naročito kada je kandidovanje za jednu ovako prestižnu titulu u pitanju. Jedan takav sastanak, o kojem svedoči uredno kreiran zapisnik, krajem 2015. godine konačno je na jednom mestu okupio predstavnike značajnije aktivnijih omladinskih udruženja:  HMM Novi Sad, Volonterski centar Vojvodine, Udruženje mladih za društveni aktivizam, Inženjeri zaštite životne sredine, Centar za omladinski rad, Novosadska biciklistička inicijativa, PREVENT, Kulturanova, BalkanIDEA Novi Sad, Omladina JAZAS-a Novi Sad, SUS, zatim predstavnike KOMS-a i NAPOR-a, kao i predstavnika Grada. Prvi deo sastanka obilovao je poprilično kritičnim tonovima po određenim temama i problemima koji su ih pratili, a tiču se procesa kandidovanja pod EXIT-ovom štafetom. Osim gorepomenutog kašnjenja finansiranja projekata lokalnih omladinskih organizacija, uzrokovanog ad hoc i loše planiranom EXIT-ovom kandidaturom za omladinsku prestonicu Evrope i izostankom uključenosti gradskog omladinskog civilnog sektora u taj proces, i brojne druge teme su isplivale na površinu, i to:

  • Transparentnost finansiranja aktuelne (EXIT-ove) kandidature
  • Kvalitet aplikacije i pratećeg plana akcije
  • Komuniciranje javnosti 
  • Zatvorenost projektnog tima za učešće zainteresovane javnosti
  • Komunikacija u okviru samog omladinskog sektora
  • Kapaciteti i resursi za ovu vrstu kandidature uz prateću analizu troškova i koristi
  • Dalja uloga EXIT-a u narednoj kandidaturi

Drugi deo sastanka bio je posvećen definisanju budućih koraka za narednu kandidaturu za titulu 2019. godine, ali i funkcionisanje omladinskog sektora u celini, pa je tako između ostalog izneta ideja o formiranju NS omladinskog foruma – mesta/platforme koja bi okupljala omladinske organizacije koje bi diskutovale o omladinskoj politici u Gradu sa donosiocima odluka, a čiji bi rad, do osnivanja Kancelarije za mlade, administrirao budući projektni tim, formiran za potrebe kandidature. Bilo je reči i o potrebi programskog finansiranja omladinskih organizacija, i ideji redovnog dvomesečnog izveštavanja od strane ovog budućeg projektnog tima, kao i kreiranje posebnog tela koje će redovno pratiti rad projektnog tima i izveštavati NS omladinski forum o tome. Međutim, postavilo se i pitanje pozivanja na odgovornost nosilaca prethodne, neuspešne kandidature, kada je transparentnost i participativnost procesa kandidature bila u pitanju, zatim pitanje potrebe da se sredstva dodeljuju isključivo konkursno, te smislenoj ulozi i odgovornosti nacionalnih saveza KOMS-a i NAPOR-a na lokalnom nivou, načinu izbora članova projektnog tima kandidature i budućim sastancima ove vrste (prvom narednom koliko već za nekoliko dana). 

Do ovog narednog, dogovorenog sastanka, nikada nije došlo. Informacija o formiranju Inicijative OPENS2019, a kasnije i saveza udruženja OPENS (pun naziv:  Omladinski savez udruženja “Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS“) i njihovoj konačnoj odluci za pokretanjem procedure novog kandidovanja za titulu omladinske prestonice Evrope za 2019. godinu, zatekla je deo učesnika ovog sastanka, osim verovatno onih privilegovanih šest organizacija koje su postale formalnim delom ovog saveza, kao i onih koje su od ovog procesa odustale. Naime, svega šest organizacija, od preko 90 koliko je brojala Inicijativa OPENS2019, ispunjavale su postavljene kriterijume za koje se u stručnoj omladinskoj javnosti govorilo da su kreirani po meri ovih šest organizacija. To je u praksi suštinski značilo da je kandidatura dobijena na krilima podrške preko 90 lokalnih omladinskih organizacija i udruženja, a da je potonje faktično upravljanje procesom i, naravno, sredstvima od nekoliko stotina miliona dinara, pripalo sledećim (privilegovanim) članicama OPENS saveza: Savez studenata Univerziteta u Novom Sadu, Savez studenata Medicinskog fakulteta Novi Sad, Omladina Jazasa Novi Sad, Centar za omladinski rad, BalkanIDEA Novi Sad, Inženjeri zaštite životne sredine i Kulturanova. Umesto promene, dobijena je zamena – namesto protežiranog EXIT-a, „upražnjeno“ partnersko mesto kod Grada dobio je savez šest udruženja – OPENS, kojem u godinama koje su sledile nikakav problem i prepreka nije bilo da sarađuje upravo sa onima koji su inicijalnu kandidaturu otuđili i prisvojili od mladih ovog grada i koji su do pre samo nekoliko meseci bili predmet njihovih žestokih kritika – EXIT fondacijom. 

Obećanja i radovanja

Tri godine i 300 miliona dinara kasnije bilo bi uputno znati kako, na koji način i sa kakvim efektima su utrošena sredstva poreskih obveznika Grada Novog Sada, AP Vojvodine i Republike Srbije i u kojoj meri su postignuti ciljevi celokupnog programa Evropska prestonica mladih 2019 kojem je odobrena finansijska podrška iz budžetskih sredstava gorenavedenih organa, redom – Gradske uprave za sport i omladinu Novi Sad, Pokrajinskog Sekretarijata za sport i omladinu i Ministarstva omladine i sporta (procena kvaliteta, rezultata i uticaja programa po isteku ugovornog perioda; procena kvaliteta, rezultata i uticaja javnog konkursa analizirajući ocenu uspešnosti odobrenog programa; analiza podataka i izveštaj o proceni uspešnosti programa; analiza podataka i izveštaj o proceni uspešnosti konkursnog ciklusa; izveštaj o proceni uspešnosti programa u odnosu na ciljeve predviđene konkursom i objavljivanje na zvaničnoj internet stranici organa i na portalu e-Uprava; izveštaj o proceni uspešnosti realizovanog konkursa u odnosu na ciljeve predviđene programskim budžetom za godinu u kojoj je program realizovan i objavljivanje na zvaničnoj internet stranici organa i na portalu e-Uprava; procena uspešnosti programa dostavljanje i po zahtevu i drugim zainteresovanim stranama). Dobra praksa i propisi nalažu da se rezultati ove i ovakve evaluacije objavljuju na internet stranici nadležnih organa koji su u ovom slučaju pružili finansijsku podršku OPENS-u. 

Potreban uslov da bi se evaluacija, odnosno ocenjivanje kvaliteta, rezultata i uticaja OPENS-ovog trogodišnjeg programa sprovela u odnosu na postavljene ciljeve jeste javno dostupna aplikacija koja sadrži jasno definisane i merljive ciljeve, aktivnosti i pokazatelje. Takođe, uslov za uspešnu evaluaciju, odnosno ocenjivanje ovog programa jeste dostupnost izveštaja o svim sprovedenim aktivnostima. Analizirajući javno dostupna dokumenta na internet prezentaciji OPENS-a imali smo priliku da se upoznamo sa aplikacijom (prijavom) sa kojom je Grad Novi Sad 2016. godine u saradnji sa OPENS-om istakao kandidaturu za omladinsku prestonicu Evrope. Sam objavljeni dokument broji 42 strane od ukupno 200 koliko je navedeno. Izveštaji o sprovedenim aktivnostima na nivou programa, osnovne informacije o finansijskim sredstvima (iznosima i pružaocima finansijskih sredstava) itd, na ovoj internet prezentaciji nisu našle svoje mesto, odnosno, ili nisu javno dostupne, ili ne postoje. Iz ovog razloga, tačnije odsustva bilo kakve transparentnosti u radu OPENS-a, u ovom momentu, i u ovom vremenskom okviru, praktično je nemoguće dati makar i jednu opštu, površnu ocenu o uspešnosti programa kojeg su poreski obveznici Novog Sada, Vojvodine i Srbije finansirali sa najmanje 300 miliona dinara. 

Vrata blindirana za mlade

Trogodišnji program Omladinska prestonica Evrope 2019 sadržavao je sedam stubova, odnosno oblasti: 1) Slavljenje energije mladih ljudi; 2) Podsticanje inovacije i kreativnosti; 3) Promovisanje Evrope i evropske vrednosti; 4) Raznolikost ljudi i raznolikost društva; 5) Povećavanje učešća mladih; 6) Jačanje omladinskih nevladinih organizacija; 7) Razvijanje inkluzivnih omladinskih politika. U tom kontekstu, u nastavku teksta ćemo se baviti sa dvojakim aspektom funkcionisanja OPENS-a, transparentnošću i uključivošću, jer su sa naše strane prepoznati kao ponajviše manjkavi, kako tokom ove analize, tako i praćenjem rada ovog saveza unazad tri godine, a konkretne oblasti koje će biti predmet ove analize biće učešće mladih i inkluzivne omladinske politike. 

Novosadski omladinski forum

Prema aplikaciji, a na osnovu potrebe šireg učešća mladih i njihove veće liderske uloge, formirao se Novosadski omladinski forum (NOF), platforma koja je okupljala 105 omladinskih organizacija, uključujući i neformalne grupe mladih, koja bi u tzv. komenadžmentu sa organima Grada zajednički donosila odluke i kao takva predstavljala novi mehanizam učešća mladih u donošenju odluka na gradskom nivou. Aplikacijom je navedeno da je NOF izvršio registraciju u formi saveza udruženja njenih članica i tako postalo „legalno administrativno telo i zvaničan komenadžment partner Gradu Novom Sadu“. Aplikacijom je takođe planirano da NOF jednom mesečno razmatra izveštaje projektnog tima i ocenjuje ga.

Kako su se ovi planovi predviđeni aplikacijom operacionalizovali u praksi? Reklo bi se u skoro nikakvoj meri. Broj organizacija NOF-a vrlo brzo se višestruko smanjio, na svega nekoliko desetina. Naša procena je, s obzirom da javno dostupan spisak članica sa kontaktima nije dostupan nigde, da se ovaj broj kreće na nivou od 20 do 30 omladinskih udruženja, koliko je u proseku i prisustvovalo sednicama ovog tela. NOF koji je brojao 105 članica do dana današnjeg nije izvršilo registraciju, niti je bilo kojim dokumentom institucionalizovan partnerski odnos sa Gradom Novim Sadom. Kao što smo već istakli, umesto NOF-a se registrovao savez omladinskih udruženja OPENS, koji čini svega šest privilegovanih članica, i koji je kao takav u potpunosti preuzeo upravljanje svih aktivnosti planiranih aplikacijom, kao i pozamašnim budžetom. Izveštaji projektnog tima nikada za ove tri godine nisu se našli ni na jednoj od 15 sednica NOF-a, što osim netransparentnosti u radu OPENS-a govori i u prilog i nepolaganju računa javnosti o svom radu.  Sa druge strane, NOF kao takav prepoznat je kao referentno gradsko krovno telo mladih u aktuelnom lokalnom akcionom planu za mlade, i na osnovu neformalnog dogovora delegira dva od pet članova konkursne komisije za ocenu omladinskih projekata i nekoliko članova Gradonačelnikovog saveta za mlade. Postojanje dokumenta, odnosno Pravilnika o radu Novosadskog omladinskog foruma predstavljao bi primer dobre prakse u omladinskoj politici da su se njegove odredbe poštovale u potpunosti. Najeklatantniji primeri nepoštovanja sopstvenog dokumenta koji u praksi daje okvir za rad foruma su sledeći:

  • Nesprorovođenje sopstvenih, a na sednicama izglasanih odluka. Centar za razvoj demokratskog društva Europolis 2019. godine je predložio osudu fizičkog nasilja nad mladim aktivistima u Novom Sadu, što je tesnom većinom izglasano. Tadašnje predsedništvo ovo saopštenje medijima nikada nije poslalo. Razlozi tome verovatno su ležali u visokoj politizovanosti ovog tela i želji da se ne zamera gradskim i stranačkim funkcionerima, s obzirom na to da su vinovnici napada bliski desničarskim organizacijama, bliskim vladajućoj stranci.
  • Netransparentan rad foruma. Rad NOF-a generalno karakteriše apsolutno odsustvo javnosti u radu. Iako Pravilnikom predviđeno, javnost se ne informiše o radu ovog tela pozivanjem medija na sednice ili slanjem izveštaja. Na insistiranje Europolisa da se ova odredba poštuje i medijima omogući praćenje rada ovog tela, dobijen je negativan odgovor sa bizarnim obrazloženjem da se javnost o radu NOF-a već informiše putem medija – stranici na društvenoj mreži Fejsbuk. Kako je, prema rečima predsedništva, društvena mreža Fesjbuk jedna vrsta medija, ova odredba je samim tim i ispunjena. Informacije o radu i sastavu ovog tela ne mogu se pronaći ni na internet prezentaciji OPENS-a, niti na internet prezentaciji Kancelarije za mlade i Gradske uprave za sport i omladinu, a o sopstvenom web sajtu da i ne govorimo, pa se postavlja pitanje svrsishodnosti ovog tela. Situacija izazvana pandemijom iskorišćena je da se ne sazove niti jedna sednica u 2020. godini, dok je na naše insistiranje da se sednice održavaju putem dostupnih i besplatnih online servisa, posle nekoliko meseci, nesuvislo odgovoreno da je to nekakav „organizacioni izazov“.

Iako je, prema rečima Koordinatora Vukašina Grozdanovića, NOF jedna od najvećih tekovina OPENS-ovog programa, stekao se utisak da je ovo telo samo sebi svrha i da predstavlja jednu vrstu zatvorene interesne grupe, koja zastupa svoje partikularne, umesto interesa mladih u celini. Fingirani i unapred dogovoreni izbori za članove predsedništva i članova komisija za odabir omladinskih projekata, nepolaganje računa o svom radu, kako OPENS-a tako i pomenutih članova komisije i Gradonačelnikovog saveta za mlade, neučestvovanje predstavnika nadležnih organa i institucija za pitanja mladih i drugih relevantnih subjekata u radu foruma, sporni rezultati svih redovnih godišnjih konkursa za finansiranje omladinskih organizacija (od kojih dobar deo nema nikakvog traga o svom radu i postojanju), ponajbolje oslikavaju dosadašnji rad, ulogu i svrhu Novosadskog omladinskog foruma.

Savet za mlade bez mladih

Za razmatranje pojedinih pitanja iz nadležnosti Skupštine, davanje mišljenja na predloge propisa i odluka koje donosi Skupština i obavljanje drugih poslova u skladu sa Statutom i Poslovnikom, Skupština Grada Novog Sada osniva savete i komisije kao stalna radna tela Skupštine. Članovi radnih tela biraju se na vreme na koje je izabrana Skupština, iz reda odbornika, a mogu biti birani i iz reda građana, s tim da većinu članova stalnog radnog tela čine odbornici. Radno telo ima predsednika, zamenika predsednika i određen broj članova. Ova zakonska mogućnost biranja članova radnih tela iz reda građana predstavljalo je potencionalni mehanizam učešća mladih u radu nekih od 27 radnih tela koja su od neposrednog značaja za mlade, kao npr: budžet i finansije, životna sredina, obrazovanje, zdravlje, rodna ravnopravnost, sport i omladina. Učestvovanje mladih u procesima donošenja odluka, na ovom nivou i u okviru ovog mehanizma, u potpunosti je izostalo. Predstavnici mladih, odnosno Novosadskog omladinskog foruma, nisu našli svoje mesto niti u jednom od ovih tela, pa čak ni u savetu za mlade, odnosno savetu za sport i omladinu. Identična situacija je i kada su u pitanju povremena radna skupštinska tela, radne grupe, komisije i slično, gde je taj broj 0 (nula). 

Takođe, pompezno je najavljeno formiranje Gradonačelnikovog saveta za mlade, koji je trebalo da predstavlja novi mehanizam učešća mladih u donošenju odluka u savetodavnom telu pri Gradonačelniku. Članovi ovog tela dolazili su iz redova uprave, ali i iz Novosadskog omladinskog foruma. Međutim, svega jedna od tri predložene osobe predložene ispred Novosadskog omladinskog foruma suštinski je potpadala pod kategoriju mlade osobe uzrasta do 30 godina, pa je samim tim ta mlada osoba bila i jedina mlada osoba u ovom Gradonačelnikovom telu. Prilično nelogično, zar ne? Bilo kako bilo, institucionalizacija jednog ovako visoko postavljenog tela takođe bi mogla da predstavlja primer dobre prakse u lokalnoj omladinskoj politici da je ovo telo uopšte ikada i profunkcionisalo. Slično NOF-u, informacije o radu i sastavu ovog tela, delokrugu rada, pravima i obavezama, ne mogu se pronaći ni na internet prezentaciji OPENS-a, niti na internet prezentaciji Kancelarije za mlade i Gradske uprave za sport i omladinu, te se i u ovom slučaju postavlja pitanje dosadašnjih postignuća i svrsishodnosti i ovog tela. 

Lokalni akcioni plan za mlade – samo za odabrano društvo

Lokalni akcioni plan (LAP) nikako ne bi trebao da predstavlja spisak lepih želja, niti da bude doživljen kao magični štapić koji rešava sve probleme mladih u našem gradu. LAP kao takav je zvaničan gradski dokument koji sadrži precizno utvrđene uloge, odgovornosti nosilaca realizacije, kao i institucionalne mehanizme koji bi trebalo da omogućuju postizanje željenih rezultata i ostvarivanje njegovih ciljeva, a koji se tiču unapređenja položaja mladih. Zamislimo ga kao mapu puta koja ima utvrđene korake i aktivnosti koje će se ostvarivati u narednom četvorogodišnjem periodu, sa okvirnom projekcijom troškova. Za svaki od specifičnih ciljeva utvrđene su aktivnosti, očekivani rezultati ostvarivanja predloženih aktivnosti i pokazatelji (kvantitativni i kvalitativni) na osnovu kojih će se pratiti njegovo sprovođenje i meriti postignuti rezultati.

Vrlo važni subjekti ovde jesu Kancelarija za mlade i prateći Omladinski klub. Kancelarija za mlade, kao deo gradske uprave za sport i omladinu, a koja se između ostalog najdirektnije bavi podrškom i praćenjem sprovođenja LAP-a, uspostavljena je u okviru OPENS-ovog programa omladinske prestonice Evrope. Ovo se, uz Omladinski klub, koji se nalazi na SPENS-u i sa svim svojim prostorno-tehničkim kapacitetima koji stoje na raspolaganju svim omladinskim udruženjima i organizacijama, smatra najvećom OPENS-ovom tekovinom, zajedno sa dvostruko većim budžetom namenjenom mladima.

Dokumenta ove vrste trebalo bi da počivaju na određenim vrednostima poput odgovornosti, učešću građana i lokalne zajednice, efikasnosti i efektivnosti, proaktivnosti, itd. Jedna od takvih vrednosti jeste i transparentnost izrade jednog ovakvog dokumenta, koju ocenjujemo veoma niskom, naročito u pogledu finansiranja izrade.

Za potrebe izrade ovog dokumenta na javnom konkursu, koji ne samo što je objavljen na internet prezentaciji Kancelarije za mlade Grada Novog Sada, već su o njemu direktno obaveštene gotovo sve omladinske organizacije i udruženja u Novom Sadu, formirana je radna grupa za njegovu izradu koju su činili kako predstavnici Grada, tako i predstavnici mladih. Čak 25 od 26 članova bili su predstavnici mladih, što je bez sumnje dobar primer učešća mladih u donošenju odluka i propisa na lokalnom nivou. Za predsednika radne grupe izabran je Ognjen Cvjetićanin, član Gradskog veća za sport i omladinu, dok je za zamenika izabran Vukašin Grozdanović, koordinator Omladinskog saveza udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS“, koji je suštinski operativno vodio proces izrade. Iako je tako značajan broj predstavnika mladih u ovom telu nagoveštavao nastavak dobre prakse i u samom njegovom radu, između ostalog i u pogledu transparentnosti i participacije, to se nažalost nije ostvarilo. Naime, rad tela nije bio uređen bilo kakvim dokumentom, kao npr. Poslovnikom o radu, a odluke su se pod izgovorom potrebe za efikasnošću donosile u proizvoljno određenom ili ni na kakvom dokumentu, ili odluci utemeljenoj uskom krugu ljudi koji su činili koordinatori tematskih grupa (bezbednost, zdravlje, itd). Informacija o radu ove grupe, u smislu objavljenih zapisnika i izveštaja sa održanih sednica, nema objavljenih na internet prezentaciji Kancelarije za mlade. Sama radna grupa u celini održala je svega dva protokolarna zasedanja. 

Još manje transparentan je bio konkurs za finansiranje izrade ovog dokumenta, o kome nije bilo više reči, osim šture informacije postavljene na internet prezentaciji Kancelarije za mlade. Neverovatno zvuči podatak da radna grupa za izradu LAP za mlade nije razmatrala ovako važan finansijski aspekt ovog dokumenta. Za razliku od poziva za učešće u radu radne grupe, o ovom konkursu na taj način nisu bile obaveštene omladinske organizacije i udruženja, niti od strane uprave, niti od strane radne grupe, niti od strane Novosadskog omladinskog foruma, koji je prema svom Pravilniku o radu imao obavezu da uoči konkursa sazove sednicu. Pretposlednjeg dana decembra 2018. godine Evropskom omladinskom centru Vojvodine, kao jedinoj prijavljenoj organizaciji, dodeljeno je 2.5 miliona dinara za ove potrebe. Iako je Europolis u više navrata zahtevao da u skladu sa dobrom praksom i Pravilnikom o radu NOF-a, Evropski omladinski centar Vojvodine na nekom od zasedanja foruma makar informiše članice o načinu utroška sredstava, to je sa njihove strane redovno odbijano. Inače, ova ista organizacija nekoliko godina unazad dobija pozamašna sredstva od oko 700 hiljada dinara na redovnim godišnjim konkursima za sprovođenje LAP-a, između ostalog i na osnovu zvanične preporuke OPENS-a i zvanične preporuke pokrajinske ustanove za prekvalifikovanje radnika.

Dane Pribić
Centar za razvoj demokratskog društva Europolis

Razgovor sa Timotijem Mortonom: “Priroda je rasistički koncept”

Uto, 2020-11-17 11:08

Zabrinutost koju osećamo u situaciji današnje društvene i biološke nesigurnosti i neizvesnosti usled pandemije COVID-19 možemo razumeti kao simptom društva kojeg smo deo i koje nas okružuje, tj. kao simptom društvene krize otelotvorene u nama samima.

Čega je onda pandemija/moje stanje zapravo simptom – kakvog društva, kakve politike, kakve ekonomije, kakve filozofije, kakve umetnosti? Da li je ona eksplicitni izraz procesa koji ima uveliko neizbežne negativne posledice? Da li “pozitivne posledice” krize pripadaju takoreći palijativnoj epizodi, ili je ozdravljenje prirode/društva još uvek moguće?

U nastojanju da pomognemo razumevanje sopstvenog stanja i onoga što nam se dešava, a što zahteva preispitivanje prethodnih osećanja, uverenja i programa svakodnevice, ovde prenosimo delove razgovora sa ekološkim misliocem Timotijem Mortonom, autorom dela Ekologija bez prirode; Hiperobjekti, filozofija i ekologija nakon kraja sveta; Ljudska vrsta: solidarnost sa neljudskim ljudima; Ekološka misao. Iako su intervjui rađeni godinama pre okolnosti COVID-19 pandemije, tim pre njegova razmišljanja postaju izazovnija i važnija za našu današnju situaciju. Ono što je juče u ignorantskom okruženju zvučalo “provokativno”, danas je samo urgentnije.  

Podnaslov vaše knjige “Ekologija bez prirode” glasi „Preispitivanje estetike okoline“. Šta bi trebalo da preispitamo i ispravimo?

Moramo preispitati sve. A pre svega, moramo prevazići ideju o prirodi kao nečem spoljnom i odvojenom, ideju da postoji nešto što se zove priroda, što se nalazi ispod cementa, na vrhu planina ili u mojoj DNK, ali nikada ovde gde smo mi. Nadalje, priroda i prirodnost se predstavljaju kao normativni pojmovi koji nam govore kako da se ponašamo, ili šta je prirodno u poređenju s onim što nije. Svi znamo koliko takav način razmišljanja može biti nasilan!

U vašoj knjizi “Ekologija bez prirode” predlažete načine razmišljanja, stvaranja i praktikovanja umetnosti, politike i filozofije koji nadilaze ekološku kritiku, ističući takođe da predloženi filozofski metodi predstavljaju pristup koji je i kritičan i samokritičan. Šta ovo znači?

Jednostavno rečeno, to znači ne uzimati ništa zdravo za gotovo. Konkretno, postoji pogrešan način shvatanja pojma prirode, koji predstavlja jedan oblik esencijalizma koji negira specifična i dvosmislena svojstva oblika života kao takvih. U tom smislu, moja razmišljanja i moje kritičke obrade predstavljaju način upućivanja na oblike života (uključujući nas ljude i naše društvene strukture), izbegavajući prekomerno reduktivne formulacije. 

Često ističete da je priroda rasistički koncept. Možete li to objasniti?

U stvarnosti je jednostavno. Priroda bi, kao što sam već rekao, trebalo da je nešto različito od kulture ili društva, ili od onoga što je ljudsko. Takvo jasno razlikovanje je biološki naopako. Očigledno smo nastali iz drugih oblika života i sa njima smo ekološki povezani. Šta onda objašnjava ta razlika? Linija razgraničenja između „nas“ i „njih“ poznata je u dizajnu robota kao ‘neobična dolina’: susret sa robotima koji izgledaju nalik ljudima postaje čudniji i uznemirujuć kada se njihova pojava sasvim približi sličnosti sa ljudskom pojavom. Za rasiste, ovoj dolini pripadaju bića koja oni nazivaju podljudima, neljudima, onima koji se ponašaju gore od bića koje nazivamo životinjama – imajući u vidu kako je nacistička partija podržavala prava životinja i koliko je Hitler voleo svog psa Blondija. Ovo je savršeno u skladu sa nacizmom. Psi su prirodni, ljudi u neobičnoj dolini nisu. Priroda je rasistički koncept.

Možete li nam dati sažete definicije pojmova kao što su ‘hiperobjekat’ i ‘mreža’ koje predlažete u vašim knjigama “Hiperobjekti, filozofija i ekologija nakon kraja sveta” i “Ljudska vrsta: solidarnost sa neljudskim ljudima”.

Mreža je koncept koji je predstavljen u knjizi “Ekološka misao” i ukazuje na način na koji su ekološka bića duboko međusobno povezana – a raznovrsna, baš kao sito koje ima isprepletene žice i prazne prostore između. Hiperobjekat je nešto što je toliko veliko i tako prostrano, i vremenski i prostorno, da ga možemo jedino delimično sagledati. Na primer, polistiren. U jednom trenutku ga susrećemo u šoljama za kafu za jednokratnu upotrebu, u drugom u nečemu drugom. Ako bismo zamislili sebe na vrhu deponije, videli bismo ga kakav jeste.

Vaš rad je često povezan sa objektno-orijentisanom ontologijom, OOO. Možete li da pojasnite koje su odlike ove škole razmišljanja? Zašto mislite da je OOO hitna stvar za svet u kojem danas živimo?

OOO je prva i jedina „zapadna“ filozofija koju mogu da prihvatim, jer je radikalno anti-antropocentrična. Ova filozofija odbija da ljude smatra posebnim i na taj način superiornim u odnosu na druga bića. Nije stvar u tome da ljudi nisu važni, naravno da jesu. Ali umesto da kaže ‘svi smo jednaki jer smo svi sačinjeni od atoma’ – što bi značilo da ništa što radimo nije toliko važno – OOO drži ‘da smo svi jednaki jer smo svi osobe, bilo da govorimo o vevericama ili ljudima’.

Jedna od tema o kojoj ste razgovarali bila je o tome kako mi, ljudi, svoje zagađenje sakrivamo, umesto da ga iznosimo na otvoreno. Čini se da je to posebno relevantno u kontekstu Nikela.

Jedan od glavnih problema savremenog društva, a ovde pod ‘savremenim’ obuhvatam period od oko 10.000 godina pre nove ere do danas, jeste taj što pokušavamo da učinimo da smeće, otpad i krš nestanu. Ali gledano spram Zemljine razmere, uopšte ne postižemo da smeće nestane. Samo ga premeštamo sa jednog mesta na kugli na drugo. Doslovno nismo postigli ništa, osim potrošnje puno energije koja je prilično dragocena. Protraćilii smo prilično fotona, spaljujući dosta povrća koje smo pojeli, da bismo gomilu nečistoće prebacili odavde tamo. Kada posmatramo prema Zemljinoj veličini, izgleda kao da smo u Beketovoj verziji Pobesnelog Maksa, besmisleno i neprestano pomerajući gomile prašine. Ako odlučimo da više ne budemo u ovoj predstavi, onda moramo ostaviti prašinu tu gde jeste. Šta to znači? To znači, na primer, da bi svaki grad na Zemlji trebalo da ima dobro nadgledanu, zaštićenu, a ipak vidljivu količinu plutonijuma usred gradskog trga. Vidljivo, a ne skriveno. U pitanju je stvar pragmatične hitnosti. Jer ako ga sakrijete, ako ga stavite pod zemlju, isteći će u podzemne vode. I koliko god znakova upozorenja podigli, oni će na kraju istruliti i niko ih neće razumeti ili sećati se šta su uopšte. Buduća bića u 24.000 AD, ko god da su, reći će: ‘Ko je, jebote, ostavio ovu stvar da svetli pod zemljom? To je bilo tako nespretno’. Stavljanje plutonijuma pod zemlju je kao ostavljanje komada razbijenog stakla na tepihu. To jednostavno ne želite da učinite. Dakle, umesto toga, trebalo bi od razbijenog stakla napraviti lepu skulpturu i izložiti je. To znači da direktno shvatamo činjenicu da smo proizveli plutonijum. Čak i ako ga nismo mi sami zapravo napravili, činjenica da mogu da razumem šta je to, automatski me čini odgovornim za to. Mislim da za to nije potrebna neka sveobuhvatna revolucija. Ono što se mora dogoditi je da kroz igru pokušavamo. Nije neophodno da najpre promenimo društvo u celini. Nego ono što najpre trebamo uraditi je, zapravo, da promenimo društvo jednostavnim odbijanjem da smeće premestimo negde drugde.

Da li bi trebalo da Zemlju posmatramo iz daljine da bismo to razumeli?

Mislim da nam nije potrebno dodatno znanje. Mislim da ljude nije potrebno ubeđivati. Morali bismo ih obodriti i zadiviti. Umetnost to čini. Ne sviđa mi se reakciona pozicija u kojoj smo već neko vreme, gde se bavimo PR-om za prilično scijentističku sliku onoga što se dešava u svetu. Kada se bavite umetnošću, vi se direktno dotičete uzroka i posledica. Vi ne proučavate kauzalnost, vi ste kauzalnost. O tome svedoče mnoge stvari koje sam video poslednjih dana, poput instalacije Signe Liden, dela Raviva Gančrova i koncerata u Nikelu.

U svojoj knjizi Hiperojekti (2013) opisujete umetnost kao demonsku silu sa svojim sopstvenim uzrocima i posledicama. Zadatak umetnosti je da nas usmeri na novi svet, umesto da mapira ovaj… 

Potpuno podržavam ovu ideju, jer mi se čini da se beskrajna sukcesija „-izama“ u istoriji umetnosti odvija u okviru Mac Daddy-izma, koji je prostor konzumerizma. A apstinencija je samo još jedan potrošački stav. Pristup mapiranju je pristup -izma i pod tim mislim da je to način da se vaš stav iznova prilagodi. Poput spikera na bini Woodstock festivala 1969. godine, koji govori, ‘Hej, ako se stvarno koncentrišemo i usmerimo svoje misli, možda možemo zaustaviti ovu kišu’. ‘Ako samo obojim ove kocke, možda će društvo reagovati’. Ako na taj način razmišljate, vi ustvari pokušavate promeniti odnose između misli i ljudi. Ali, postoje stvari koje nisu vi, a koje takođe imaju moć delovanja, i neke od njih su zaista, zaista velike. Trenutno, pristup mapiranja je u najmanju ruku naivan, jer nemamo više ni vremena, ni prostora, niti sredstava da bismo proučavali nešto što nas potpuno slama. I stoga smo prešli u režim osluškivanja. Ljudi se pitaju šta se zapravo događa. Postajemo svesni da postoje ta bića – hiperobjekti, poput globalnog zagrevanja – o kojima ne znamo sve. Trenutno im se prilagođavamo. I primećujemo u tom procesu da se ona prilagođavaju nama. Kad vidite divnu sliku, ona vas je već uhvatila u svom gravitacionom polju. U nekim fenomenološkim filozofijama se to naziva „datost“. Već postoji polje delovanja sile, pred-teorijski, čak i pre nego što pomislite: „Oh, to je prelepo“. Stvar vas hipnotiše, i to se dešava i pre nego što se pokrene estetski sud. Umesto što pokušavamo da nađemo pristup koji nas postavlja na vrh planine odakle možemo savršeno sagledati sve i videti fenomen, trebalo bi da dozvolimo da fenomen podesi nas. Ako se to dogodi, već ste u vezi sa ne-ljudskim – bilo da je u pitanju boja, zvuk ili elektromagnetni talasi. Zbog toga me zanima povratak na stvari koje izgledaju konzervativno, poput kantovskog pojma estetskog suda.

Kako se koncept hiperobjekata odnosi na ideju lepote?

To je nešto o čemu mnogo razmišljam. Naslov glasi: lepota je bliskost smrti. Iskustvo lepote je vrsta svetla upozorenja, koje se pojavljuje u vašem unutrašnjem prostoru i kaže: ’Jedan od vas će umreti. Ili je to slika ili si to ti’. Oskar Vajld je to savršeno rekao na samrtnoj postelji: „Ova tapeta i ja se borimo u dvoboju do smrti. Ili ide ona ili idem ja’. Kada doživim lepotu, u svom unutrašnjem prostoru nailazim na trag ne-ljudskog, nečeg što nisam ja. Nema potrebe da dokazujem da prelepi cvet postoji. Imam osećaj da je to nepojmljivo, jer se ne ljutim, ne uznemiravam, ne sažaljevam, ne prezirem. Osećam se nemoćno. Imajući to iskustvo, dokazujete da postoje neljudska bića. Iskustvo je kvantum. Ne možete ga iseckati na manje komade. Nema delove. Nema prednju ili zadnju stranu, niti gornju ili donju. Ne možete reći, lepota Mona Lize je u osmehu, pa izrezati osmeh, umnožiti u milion kopija i tako milion puta umnožiti lepotu. Ne deluje ni obrnuto. Ne možete izolovati u mozgu hemikaliju koja je ekvivalent iskustvu lepote, izolovati aktivni sastojak, sintetizovati pilulu – nazovimo je MDMA – uzeti ih hiljadu i očekivati da će osećaj biti hiljadu puta jači. Zašto to ne uspeva? Jer oboje koegzistirate na nesiguran način. Da li se iskustvo lepote dešava kod mene ili kod predmeta? Gde se završavam ja i gde počinje predmet? Nešto se već postavlja prema vama, čak i pre nego što ga primećujete. To nešto zrači poljem zavodljivosti i tako nastaje veza u kojoj jedno obuhvata drugo. Pojava koja obuhvata drugu pojavu je, u nedostatku bolje reči, smrt. Lepota je gotovo kao homeopatska doza smrti. To znači da lepota nije stvar koju mogu da zaštitim od ostalih stvari poput ružnoće, odvratnosti i kiča. Ona sama poseduje neki odvratni, smešni, donekle bolesni oreol koji je deo nje same. Mi još uvek baratamo vrlo otrovnom, pretpostavljenom ontologijom koja estetiku vidi kao šlag na dosadnoj torti. To nije tačno, i savremena nauka dokazuje da nije. Naročito u našoj kulturi, ljudi žele da lepota bude vrlo funkcionalna. Žele da mogu da prepoznaju čemu služi nešto lepo, kako bi se mogli opustiti. Ali upravo to ne možete učiniti sa lepotom. Možda je upravo umetnost koja je dvosmislena, najviše ekološka. 

Da li možete ukratko da ukažete na činjenicu da mi razumemo kvantnu teoriju, ali ne doživljavamo svet na kvantni način?

Naša anksioznost zbog stvari koje su se pojavile na našem radaru, poput evolucije ili globalnog zagrevanja, emocionalni su ekvivalenti razumevanja implikacija kvantne teorije. Dakle, ne bi ni trebalo da razumemo više; umesto toga – poput Hana Soloa i princeze Leje iz “Imperija uzvraća udarac”, kada otkriju da zapravo nisu na planeti, već unutar džinovskog crva – trebalo bi samo da se podvrgnemo otkriću od kojeg zadrhtimo: „Uuu, zaglavljeni smo u džinovskom entitetu’. U humanističkim i umetničkim delima bavimo se emocionalnim ekvivalentima. Ulazimo u svet snova i prilagođavamo ga tako da ljudi mogu imati različite snove. Tako da zapravo nije važno šta je izazvalo spoznaju. Nije važno da li je to bilo nešto što je Alain Aspekt otkrio 1982. godine u vezama između dva fotona. Ono što je važno je osećaj ontološke nesigurnosti i oklevanje da se pritisne dugme za brisanje tog osećaja. Važno je pitati se, samo na trenutak, da li bi ta neizvesnost mogla biti smanjena. Mislim da je to zaista zdravo.

U umetnosti se radi o iskustvu. Nauka se odnosi na koncepte i modele sveta koje mi stvaramo. Kako su umetnost i nauka povezani?

Mislim da humanističke nauke mogu činiti više nego da samo zaslade scijentizam, ukrašavajući ga tako da ne izgleda ili ne zvuči previše grozno. Kvantna teorija je opravdana jer je takav pogled na stvarnost vrlo postojan. Predmeti trepere svojom pojavom tako da ne možemo razlikovati pojavu od stvarnosti, iako pojava i stvarnost jesu različiti. Traženje naučnog faktora koji bi nam pomogao da shvatimo ovu razliku je problem kojim se bavimo poslednjih par stotina godina. Nauka može da napreduje na osnovu pretpostavki. Umetnost se zapravo direktno meša u uzrok i posledicu, tako da bi umetnici trebalo da se obrate naučnicima: „Želimo da se udružimo sa vama i počnemo da pravimo buduće igračke, za 10.000 godina od sada“.

Prevod: Borislav Prodanović

Integralni intervjui dostupni na stranicama:
https://www.domusweb.it/en/design/2019/03/02/nature-is-a-racist-concept.html
http://darkecology.net/field-notes/dark-ecology-interview-tim-morton


Policijska (pot)kultura i zarobljene institucije

Sub, 2020-11-14 11:05

Kad se u današnjem govoru pomene termin „policijska (pot)kultura“, on neretko ima negativan predznak i to iz dva razloga: prvo, usled toga što se pod tim terminom na umu često imaju nezakoniti i neprofesionalni ustaljeni obrasci ponašanja jednog broja policijskih službenika[1] (primanje mita zbog učinjenih lakših saobraćajnih prekršaja, zloupotreba službenog položaja u cilju rešavanja privatnih problema, primenjivanje neosnovane sile nad uhapšenima i slično); i drugo, što insistiranje na konceptu “policijske (pot)kulture” za posledicu može imati jednu vrstu etikete profesije kao one koja obiluje članovima problematičnih modela ponašanja.

Uz pomoć društvenih mreža i malobrojnih televizijskih ekipa, nekoliko besprizornih scena policijskog nasilja nad građanima koji su učestvovali na julskim okupljanjima u Beogradu i Novom Sadu obišle su Evropu i svet. Policijski službenici koji su bez ikakvog povoda palicama u glavu udarali ljude koji su sedeli na klupi, službenici koji su u nizu jedan za drugim šutirali i udarali čoveka koji je ležao na trotoaru na Terazijama, službenici koji su u Novom Sadu oborili dečaka sa bicikla i naneli mu potom udarac nogom u glavu i službenik koji je udario palicom 16-godišnjeg dečaka, preko kojeg je skočila majka kako bi ga zaštitila od daljih udaraca,[2] samo su neki od primera. Reakcija direktora policije u kojoj kaže da je policija tokom protesta reagovala „krajnje uzdržano“[3] i saopštenje Zaštitnika građana, kojim je relativizovano nasilje policije nad demonstrantima[4], po svoj prilici nisu mnogo iznenadili srpsko građanstvo.

Protesti su „ugašeni“ nakon nekoliko dana surovih obračuna nasilnih demonstranata i policije (u njima su najčešće „deblji kraj“ izvlačili nedužni ljudi koji su se nalazili u blizini), a u javnosti se o odgovornosti za julsko policijsko nasilje danas – samo tri meseca kasnije – može čuti na dve televizije i nekoliko novina i portala. Niko od policajaca nije suspendovan, niti otpušten, a postupci praktično nisu ni pokrenuti.

Nakon okončanja julskih protesta, ostalo je pitanje koja je to „crvena linija“ koja bi građane „digla na noge“ da se organizovano i javno usprotive i pošalju poruku nadležnima da ne pristaju na policiju koja se prema njima ophodi kao grupa nasilnika. Da li bi se šira reakcija ljudi u Srbiji na rasprostranjeno[5] policijsko nasilje iznedrila tek u slučaju da je neko od demonstranata bio nesrećno usmrćen usled prekomerne policijske sile, kao što se to ove godine zbilo u Americi, gde su se nakon smrti Džordža Flojda mnogobrojni Amerikanci okupljali i izražavali nezadovoljstvo radom policije?

Opštepoznato je da je policijsko nasilje povezano sa društvenom klimom i odnosom institucija i društva prema ostalim vidovima nasilja (verbalnom i fizičkom nasilju u partnerskim i porodičnim odnosima, verbalnom i fizičkom nasilju građana nad Romima, LGBTI osobama i sl, verbalnom i fizičkom nasilju prema političkim oponentima i kritičarima, verbalnom i fizičkom nasilju koje se javno emituje u televizijskim rijaliti programima itd). Međutim, bez sumnje je da je masovno „zaražavanje“ službenih lica policije virusom nasilja vrlo opasan stadijum ove bolesti društva. Ako bismo pokušali da nađemo paralelu sa aktuelnom pandemijom koronavirusa, ono se može smatrati jednako opasnim po društvo koliko i masovno inficiranje lekara koji rade na kovid-odeljenjima istim tim virusom. To je situacija u kojoj nasilje široko praktikuju – odnosno virus imaju – upravo oni koji su dužni da ga kontrolišu i suzbijaju.

Radi suzbijanja širenja i smanjivanja posledica infekcije koronavirusom propisane su različite mere i preporuke: preventivno fizičko distanciranje, pojačano održavanje higijene, jačanje imuniteta, izolacija i medikamentozna terapija za inficirane, vakcinisanje (koje se iščekuje) itd. Najveći broj građana se pridržava svih mera zaštite, pošto imaju lični interes da oni i njihovi bližnji ostanu (živi i) zdravi, kao što i država sa svoje strane ima izrazit interes da zaštiti stanovništvo od masovnog oboljevanja i posledičnog opterećenja zdravstvenog i finansijskog sistema. Ali, zašto se na isti način ne pridržavamo mera protiv „virusa“ (policijskog) nasilja? Drugim rečima, kome u tom lancu nije (dovoljno) stalo?

Ako zanemarimo samog vinovnika – policijskog službenika, postavlja se na prvom mestu pitanje etičke, ali i pravne odgovornosti onih službenika koji prisustvuju ili imaju informacije o činjenicama koje jasno upućuju na to da je njihov kolega prekršio zakon i povredio prava nekog građanina. Autoru ovog teksta je poznato da je u domaćoj javnotužilačkoj i sudskoj praksi u poslednjih 10 godina bilo do tri slučaja u kojima su službenici svedočili protiv osumnjičenih kolega koji su se ogrešili o zakon i fizički zlostavljali građane. Lojalnost prema kolegama i kolektivu smatra se – ne samo među policijom – važnijom za najveći broj zaposlenih od lojalnosti prema profesiji, što za posledicu ima transformaciju profesionalnih odnosa u lične – koji su potom plodno tlo za korupciju. 

Javni tužioci, koji su po zakonu obavezni da gone policijske službenike zbog torture i zlostavljanja građana, u velikom broju slučajeva ovaj posao rade neažurno, netemeljno i gledajući „kroz prste“ policijskim službenicima sa kojima „na lokalu“ svakodnevno sarađuju u rasvetljavanju drugih prestupa građana (krađi, prevara, razbojništava itd.) i od kojih u izvršavanju ovih poslova uglavnom zavise. Mnoge od procesnih radnji u postupcima protiv policajaca tužioci delegiraju policiji, čak i najbližim kolegama osumnjičenih, što u potpunosti obesmišljava nezavisnost istrage.

U jednom slučaju policijskog zlostavljanja, od sredine aprila ove godine, zabeleženom video-snimkom na kojem se vidi kako policijski službenik udara šamare građaninu koji je prekršio tzv. policijski čas, uz postavljanje pitanja: „Kako se zoveš?“, javni tužilac je odbacio krivičnu prijavu, tvrdeći da nema krivičnog dela ovog službenika, iz razloga što je žrtva u svojoj drugoj (izmenjenoj) izjavi kazala da se nije osećala mučeno ni zlostavljano. Tužilac je pritom poklonio poverenje tvrdnji osumnjičenog službenika da se rukom “štitio od pljuvanja”.[6] Najveći broj krivičnih prijava protiv policijskih službenika biva odbačen (do 80%), a razlozi za to u praksi su i zastarelost gonjenja ili sporazum javnog tužioca i osumnjičenog službenika da plaćanjem iznosa u humanitarne svrhe izbegne vođenje krivičnog postupka. U malobrojnim sudskim postupcima, najveći broj službenika osuđenih za torturu i zlostavljanje bude kažnjen uslovnom kaznom, a sasvim mali broj njih kaznama zatvora ispod šest meseci – što im omogućava da ostanu na radu u policiji, pošto se tortura i zlostavljanje ne smatraju krivičnim delima koja službenike automatski čine nedostojnim za rad. Stopi nekažnjivosti policijskih službenika u Srbiji za zlostavljanje bitno doprinosi i odnos koji vladajuće političke elite imaju prema policiji, kao instrumentu sopstvene zaštite i velikom komadu biračkog tela kome se ne bi trebalo suprotstavljati. Oslabljene institucije u režimima poput našeg i te kako vode računa o političkim porukama koje im stižu s vrha.

Na kraju ovog kruga, urušavanje institucija vodi obeshrabrivanju građana da se suprotstave neprofesionalnom ponašanju pojedinaca iz policije, ali i onima koji de facto imaju njenu/njihovu zaštitu. Slabi mehanizmi kontrole i neosnaženi građani ostavljaju prostor za jačanje policijske vlasti koja se time, kao i svaka druga vlast, kvari. Teško mi je da poverujem da to ima bilo kakve veze sa naročitom (pot)kulturom ponašanja službenika policije. Nasilje je imanentno ljudskom društvu i ono se, baš kao i COVID-19, nekontrolisano širi ako se sistematski ne suzbija, posebno u hijerarhijski ustrojenim odnosima (vid. Milgramov eksperiment i Stanfordov zatvorski eksperiment). Da li je trenutno stanje u Srbiji toliko zabrinjavajuće da je većini “običnih ljudi” isplativije da zaleči rane od udaraca pendrekom nego da vode duge i nepravične postupke protiv policajaca, traže njihovu odgovornost i zašitu tog dostojanstva, i pritom sebe i svoju porodicu izlože odmazdi težoj od tih nekoliko pendreka? Šta je početak problema?

Vladica Ilić

Beogradski centar za ljudska prava

[1] Svi termini kojima se u tekstu označavaju profesije, odnosno zanimanja i zvanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, odnose se na sva lica bez obzira na njihov pol i rod.

[2] Videti: https://www.youtube.com/watch?v=QaJ3R5k0Bus, https://www.youtube.com/watch?v=2i60ixGw-8g, https://www.youtube.com/watch?v=BC4_PZ5Tv4Q.

[3] Dostupno na: http://www.politika.rs/sr/clanak/457933/Hronika/Policija-reagovala-krajnje-uzdrzano-privedene-23-osobe.

[4] Dostupno na: https://www.ombudsman.rs/index.php/2011-12-25-10-17-15/2011-12-26-10-05-05/6693-p-lici-ni-ris-il-pr-rnu-silu-p-din-cni-sluc-vi-bic-ispi-ni.

[5] U izveštaju Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja Saveta Evrope (CPT) o poseti obavljenoj 2017. godine stoji da organi Republike Srbije moraju da prihvate činjenicu da je neadekvatno postupanje policijskih službenika prisutno, da to nije delo nekoliko službenika koji su „zastranili“, već prihvaćena praksa u sadašnjoj policijskoj kulturi, posebno među kriminalističkim inspektorima. Izveštaj je dostupan na: https://www.coe.int/en/web/cpt/serbia. Slično stanje je utvrdio i Specijalni izvestilac UN za torturu (SRT) kada je krajem 2017. godine posetio Srbiju. Izveštaj je dostupan na: https://ap.ohchr.org/documents/dpage_e.aspx?si=A/HRC/40/59/Add.1.

[6] Videti više na: http://www.bgcentar.org.rs/prvo-osnovno-javno-tuzilastvo-u-beogradu-odbacilo-krivicnu-prijavu-protiv-policijskog-sluzbenika-koji-je-udarao-gradanina-na-sedistu-sluzbenog-automobila-za-vreme-vanrednog-stanja/.

Serbia’s anti-terrorism laws being misused to target and curb work of NGOs, UN human rights experts warn

Sre, 2020-11-11 19:20

GENEVA (11 November 2020) – Human rights experts* today expressed concern that the Serbian authorities are using oversight powers designed to target the financing of terrorism to obtain banking information and information on financial transactions of more than 50 NGOs, media associations and other non-profit organizations. Those targeted stand out for their work on human rights, investigation of war crimes, monitoring of the government’s work, and other forms of investigative journalism.

“We fear that such use of the Serbian Law on the Prevention of Money Laundering and the Financing of Terrorism interferes with and limits the freedoms of expression and association of people belonging to these groups, and their right to take part in the conduct of public affairs,” the experts said.

“The unjustified use of this law risks intimidating civil society actors and human rights defenders, restricting their work and muffling any criticism of the Government,” they added.

The broad and arbitrary implementation of the law against non-profit organizations as well as individuals is inconsistent with Serbia’s obligations under international law.

“While States have an obligation to adopt national legislation to combat the financing of terrorism, the measures adopted must comply in all respects with international law, in particular with human rights law,” the experts said.

The ability of civil society to lawfully exercise its freedoms of expression and of assembly and the right to participate in the conduct of public affairs is critical to any effective counter-terrorism strategy. Targeting civil society is counter-productive to human rights compliant counter-terrorism efforts and undermines rather than enhances security.

They also highlighted that civil society plays a vital role in channelling discontent and allowing for constructive engagement with States, and in directly undermining the factors leading individuals to be drawn to terrorism and violent extremism.

The Financial Action Task Force and regional bodies such as the Council of Europe’s MONEYVAL must ensure through their engagement and oversight that national legislation passed pursuant to the Task Force’s standards do not contravene States’ human rights obligations.

“We therefore call on the Serbian Government to guarantee that the use of anti-terrorism laws will not affect the activities of civil society and on their right to freedom of expression,” the experts said.

Nevidljiva strana ulice

Sre, 2020-11-11 11:19


Početkom septembra, u Omladinskom centru CK13 organizovan je seminar alternativnih politika “Beskućništvo u tranziciji”.

Tokom dvodnevnog seminara koji je vodila socijološkinja Milena Timotijević, grupa od 15 učesnica/ka imala je priliku da se upozna sa konceptualnim okvirom razumevanja beskućništva i da nauči o osnovama stambenih, socijalnih i preventivnih politika vezanih za beskućništvo u Srbiji. Takođe, jedan od fokusa seminara bila su postojeća i potencijalna rešenja za smanjenje i prevenciju beskućništva, sa akcentom na ulogu organizacija civilnog društva. Seminar je polaznicima pružio prostor da o ovom kompleksnom pitanju razgovaraju, razmenjuju iskustva i mišljenja, kao i da zajedno rade na izradi preporuka za građanski i institucionalni odgovor na položaj osoba bez krova nad glavom.

Oblici modernog beskućništva u Srbiji su usko vezani za političke, ekonomske, socijalne i društvene promene koje su se desile kao posledica raspada SFRJ, kada državna briga o socijalnoj zaštiti i stambenom zbrinjavanju biva zamenjena novim modelom socijalne zaštite. Od brojnih izazova postkonfliktnog društva do trenutne ekonomske i zdravstvene krize izazvane epidemijom COVID-19, zajednički imenilac u nedostatku održivih i dostojanstvenih rešenja prava na stanovanje je manjak sistemskih i ad hoc odgovora na potrebe najugroženijih. Dok u mnogim evropskim zemljama postoje politike otvorene i namerne kriminalizacije beskućništva, čiji su najčešći primeri kažnjavanje i/ili proterivanje osoba koje spavaju, borave ili prose na javnim mestima, kao i onih koji im pomažu, u Srbiji se, iz perspektive institucija, nevidljivost tih osoba manifestuje čak i u nedostatku ovakvih diskriminatornih mera: iako podaci govore drugačije, beskućnici/ce gotovo kao da ne postoje.

Inicijativa za socijalna i ekonomska prava A11 izvestila je o tome da su u Srbiji, za vreme vanrednog stanja, pojedini beskućnici/ce dobijali prekršajne kazne zato što su u vreme zabrane kretanja bili na ulici. Ova paradoskalna pojava je još jedan u nizu simptoma države koja nije sposobna da se posveti najugroženijim i najmarginalizovanijim članovima/icama društva, ni u okolnostima epidemije i vanrednog stanja. Iako ne postoji podatak o broju beskućnika/ca koji ne poseduju ličnu kartu, što je bio uslov za primanje jednokratne predizborne pomoći od sto evra, nije teško zamisliti scenario u kom pomenuta pomoć nije stizala do onih kojima je bila najpotrebnija, koji se, u periodu u kojem je važnost lične higijene i kolektivne odgovornosti naglašena, nalaze na ulici, bez skloništa i bez pristupa vodi, kupatilu i sredstvima za higijenu. Za one koji su na ulici, zabrana kretanja i “socijalno distanciranje” – mere društvene i biološke odgovornosti – postale su iskustvo potiskivanja na još udaljenije margine društva.  

Ove mere koje su nasilno pojačale nevidljivost beskućnika istovremeno su otežale i sam terenski rad nevladinih organizacija, kolektiva i pojedinki/aca kojima je postalo sve izazovnije da se sa beskućnicama/cima susreću. U mnogim evropskim gradovima (spisku se skoro pridružio italijanski Trst) je zabranama i kaznama onemogućeno onima koji pružaju nematerijalnu i materijalnu pomoć osobama bez krova nad glavom da do njih stignu i sprovedu distribuciju hrane i drugih potrepština, i da pruže pravnu ili psihosocijalnu podršku.

Pored stranih primera koji nas upozoravaju sa kakvom potencijalnom, i ne tako dalekom, budućnošću se možemo sresti, na isto ukazuju i primeri politika koje se kod nas već sprovode, koje direktno štete osobama koje žive na ulici i osobama bez odgovarajućeg doma. 

U Novom Sadu, 2019. godine, javno komunalno preduzeće „Čistoća“ je angažovalo privatnu firmu na poslovima fizičkog obezbeđivanja komunalnih kontejnera. Ova mera je bila usmerena na sprečavanje neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina (inače ekonomski najranjivijih članova/ica društva, među kojima je veliki broj osoba romske nacionalne manjine i osoba bez krova nad glavom ili adekvatnog doma) da sakupljaju reciklabilni otpad, čime je ovim osobama još više otežano da sebi i svojim porodicama obezbede egzistenciju. Ovaj primer ukazuje na višestrukost društvene diskriminacije, kada se faktori etničke pripadnosti, siromaštva, otežanog pristupa obrazovanju i redovnom tržištu rada, udružuju u jedinstven društveni mehanizam diskriminacije, marginalizacije, obespravljenja i povređivanja dostojanstva određenih grupa ljudi.

Takođe, praksa investitorskog urbanizma je uveliko normalizovana – da se zarad izgradnje stambenih projekata (primer Beograda na vodi) sprovodi rušenje nekih od lokacija na kojima su beskućnici ili osobe bez adekvatnog doma boravili, proterujući ljude dalje od interesnih lokacija u još veću nevidljivost i nesigurnost. Slično, već najmanje četiri godine postoji učestala praksa proterivanja “nepoželjnjih” privremenih beskućnica/ka – migranata, prvenstveno sa Bliskog Istoka – sa beogradskih i drugih parkova i javnih površina, plakatima na arapskom i persijskom jeziku, pa i samim intervencijama policije i samoorganizovanih “narodnih patrola”.

Iako gorepomenute prakse, dopunjene mnogim drugim, barem trenutno nisu deo jasno definisanog sistema namerne kriminalizacije beskućništva, ipak je trenutna slika dovoljna da bi se govorilo o postojanju klime netolerancije i nedostatka razumevanja problema i aktivnog pristupa njegovom rešavanju. Ova klima netolerancije i praksa nečinjenja deo su nastojanja vlasti da učini nevidljivim samo postojanje osoba koje nose različite nepoželjne elemente identiteta, korisnika/ca psihoatikvnih supstanci, seksualnih radnica/ka, mladih bez roditelja i porodice, roma/kinja, osoba koje izlaze iz pritvora, migranata/kinja, a u cilju simuliranja društva sigurnosti, blagostanja i ravnopravnosti. Nepostojanje volje i strategije borbe protiv beskućništva se skriva svesnom borbom protiv beskućnika.   

Iza te simulacije se krije istina da u društvu u kojem živimo – koje karakteriše nestabilnost radnih odnosa, opšta ekonomska nesigurnost i nejednakost, manjak brige o pojedincu i o njegovom/njenom fizičkom i mentalnom zdravlju, ugroženost socijalne pravde – svakome se može desiti da ostane bez krova nad glavnom. Ova činjenica, koja bi mogla da bude pokretač jednog drugačijeg pogleda na ljude čije je pravo na adekvatno stanovanje narušeno, često se zanemaruje radi održavanja zablude o sistemu koji nas štiti od neželjenog dejstva istog. 

Naspram i nasuprot države i njenih institucija koje sprovode politiku borbe protiv beskućnika, borba protiv beskućništva pripada još svesti i naporima civilnog sektora i pojedinaca/ki u njemu. Razumevanje, prevencija i pristup problematici beskućništva započinje svešću o kompleksnosti društvene isključenosti koju beskučništvo otelotvorava: isključenost iz tržišta rada, iz građanskog statusa, iz zajednice i odnosa reciprociteta u istoj. Ova poslednja dimenzija je naročito važna ukoliko problematiku beskućništva sagledavamo i na nju pokušavamo odgovoriti iz perspektive sopstvene zajednice, grada, komšiluka, kao aktivisti/kinje, pojednici/ke angažovani u njoj. Ovo podrazumeva, pre svega, iniciranje i održavanje kontakata sa ljudima koji su gurnuti na marginu, kreiranje prostora i prilika za zajedničko učešće u društvenom, kulturnom i političkom životu, ali pre svega zahteva svesnu borbu protiv sopstvenih i kolektivnih predrasuda koje vode do toliko zastupljene diskriminacije.

Jedna od najjačih predrasuda je da je beskućništvo daleko od nas; toliko dalje, koliko su dalje od nas potisnuti ljudi bez krova nad glavom. Dekonstrukcija ove predrasude i sistema diskriminacije koji podržava, počinje prelaskom na nevidljivu stranu ulice u kojoj živimo. U pitanju je par koraka. Beskućništvo nam je bliže nego što to izgleda. I beskućnici su nam bliži nego što verujemo. Koliko nam realnost nečije ekstremne društvene patnje postane bliska, makar na taj način da je za početak samo vidimo i da joj svedočimo, toliko i zajedničku borbu protiv nje možemo učiniti realnijom. 

Frančeska Fornari

Utisci iz Šida

Ned, 2020-11-08 08:38

U martu ove godine mi je u posetu došao drug iz Amerike. On putuje i bavi se aktivizmom po Evropi već neko vreme, pa smo se tako i upoznali na kraju prošle godine, kad ga je put naneo u Novi Sad. Nakon toga, otišao je da volontira u Veliku Kladušu, gde se bavio aktivizmom vezanim za migrante u okviru jedne međunarodne organizacije, aktivne na više mesta na Balkanu, a koja sprovodi akcije dobavljanja materijalne pomoći ljudima na terenu (hrana, odeća, lekovi, vreće za spavanje i sl), kao i javnim zagovaranjem, sprovodeći monitoring nasilja na granicama i vršeći pritisak na EU i pojedinačne zemlje da se to nasilje kazni. 

Kad smo se moj drug i ja ponovo videli u martu, on je bio na putu za Šid, gde takođe postoji jedna ispostava ove organizacije. Tamo je koncentrisan veliki broj migranata (oko 2000 ljudi, raspoređenih u tri različita prihvatna centra, sa još nekoliko stotina koji žive van njih) i samim tim je i potreba za ovakvim vidom aktivizma tamo dosta velika. Time se u Šidu, nažalost, bave uglavnom ljudi koji dolaze ovde sa zapada da volontiraju, dok solidarnost tamošnjeg stanovništva, kad postoji, uglavnom ne prevazilazi sporadične akte dobrote pojedinaca. Organizovano političko delovanje lokalnog stanovništa po ovom pitanju se najčešće svodi na fizičke napade fašista na migrante, kao i na volontere koji sa njima rade.

Plan mog druga je originalno bio da se vidi sa mnom na kratko, i da dalje produži do Šida, dok sam ja planirala nakon njegovog odlaska put za Sloveniju. Međutim, u tom trenutku se događa nešto što niko od nas nije mogao predvideti – u Srbiju stiže pandemija COVID-19. Svi volonteri u Šidu su bili primorani da se vrate u svoje matične države, a kuća koju su aktivisti koristili ostaje prazna. Moj drug je posledično bio sprečen da nastavi sa svojim planovima, te je proveo narednih nekoliko meseci trajanja vanrednog stanja zaglavljen u Novom Sadu.

Dolazak vanrednog stanja je doneo velike promene za svakodnevni život svih ljudi u Srbiji, a migranata možda i najviše. Predsednik Srbije je naredio da svi migranti moraju biti zatvoreni u kampove dok traje vanredno stanje (kampove koji su već pretrpani i u kojima uslovi uopšte nisu idealni), kao i da oni moraju biti pod prismotrom vojske. Migranti, koji su u tom trenutku već mesecima, ako ne i godinama u Srbiji, bili su tretirani kao glavni potencijalni nosioci korone, iako su šanse da zaraza dođe od nekog od njih bile suštinski minimalne. To je bio deo jednog šireg trenda pandemijske ksenofobije u tom periodu, gde je svako ko nije odavde (inicijalno najviše osobe kineske nacionalisnosti) bio tretiran kao automatski zarazan. Čak sam i ja doživela u par navrata takva iskustva, kad bih se tokom vanrednog stanja šetala sa mojim prijateljem po gradu – čim bi ljudi čuli da pričamo engleski, stavljali bi maske i prelazili na drugu stranu ulice.

Kada se vanredno stanje završilo, i međugradski prevoz opet bio uspostavljen, moj drug je uspostavio kontakt sa administracijom organizacije, kako bi video da li može da dođe do Šida i nastavi sa volontiranjem. Pošto ja u Novom Sadu tada nisam imala obaveza, jer je korona kriza u suštini i dalje trajala, a želela sam da pomognem koliko god mogu, odlučila sam da odem zajedno sa njim. Zatekli smo kuću, koju su aktivisti koristili, praktično napuštenom – ljudi su ostavili za sobom svoje lične stvari: knjige, hranu, higijenu, odeću… Poruke zalepljene svuda po zidovima – pravila, brojevi telefona, šale – ukazivale su na život koji je ranije postojao u toj kući, a kojeg sada više nije bilo. Donekle smo se osećali kao da smo zatekli ruševine iz kojih pokušavamo nešto opet da izgradimo. 

Počeli smo vrlo skromno, trudeći se da obnovimo kontakte koji su ranije postojali sa migrantima i prijateljski nastrojenim lokalcima, kako bismo videli šta možemo uraditi. Vojska se do kraja vanrednog stanja povukla, a određeni broj ljudi je ponovo krenuo da napušta kampove i da se vraća “životu u džungli” (kako oni to zovu). Polako smo počeli opet da radimo svakodnevne distribucije hrane, odeće i drugih potrepština – doduše, na skali mnogo manjoj od aktivističke operacije kakva je bila pre korone. Ubrzo nakon našeg dolaska, priključio nam se još jedan pređašnji aktivista koji je takođe ostao zaglavljen u Srbiji tokom vanrednog stanja. Radili smo ok i bili smo optimistični za budućnost naše male operacije.

Međutim, jedna stvar koja je ubrzo donekle skresala naš optimizam, pred kraj naše prve nedelje boravka, bila je kada su izašle vesti da se vojska Srbije, ipak, vraća u Šid “na zahtev lokalne populacije koja traži od države da ih zaštiti”. Nama, koji smo bili tamo, ta odluka je delovala potpuno apsurdno, jer nije bilo nikakvih incidenata koji bi bili povod za ovako nešto. Većini građana samog Šida je takođe ta odluka bila skroz nerazmuljiva, jer niko od njih nije to tražio, niti je osećao naročitu potrebu za tim. Meni, kao i brojnim analistima koji su o ovome pisali, bilo je vrlo očigledno da je to imalo više veze sa makijavelističkim predizbornim igrama vladajuće partije, nego sa bilo čime drugim. Po meni je to predstavljalo medijski spektakl, kako bi se SNS pokazao kao ‘čvrst’ prema migrantima i odvukao rasističke glasače širom Srbije od opozicionih opcija, poput Dveri ili DJB, koje su pokušavale da svoju platformu izgrade na strahu i ksenofobiji. Međutim, bez obzira što je dovođenje vojske da čuva kampove i “lovi migrante po džungli” bila čisto simbolička predstava za oči javnosti, taj potez je svejedno imao posledice po realne živote ljudi. 

Već prvog dana dolaska vojske, 18 ljudi je prisilno vraćeno u kampove. Pokušaji da se napuste kampovi bili su znatno otežani – država je jedno vreme razmatrala i naručivanje žilet žice koja bi bila postavljena oko kampova, ali se ta ideja ispostavila kao previše skupa i nepopularna u očima javnosti. Bilo je mnogo više straha i opreza nego ranije, i među nama i među migrantima u džungli.

Dan nakon dolaska vojske, moj drug je čak primio jednu vrlo preteću glasovnu poruku na srpskohrvatskom, sa telefona jednog od migranata s kojim smo bili u kontaktu. U poruci je bilo implicirano da su taj čovek i njegovi drugovi ubijeni i da smo mi sledeći – srećom, kasnije smo saznali da je on samo izgubio telefon i da im se ništa nije desilo, ali jesmo proveli narednih nekoliko dana u neizvesnosti oko toga šta se dogodilo i šta bi moglo i nas snaći. Do kraja nismo uspeli da razrešimo ko je poslao tu poruku i zašto, da li je neko od meštana Šida, ili možda vojnik, policajac, štagod – ne znamo.

Naravno, ni u kom trenutku nam nije palo na pamet da odemo u policiju sa ovim, s obzirom da je policija u Šidu u potpunosti okrenuta protiv migranata i volontera; kao što se dalo videti kad je nekoliko meseci pre korone par volontera bilo verbalno i fizički napadnuto od strane grupe fašista tokom jedne distribucije, a kada su volonteri to prijavili policiji, oni su bili ti koji su kažnjeni i zabranjen im je dalji ostanak u Srbiji.

Oko Šida, kao i u svim drugim mestima gde su migranti smešteni, postoji određena percepcija da ljudi tamo žive u nekakvoj situaciji nalik na svet “Pobesnelog Maksa”, gde lokalci navodno bivaju konstantno napadani od strane migranata, pogotovo žene koje navodno perpetualno strahuju od silovanja i pljačkanja – a jedino što to može da dovede pod kontrolu je čvrsta ruka policije i vojske (ili još gore, civilnih paravojski i parapolicija). Situacija je, međutim, u stvarnosti daleko kompleksnija. Iz mog iskustva, veći deo Šiđana je vrlo neutralan, ili čak ima određene simpatije prema migranatima – međutim, postoji i popriličan broj onih koji, što iz čistog nacional-šovinizma, što pod uticajem raznoraznih glasina i uglavnom izmišljenih ili preuveličanih priča, ima odbojan stav prema njima. Za te ljude je samo prisustvo osoba drugačije nacionalnosti potencijalna pretnja, a svaki kontakt sa migrantima je za njih traumatično iskustvo. Što se stvarnih zločina samih migranata tiče, to su gotovo isključivo upadanje u napuštene vikendice, sitne krađe i međusobne svađe/tuče, što su uglavnom posledice života u vrlo očajnim uslovima. Koliko je meni poznato, u Šidu do sada nije zabeležen nijedan incident nasilnog napada migranata na bilo koga od meštana. Zvanične policijske statistike otkrivaju da je 2018. na teritoriji čitave Republike Srbije podneta 101 krivična prijava za dela počinjena od strane migranata – od 92.874 sveukupno prijavljenih krivičnih dela. Ljudi u Srbiji, statistički gledano, imaju daleko više čega da se plaše od svojih sugrađana nego od migranata.

Međutim, nasilje i bezakonje je itekako prisutno u Šidu – za same migrante. Većina ljudi trenutno smeštenih tamo potiče iz Afganistana, zemlje koja je u nekoj vrsti ratnog stanja, gotovo neprekidno, prethodnih četrdeset godina. Većina njih je već prešla hiljade kilometara i skupo su platili da bi došli ovde gde su. Skoro svi su barem godinu dana već zaglavljeni na Balkanu, ako ne i duže – provodeći svoj život u prihvatnim centrima, napuštenim zgradama, i generalno u potpuno nesigurnim i neizvesnim uslovima. Većina ima barem manje zdravstvene probleme, a zdravstvena nega u kampovima nije dostupna svima i daleko je od adekvatne (kad postoji, uglavnom se svodi na osnovnu zdravstvenu negu, bez dostupnih tretmana za ozbiljnije zdravstvene probleme). Kampovi su pretrpani i često nedovoljno opskrbljeni. Zbog toga se jedan deo migranta odlučuje da pokuša da preživi van njih, u nadi da će moći da pređe granicu sa Hrvatskom i pobegne od svoje trenutne sudbine ka nekom boljem životu. Tamo ih čeka nasilje granične policije – prebijanja, ponižavanja, krađa i spaljivanje svih ličnih stvari (dokumenata, šatora, vreća za spavanje, pa čak i odeće i obuće). Uopšte nije retko da policija vraća ljude u Srbiju gole i bose. Doduše, što se mene tiče, svako hapšenje i vraćanje ljudi, koliko god “mirno” bilo sprovedeno, predstavlja svojevrsno nasilje, jer ograničavanje slobode kretanja i pristupa resursima, kakav predstavlja globalni sistem granica i nejednakosti, jeste sam po sebi jedan nasilan i neligitiman sistem, ali mislim da bi i oni koji se sa time ne slažu morali priznati nehumanost ovakvog tretmana na granicama.

Situacija je, sve u svemu, očajna. Svakodnevno sam slušala nebrojeno mnogo užasavajućih priča migranata kojima je takav život postao normalan. Mi smo popunjavali rupu koju bi inače trebalo da ispunjava država (ili, još bolje, organizovano i solidarno čitava zajednica), pokušavajući koliko možemo da pomognemo ljudima da opstanu, i makar delom ostvare svoje elementarne slobode i ljudska prava.

Nakon mojih par nedelja volontiranja morala sam se vratiti u Novi Sad, jer su me naposletku ipak sustigle obaveze. Međutim, moj anganžman nije prestao tim povratkom, nastavila sam biti u kontaktu sa mojim prijateljem, koji je ostao u Šidu tokom narednih meseci. Pomagala sam im i odavde svakodnevno u njihovoj komunikaciji sa lokalnom zajednicom u Šidu, a uspela sam čak i da organizujem par puta doniranje stvari iz Novog Sada. Jedan takav događaj je bio upravo u Crnoj kući, par meseci nakon što sam se vratila. U okviru Otvorene kuhinje CK13 organizovali smo događaj gde smo skupljali donacije (novac, odeću, sredstva za higijenu i sl), družili se sa ljudima i informisali ih o trenutnoj situaciji. To je po meni bio velik uspeh, jer su i ljudi iz Novog Sada mogli da dođu u kontakt sa temom o kojoj možda ne znaju puno, a i volonteri su mogli da se upoznaju sa jednom totalno drugom stranom Srbije. Ljudi koji inače dolaze na mesec-dva da volontiraju, i skoro svo to vreme provedu u Šidu, retko stignu da se upoznaju sa Srbijom.

Ubrzo nakon tog događaja sam ponovo imala prilike da odvojim malo vremena i opet odem u Šid, zajedno sa još jednom drugaricom koja je izrazila želju da mi se priključi, a koju sam u međuvremenu upoznala na seminaru o migracijama u Crnoj kući. Situacija koju smo zatekle bila  je dosta drugačija u odnosu na prvi put kad sam bila – u kući je bilo znatno više volontera, ali i znatno više posla. Mreže kontakata sa ljudima kojima je potrebna pomoć su bile obnovljivane, neke nove razvijane, a i kako smo se odaljavali od izbora, tako je i prisustvo vojnika u gradu opadalo, pa je više ljudi imalo priliku da se odluči da živi van kampova – što je sve značilo više posla i manjak kapaciteta. Skladišta sa odećom i hranom, koja su bila prepuna kada sam prvi put došla, sada su bila skoro prazna i trebalo ih je stalno dopunjavati. Nas dve smo ostale tamo oko dve nedelje koje su bile ispunjene radom, ali i druženjem i upoznavanjem – i sa drugim volonterima i sa ljudima u pokretu.

Iako je naše delovanje generalno bilo relativno kratko, i deo jedne priče koja je daleko veća od nas i verovatno bi se desila i bez nas, meni je naše prisustvo tamo bilo veoma značajno, i za mene lično, ali i za samu organizaciju. Postoji često vrlo velik jaz između volontera sa zapada i ovdašnje (aktivističke) zajednice, koji mislim da bi bilo ključno prevazići. ‘Domaćih’ organizacija koje se bave aktivizmom vezanim za migracije generalno ima malo, a i to malo što postoji je gotovo sve koncentrisano u Beogradu. Sa druge strane, volonterska udruženja koja dolaze sa zapada i bave se ovim pitanjem na Balkanu obično imaju vrlo malo, ili nimalo, dodira sa ljudima iz lokalnih aktivističkih krugova. Takođe, oni ne traže volontere među lokalnom populacijom (ta ideja, izgleda, kao da im uopšte nije ni pala na pamet). To često dovodi do problema kada organizacija ne može adekvatno da komunicira sa okolinom (u Šidu skoro niko od meštana koje sam upoznala nije govorio engleski), ali i još bitnije, kada ne može da tu okolinu razume. Često (mada ne uvek) ljudi koji dolaze nikada pre nisu ni čuli za Srbiju (ili susedne zemlje), a kamoli da mogu adekvatno da razumeju istoriju i kontekste islamofobije, nacionalizma, korupcije, autoritarizma, EU nameta, organizovanog kriminala, koji se u Srbiji ukrštaju kad su u pitanju migracije, i samim tim ne mogu da predvide probleme sa kojima se mogu suočiti. 

Zbog svega toga je jako bitno graditi te mostove – između međunarodnih i lokalnih udruženja, građana i volontera, građana i migranata. Ovo su stvari koje se dešavaju u našem dvorištu, i to su sve ljudi koji sa nama žive u istoj državi, ma koliko to “privremeno” bilo. Problemi s kojima se migranti suočavaju su povezani sa problemima sa kojima se mi kao “građani” suočavamo – neadekvatan ili nikakav krov nad glavom, siromaštvo, policijsko nasilje, neadekvatno ili nikakvo zdravstvo… I pravedno društvo neće biti izgrađeno ukoliko ti problemi ne budu rešeni za sve.

Zvučna komora #11: SHAAN i KSEA

Sub, 2020-11-07 15:44

U jedanaestom izdanju emisije Zvučna komora razgovaramo sa Jovanom Ivanjac i Ivanom Tasićem. Povod za razgovor je njihov nastup u Omladinskom centru CK13, u okviru koga su predstavili svoje muzičke projekte Shaan i KSEA. Iako različitog izraza, ovi projekti pokazali su se komplementarni u pristupu koji podrazumeva istraživanje i propitivanje umetničke intencionalnosti, od drona ambijentalne muzike do minimalističke elektronike.

Urednik emisije: Ozren Lazić
Tehnička realizacija: Aleksej Vislavski
Produkcija: Omladinski centar CK13

Dom b-612 ili putovanje jedne surf daske

Čet, 2020-11-05 12:22

5 godina na 2-4 strane 

Istorijat, ideja, misija, aktivnost na 2-4 strane

35+ članova na 2-4 strane

3 prostora na 2-4 strane

1000+ događaja na 2-4 strane

Sve tužbe, svi sudovi, opomene pred izvršenje na 2-4 strane

Ulazim na domski drajv da krenem sa pisanjem i među prvim snimcima koji stoje na drajvu je pisalo – dom žur. After movie sa benefita za dom u Kosmosapiensu*. Leto 2015. 

“I koliko smo para skupili?”

“14.400” 

I ušli smo u naš prvi prostor. Kad kažemo prostor, mislimo na nekoliko zidova i nestabilnu konstrukciju koju smo nazivali krovom, često u rečenici postoji šansa da nam krov padne na glavu. Voda je u balonima, struja je pozajmljena od majstora* iz komšiluka. WC je ruševina na čijem mestu je sada neka od zgrada novog Youth Creative Polisa, zgrada svakako manje upotrebne vrednosti nego što je to bila pre pet godina. Šank je surf daska nađena na smetlištu, a ponuda pića se svodi na pivo i vino, ali dobro nam je. Džemuje se, svira se, gledaju se filmovi na parčetu bele krpe razapete između dva drveta, vanserijski nepraktično za spuštanje i podizanje. 

Na istom tom platnu, na jednom od sastanaka, bljesnula je powerpoint prezentacija i na njoj pitanje. Pitanje koje se periodično postavlja već pet godina unazad i koje uvek označava neku prekretnicu, za spoljni svet ne uvek osetnu, ali za nas presudnu – šta je za vas dom?

Tada, odgovor je izgrađen na ideji mladih za mlade. Na potrebi da imamo svoje i da ga delimo sa drugima. Da čujemo i vidimo ono što želimo, a ne dobijamo. Da se predstavi stvaralaštvo koje nema gde drugde. Iz ove perspektive, to je bio smotani pokušaj preuzimanja scene u svoje ruke, hvatanje nečega što smo smatrali da nam pripada, i u sve hladnijoj jeseni novo pitanje – wtf, šta sad sa ovim što držimo u rukama? 

Postajalo je prehladno, butan boca više nije mogla da ugreje ni jedan par ruku. Zato hvala ekipi iz Pionirske* što su nam dali prostor za sastanke i spasili nas upale pluća i ostalih zala koje dolaze sa promajom u novembru. Upravo je u Pionirskoj doneta odluka da se ode iz neverovatnog okruženja i neverovatno nefunkcionalnog prostora. Okruženje se svakako menjalo, postajalo je okosnica nekih kandidatura i titula u najavi. Neki urbanisti, iako nisu imali odgovor na pitanje – kako da preživimo zimu bez krova?, pričali su o velikoj seobi mladih u novi epicentar kulture i društvenih zbivanja, a grupa dvadesetogodišnjaka spakovala je svoju surf dasku i otišla. Nekoliko meseci nakon što smo se uselili – napustili smo Kinesku Četvrt.

Decembar 2015. godine i selidba u topli raspad sistema u dvorištu Novosadske sinagoge. Koje su bile prednosti ovog prostora? Pre svega krov, funkcionalna WC šolja i tekuća voda, grejanje… U ovom prostoru smo se često igrali dizajna enterijera, pomerali raspored nameštaja, bušili, testerali, i nalazili veoma nepraktična rešenja za naše potrebe, ali bilo nam je toplo, u svakom mogućem smislu. Ovo kažemo svaki put kada opisujemo period Doma u Jevrejskoj ulici, taj prostor nam je svima ubrzo postao dnevna soba. Bili smo tamo ceo dan, svaki dan.

Jevrejska je bila period konstantnih dešavanja, radosti i đuskanja, ali i gomile “prvih”. Prvog talasa članova koji odlaze i ulaska novih ljudi, prve Večeri kantautorske muzike, upoznavanje sa Želimirom Žilnikom i Zlatkom Pakovićem, kao i prvog susreta sa duševnim ambisom koji se stvara kada se prvi put nađeš u ogromnim dugovima.

Presek 2016. godine: pozitivna nula je sve dalja, tužba sve bliža, Kineska Četvrt* sme da se ruši, Društveni Centar* gori, a u pozadini se čuju zvona povodom proslave dobijanja titule Evropske prestonice kulture. Ali, i dalje se džemuje, i svira, i gledaju se filmovi na parčetu krpe koja je sad već žuta od dima. Ponovo pitanje – šta je za vas dom?

Tada, i u takvom gradu, odgovor je izgrađen na ideji prostora, fizičkog mesta gde ćemo se okupiti. Na ideji dnevne sobe za sve kojima je ona potrebna u bilo koje doba dana i noći. Polagali smo pravo na scenu, ali i na prostor u kom će ta scena da živi. 

Dnevna soba je polako nestajala u dugovima, ali i u lošim međuljudskim odnosima. Neke druge priče su bile u nastanku, a već postojeće su pucale po šavovima. Stvari su se menjale pa je na proleće 2017. godine surf daska još jednom spakovana, i uputila se ka Miletićevoj 40.

Sve prethodno napisano bila je analiza nekog pluskvamperfekta, dešavanja od kojih imamo vremensku, ako ne i emotivnu distancu, i sagledavamo ih iz nekog ugla. Ali, Miletićeva je živa, i dešava se sad. Tu smo. Radimo. Znači nam, i ne znamo šta da vam kažemo.

Dosta dugo, ovaj prostor i atmosfera u njemu bili su samo bolan podsetnik da nismo više ni u Jevrejskoj, ni u Kineskoj. Odnosi su i dalje bili na tankim nogama, a tenzija koja je postojala bila je hranjena ogromnim strahom koji smo svi konstatno osećali zbog, sad već tradicionalno, užasne finansijske situacije. Ljudi su odlazili, neki novi su dolazili, i u tri godine situacija se stabilizovala, menjali smo se pojedinačno, menjali smo se kao kolektiv, menjao se Dom zajedno sa nama, ali i bez nas. I opet, imali smo nekoliko “prvih”. Prva diplomiranja, prvi put suživot sa komšijama kojima naša buka nije simpatična, prvi izlazak iz dugova (jun 2020), prva pandemija…

Septembar 2020. godine: u vezi smo na daljinu sa pozitivnom nulom, gazde pričaju o rušenju, a mi planiramo kako da izvedemo poslednju svirku na bageru. SKC Fabrika čeka da se bageri sklone iz Youth Creative Polisa, Baza* je zatvorena, Firči* takođe, i Rizom* je zatvorio vrata. Sve što je postojalo samostalno – sada se zove kaleidoskop. Desili su se neki protesti i neka prebijanja, ali džemuje se i dalje, svira se, gledaju se filmovi (i protesti) na pravom filmskom platnu.

I ponovo pitanje – šta je za vas dom? 

Šta je za nas dom? Šta je za mene dom? Danas, odgovor se gradi na sintezi svih prethodnih. Najmanji zajednički sadržalac u pet godina su ljudi i prostor. Interakcija i susret. Prostor gde se to dešava. To je dom. Sada, u ovakvom domu, sa ovim ljudima, šta je dom? više nije strašno pitanje. Ali sada, u ovakvom gradu, mnogo je bitnije – zašto dom?

Svi prostori obeleženi zvezdicom više ne postoje i ovu činjenicu namerno naglašavamo, jer želimo da postavimo vremenski kontekst, da pokažemo šta u jednom gradu znači pet godina, ili konkretnije, šta je za Novi Sad značio period 2015-2020, ali bitnije, želimo da ukažemo na sužavanje scene i na činjenicu da se pitanje zašto dom? podjednako odnosi na sve ostale aktere. Zašto CK13? Zašto Crna ovca? Zašto svi događaji koji se organizuju van kulturnih stanica? Zašto radimo to što radimo? Zašto postojimo?

A opet, ako bismo morali sve da sumiramo – znate kako kažu, nije jednostavno studirati, biti na budžetu, raditi neki posao i voditi nezavisno udruženje za kreativno angažovanje mladih (usred pandemije). Nije nemoguće, ali evo par stvari koje bi trebalo imati na umu: 1) naučite šta je porez; 2) nađite knjigovođu, ne što pre, nego odmah; 3) kuvalo se ne pere samo od sebe; 4) imajte barem jednu lepu košulju koju ćete obući za sud; 5) zaključite sa – jbt, kakvi smo mi carevi.

Hvala svima koji su ostavili trag: Zoran Zloća Otrupčak, Marko Vuksanović, Filip Pajović Pajke, Katarina Šijačić, Igor Rajković, Marija Stanojević, Iva Ilić, Nenad Pavlović, Mina Kovačević, Ozren Ćirković, Tijana Jurišić, Stanislav Drča, Ivan Vuknić, Sofija Balać, Dunja Dedić, Nađa Vračarić, Miljan Vuletić, Miljan Živaljević, Stefan Jovanović, Snežana Petković, Vuk Vukosav, Andrej Vukalović, Dušan Kovačević, Nikola Oravec, Andrea Kane, Nemanja Tasić Tasa, Višnja Nežić, Nikola Rajić, Cef, Siniša Rašić, Anđela Avramović Stage, Dule Jekić, Nemanja Mihailović Kovinac, Aleksandar Filipović Gandi, Nemanja Savić, Daniel More, Vojislav Bekvalac, Mihajlo Obrenov

Nataša Ivaneža

Rizom – moguća i ostvariva alternativa

Pon, 2020-11-02 15:19

Ideja o stvaranju samoorganizovanog, autonomnog, kolektivnog DIY (do it yourself/uradi sam) prostora, kao i lične potrebe za takvim mestom/mestima, doveli su do stvaranja i otvaranja “Rizoma” – kolektivnog, DIY prostora za susrete, druženje, samoorganizovanje, prezentacije, radionice, diskusije, projekcije, izložbe, nezavisno i DIY stvaralaštvo i izdavaštvo, igru i dr.

Realizacija te ideje je svoje mesto (na nepunih godinu dana, od maja 2019. do aprila 2020. godine) našla u zakupljenom uličnom lokalu u ulici Jovana Subotića – u neposrednoj blizini Omladinskog centra CK13 i Doma b-612. Prostor smo nazvali po Rizom Infokiosku iz Kluža koji je, kao i mnogi drugi autonomni prostori, uništen u talasu džentrifikacije.

Za relativno kratko vreme sredili smo i udahnuli život prostoru koji nije bio korišćen godinama.
Od lokala-poslovnog prostora na dva nivoa, koji je osmišljen pre svega za komercijalne delatnosti (trgovinu i sl.) kreirali smo multifunkcionalan društveni prostor u kome su se dešavale filmske projekcije, diskusije, prezentacije, radionice, izložbe, večeri društvenih igara, buvljaci, predstavljanja i distribucija antiautoritarne literature, nezavisnog i DIY stvaralaštva, sastanci, druženja, “kućne” sedeljke, žurke, ali u kom se povremeno i boravilo, privremeno živelo, kuvalo i sl.

Nakon skvotiranja napuštene kasarne ‘Dr Arčibald Rajs’ u Novom Sadu, nakon Društvenog centra u Kineskoj četvrti, ali i brojnih sličnih mesta u Beogradu i drugim gradovima – Rizom je bio još jedan u nizu primera da su alternative postojećem moguće i ostvarive.

Kolektiv Rizoma okupilo je prijateljstvo, poznanstvo i prethodna zajednička iskustva sa sličnim mestima i načinima organizovanja. U sličnom sastavu prethodno smo se okupili oko organizacije Balkanskog anarhističkog sajma knjiga (BASK) – lutajućeg događaja koji se svake godine održava u drugom gradu na Balkanu. Dolazak velikog broja drugarica i drugova iz drugih gradova u Novi Sad 2018. godine, na 12. BASK, još jednom je učinio vidljivim problem nedostatka autonomnih društvenih prostora u Novom Sadu – kako za javne događaje, tako i za smeštaj gostiju, kuvanje, provođenje vremena zajedno, organizovanje i dr. Zahvaljujući pomoći i podršci prijateljskih mesta i kolektiva, među kojima je i Omladinski centar CK13, 12. Balkanski anarhistički sajam knjiga je, uprkos svim organizacionim i infrastrukturnim izazovima, ipak bio vrlo uspešno realizovan. Kroz iskustvo organizacije sajma, jasnije se uobličilo i to kakve prostor/e i kolektiv/e želimo – šta su naše zajedničke želje i potrebe – i na osnovu toga je nastao i stvaran Rizom. 

Neki od najvažnijih aspekata prostora bili su: autonomija, nepostojanje hijerarhije i netolerisanje netolerancije, odnosno mržnje, nasilja i drugih oblika ugnjetavanja i inače potlačenih i ugnjetavanih u ovom društvu. U smislu autonomije – naš prostor nije bio komercijalno orijentisan, stvoren je i razvijan oslanjajući se na sopstvene resurse, uzajamnu pomoć i solidarnost, a bez oslanjanja na pomoć i podršku države/kapitala, odnosno njihovih institucija i fondova. Sve stvari u Rizomu – od posuđa, preko stolica do tehničke opreme – poklonjeni su ili dati na korišćenje od strane brojnih pojedinaca i pojedinih kolektiva, dok su mnogi izvođači (Gibi, Afere, Samo Sloga Sound System, Herbal Queen, Marunga Selecta, Nadjuledj, Robert Bushman, Butchaa, Shubba Ranks, Banzae, Wojka, Znak tigra, YugoFlorida, Beton i šljokice, ououou, d.) Rizom podržali svojim nastupima – što je još jednom pokazalo da je solidarnost naša snaga, kao i koliko lako puno toga možemo da ostvarimo udruženi, a bez pomoći i podrške onih koji imaju vlast/moć i žele da upravljaju nama i našim životima.
 
Prostor i kolektiv funkcionisali su bez hijerarhije – bez vođe, odnosno bez dominacije i vladanja jednog/jednih nad drugima, uz preispitivanje i kritičko sagledavanje naših odnosa – kada, kako i zašto uopšte dolazi ili može da dođe do dominacije ili koncentrisanja moći. Funkcionisali smo na bazi samoorganizovanja, dobrovoljnog angažovanja, zajedničkog odlučivanja i dogovaranja.

Jedna od naših osnovnih zajedničkih želja i potreba je ona za mestima, okruženjem, ali i svetom bez dominacije, (pri)sile i nasilja, odnosno uopšteno – bez ugnjetavanja. Zbog toga se protivimo nacionalizmu, fašizmu, rasizmu, seksizmu, ksenofobiji, homofobiji, transfobiji i svim drugim vidovima opresije. 

Ono što smo pokušali da stvorimo sa Rizomom jeste inkluzivan prostor u kojem bi se svi marginalizovani u našem društvu osećali ne samo bezbedno, već i aktivno afirmisano. Jedna tema koja je s obzirom na to bila često aktuelna u Rizomu je pitanje kvir oslobođenja. Dobar deo literature u infoteci, kao i filmova koje smo puštali na filmskim večerima bili su vezani za tu temu, a čak je i jedan projekat kvir-anarhističkog izdavaštva, Anarho-Kvir Info Centar (AKIC) počeo u Rizomu. To je kolektiv koji se bavi prevođenjem i pisanjem tekstova koji kvir pitanju pristupaju iz anarhističke perspektive, ili koji anarhizmu pristupaju iz kvir perspektive. Jedan od projekata AKIC-a je izdavanje anarho-kvir zina ‘Patricid’, čiji je prvi broj imao svoju prvu promociju upravo u Rizomu.

Druga za nas vrlo značajna promocija bila je ona drugog broja Antipolitike, anarhističkog časopisa sa Balkana na srpskohrvatskom, sa prevodima na engleski i grčki. No, Antipolitika je mnogo više od časopisa – …Antipolitika je život bez zidova i ograda, ona je naše srce i novi svet koji u njemu nosimo.

Osim filmskih projekcija i diskusija posvećenih kvir oslobođenju, često smo gledali filmove i diskutovali o antispecizmu i veganstvu, anarhizmu, antikapitalizmu, a organizovali smo i ‘Skvoterske večeri’ – ciklus filmskih projekcija, diskusija i prezentacija o skvotiranju, borbama za autonomne prostore, skvoterskom pokretu i drugim relevantnim temama.

Gosti iz Pariza, Čilea i Londona predstavili su nam aktuelna dešavanja i društvene borbe iz svojih okruženja – ‘žute prsluke’ i borbe protiv iseljenja skvotova u Francuskoj, anti-autoritarnu pobunu u Čileu protiv mera štednje (kapitalizma) i policijske represije (vlasti/države), kao i pokret ‘Extinction Rebellion’ koji se fokusira na klimatsku krizu i društvene promene.

U Rizomu su održane i dve DIY izložbe: ‘Groblje radova’ Dragane Dubljević i ‘Muža vrabaca’ Save Kuzmanovića. Nasuprot elitističkim (institucionalnim i/ili komercijalnim tj. profitno-orijentisanim) galerijskim i izlagačkim praksama, mesta poput Rizoma omogućavaju nam da sa drugima podelimo i prikažemo šta stvaramo, a bez prolaska kroz gomilu birokratskih procedura, (pre)dugog čekanja na prostor/izložbu ili  pak nedostupnost izlagačkog prostora zbog ‘nepodobnosti’ (u bilo kom smislu).  Osim svega navedenog, u Rizomu su održani i radionica permakulture i pravljenja komposta, benefit događaji za udruženje za zaštitu životinja SPANS i festival Ulice protiv fašizma, povremene zajedničke veganske večere, skupljali smo se da igramo društvene igre, a desilo se i par nezaboravnih underground žurki i happening-a.

Od aprila 2020. godine prostor u kojem je bio Rizom je prazan. Odluka o izlasku iz prostora već je uveliko bila razmatrana pre COVID-19 ‘apokalipse’, koja je samo malo ubrzala iseljenje. No, mi ne mislimo i ne osećamo da je priča o Rizomu time završena. Deo kolektiva i sve stvari našli su svoje mesto u jednom drugom kolektivnom prostoru, koji je, za sada, samo delimično otvoren i o kome ćete više saznati i čuti u bliskoj budućnosti.  Za nas, takođe, nije umrla ni ideja saradnje i povezivanja Rizoma sa drugim bliskim, prijateljskim i po nekim stvarima srodnim prostorima u centru grada – sa Omladinskim centrom CK13, Domom b-612 i Crnom ovcom (i ovnom). Dok prolazimo kroz još jedno, a uvek novo, tj. drugačije iskustvo samoorganizovanja i suživota, u tom novom, od javnosti za sada malo skrivenom prostoru, uz sve čari avanture, tj. otkrivanja nepoznatog, i dalje razmišljamo i želimo da u što skorijoj budućnosti Rizom negde bude ponovo otvoren, na nekom novom mestu, u malo drugačijem i poboljšanom izdanju, na osnovu prethodno stečenog iskustva.

Iako se ideje o nehijerarhijskom/antiautoritarnom organizovanju i delanju često čine nerealnim ili utopijskim, iskustvo sa Rizomom nam je još jednom pokazalo da drugačiji svet jeste moguć, da je, pre svega, moguća i ostvariva korenita/radikalna promena naših, međuljudskih odnosa. Prakse nehijerarhijskog/antiautoritarnog organizovanja, delanja ili suživota često nailaze na mnogobrojne izazove i probleme koje svaki kolektiv koji odluči tim putem ići, manje ili više uspešno, uspeva da reši. Na tom putu, ne bi trebalo biti iznenađen neuspesima i razočaranjima, jer u pitanju je plovidba po ‘neotkrivenim vodama’, praktikovanje svega čemu nas nisu učili, na šta nismo navikli, zapravo – praktikovanje uglavnom svega suprotnog od onoga čemu smo učeni i na šta smo naviknuti od strane roditelja, državnih/institucionalnih sistema i svih drugih tzv. autoriteta, odnosno hijerarhijskih, autoritarnih, ugnjetavačkih sistema i ideologija u kojima se rađamo i odrastamo. Svaka ‘plovidba’ tim, takvim vodama, kontra od smera u kojima te nose – uspeh je sama po sebi, bez obzira kolko je uspešan ili ne neki konkretan, lako uočljiv i merljiv rezultat/učinak. Svaki pokušaj, svaki trud – sam po sebi već je vrlo važan uspeh.  U suočavanju sa svime lošim u postojećem sistemu i društvu moramo početi od nas samih i od našeg neposrednog okruženja. Zato je svako delanje i (su)život po drugačjim od opšteprihvaćenih i autoritarno/opresivno ustanovljenih i nametnutih normi i pravila, odnosno svako solidarno samoorganizovanje, autonomni i antiatuoritarni društveni prostor – od neprocenjive vrednosti, kako za pojedince, tako i za društvo.

1 https://rizomns.noblogs.org
2 https://rizominfokiosk.noblogs.org/
3 https://bask2018.noblogs.org/
4 https://antipolitika.noblogs.org/about/


Saopštenje: Civilno društvo zabrinuto zbog ukidanja Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom

Sub, 2020-10-31 07:39

Organizacije civilnog društva zahtevaju od Vlade Republike Srbije da osigura dovoljno resursa i formalnih nadležnosti za mehanizme čiji je cilj uključivanje građana u procese donošenja odluka. Takođe, od Vlade tražimo i da obrazloži zbog čega je odluka da se Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom ukine, kao i smanje postojeće ingerencije u okviru novog Ministarstva, doneta u potpuno netransparentnom procesu, bez adekvatnih konsultacija sa civinilnim društvom.

Nakon jedne decenije od uspostavljanja, usvajanjem Zakona o ministarstvima i uspostavljanjem Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog,  rasformirana je Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom kao služba Vlade koja je imala koordinirajuću ulogu u obezbeđivanju saradnje civilnog i svih delova javnog sektora. Građanske inicijative su zajedno sa kolegama iz civilnog društva godinama radile na uspostavljanja institucije Kancelarije, koja je predstavljala mehanizam za unapređenje saradnje između svih ministarstava i organizacija civilnog društva.

Iako je deo nadležnosti Kancelarije prenet na novo Ministarstvo, javnosti nije dovoljno jasno obrazloženo zbog čega se odnosi sa civilnim društvom stavljaju pod okrilje jednog ministarstva. Na ovaj način se značajno sužava prostor za konstruktivnu saradnju između svih organa javne vlasti i civilnog sektora, koja bi po standardima Evropske unije trebalo da bude mnogo više od dijaloga. Ostaje i pitanje kako će se u budućoj praksi Ministarstva sprovoditi politika učešća građana u pripremi propisa u skladu sa osnovnim principima Smernica za uključivanje OCD u procese donošenja propisa. Kancelarija je  uspostavila standarde u ovoj oblasti i smanjenje ovih standarda umanjiće i realan uticaj na kvalitet i sadržinu pravnih propisa. Takođe, u delokrugu novog Ministarstva nema nadležnosti u vezi sa prikupljanjem i objavljivanjem informacija o finansiranju organizacija civilnog društva iz budžeta. Na ovaj način, ukinut je važan mehanizam za kontrolu transparentnosti potrošnje ovih budžetskih izdvajanja. Istovremeno, ukinuta je veoma važna uloga Kancelarije da osigurava učešće građana u pripremi pravnih propisa od strane ministarstava i lokalnih samouprava.

Od Vlade takođe očekujemo, iako to Zakonom o ministarstvima nije predviđeno, da Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog preuzme i sva radno angažovana lica iz Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, kao što je slučaj sa zaposlenima iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. U suprotnom će neizbežno doći do prekida ili usporenja procesa u kojima Kancelarija trenutno učestvuje ili ih sprovodi. 

Ovim putem iskazujemo zahvalnost Kancelariji za saradnju sa civilnim društvom koja je od osnivanja, uprkos konstantnom smanjivanju resursa i ograničenim ingerencijama, postigla rezultate u otvaranju državnih institucija prema civilnom društvu.

Potpisnici saopštenja:

  1. ADRA Srbija
  2. AS – Centar za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om
  3. Asocijacija DUGA
  4. ASTRA- Akcija protiv trgovine
  5. Beograd Prajd
  6. Beogradska otvorena škola
  7. Beogradski centar za bezbednosnu politiku
  8. Beogradski centar za ljudska prava
  9. Birodi
  10. CANVAS
  11. Catalyst Balkans
  12. Centar za evropske politike
  13. Centar za minitoring i aktivizam – CEMA 
  14. Centar za mir Kragujevac
  15. Centar za praktičnu politiku
  16. Centar za prava deteta
  17. Centar za razvoj demokratskog društva- Europolis
  18. Centar za vladavinu prava
  19. CINS
  20. Đorđe Popović, programski koordinator BFPE i nekadašnji zaposleni Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom.
  21. Edukativni centar Kruševac
  22. Ekološki pokret Odžaka
  23. EKONEC portal
  24. Evropski pokret u Srbiji
  25. Fond za humanitarno pravo
  26. Građanske incijative
  27. Grupa IZAĐI
  28. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
  29. Inicijativa mladih za ljudska prava
  30. ISKRICA-inicijativa za dodatnu podršku
  31. Kulturni centar DamaD 
  32. Labris- organizacija za lezbejska ljudska prava
  33. Libero
  34. Link plus
  35. Media i reform centar Niš
  36. Mreža za politike prema drogama u jugoistočnoj Evropi
  37. Nacionalna koalcija za decentralizaciju
  38. Nepušački Edukativni Centa
  39. Nezavisno udruženje novinara Srbije
  40. Novosadska novinarska škola
  41. Novosadski humanitarni centar
  42. Omladinski centar CK13
  43. Partneri Srbija
  44. Podrinjski Antikorupcijski Tim Pakt
  45. portal Dijalog Net
  46. Praxis
  47. Proaktiv
  48. Radio Zlatousti
  49. Res Publica
  50. Sandžački odbor za ljudska prava
  51. Sanitarno ekološko društvo
  52. Slavko Ćuruvija fondacija
  53. Srbija u pokretu
  54. Timočki omladinski centar
  55. Trag Fondacija
  56. Udruženje Dijalog
  57. Udruženje Fenomena
  58. Udruženje građana RIME Zaječar
  59. Udruženje Lilit
  60. Udruženje Narodni Parlament
  61. UG Balkan Urban Movement
  62. UG ekološko društvo “Bujanovac”
  63. UG ”Evrokontakt”
  64. UG Kreni-Promeni
  65. UG VIDO Kragujevac
  66. Upravni odbor Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije
  67. Urban-in
  68. UŽ Peščanik
  69. Vojvođanski građanski centar 
  70. Žene za mir Leskovac
  71. YUCOM

Civilno društvo bez civilnog društva

Pet, 2020-10-30 15:56

Značaj postojanja civilnog društva u modernim državama je u činjenici da država i tržište ne mogu da odgovore na mnoge potrebe građana. Štaviše, država i tržište često rade na njihovu štetu, svodeći ih na glasače, korisnike usluga, konzumente, platioce poreza, slučaj odložen u ladicu ili statistički podatak, čime je ljudski život potisnut u jednom značajnom smislu. Život koji se proživljava iz dana u dan, od buđenja do počinka, u kom mnogi strahuju od socijalne i ekonomske neizvesnosti, u kom je neizvesnost postala realnost. Živimo neizvesno jer ne odlučujemo o vlastitim životima. Odluke se donose negde drugde, iza zatvorenih vrata. Živimo neizvesno jer se sami nosimo sa problemima, iako oni nisu samo naši i nismo za njih odgovorni i jer o nama odlučuju oni koji u nama vide samo probleme koje bi trebalo ugasiti, izbeći ili odložiti. Toliko dugo tako živimo da ni ne znamo šta bismo hteli. Čak i kada nas se pita, prvo na šta pomislimo je strah od slobode, jer pokornost zna da stavi hranu na sto i plati račune, a nekada ni ona nije dovoljna, već postajemo kao naši nalogodavci i poslodavci, bezobzirni i surovi. Naši privatni životi reprodukuju svakodnevne odnose moći, vladanja i nejednakosti. 

Nažalost, ovakav život je predugo opšte mesto da svako drugačije postupanje kojim se želi nešto promeniti, a da nije iz mesta države, zahteva ozbiljan rad vlasitite legitimacije. Ko još veruje da nam je sada potrebnije jako civilno društvo, a ne jaka država? Ko još veruje da je izvesnije da samoorganizovani idemo u susret problemima, nego da će doći vlada koja će “osloboditi” državu i uvesti red u društvo? Ko još veruje da bi trebalo sami sebe da predstavljamo, a ne da čekamo na predstavnike u parlamentu? Konačno, ko još veruje u demokratiju kao meru samoopredeljenja i samoodređenja?

Smatramo da postoji potreba da se govori o civilnom društvu mimo zvanične matrice koju nameće vlast kroz njegovo osporavanje, stigmatizaciju i marginalizaciju. Ovo nije samo tretman od strane sadašnje vlasti, ono je inherentno svakoj vlasti u Srbiji. Od “demokratizacije” Srbije radilo se suptilno na slabljenju civilnog društva i sužavanju građanskih sloboda, da bi u poslednjih osam godina pod vlašću SNS-a ovaj proces kulminirao do stanja koje zovemo civilno društvo bez civilnog društva.

Civilno društvo shvatamo kao onaj deo društva koji čine građani slobodno udruženi u neformalna i formalna udruženja, mimo struktura vlasti i kontrole države, kako bi rešili neki problem i izdejstvovali promenu, čime bi njihov položaj bio izvesniji. Ključan momenat je u slobodnom udruživanju, jer samo tako građani grade sebe kao političke subjekte, a u zajedničkoj borbi potvrđuju sebe kao slobodne, jednake i ravnopravne aktere društvene zbilje, što ne mogu ostvariti u unapred određenim ulogama i uslovima koja nameće država. 

Zbog svega navedenog, udruživanje već predstavlja strukturalnu promenu, jer teško je ostati politički organizovan u sistemu sveprisutne političke represije. Svaki dalji uspeh na polju postizanja cilja udruženja dodatno ohrabruje, jer pokazuje da je moguće učiniti promenu mimo vlasti i reprezentativnosti – iz vlastite situacije, iskustva života i rada. Ako je civilno društvo i nastalo kao rezultat demokratizacije društva, ono je neophodno sada kada se demokratija svela na puko “odlučivanje” kroz glasanje. Pitanjem o reprezentativnosti civilnog društva podmeće se politika koja nije svojstvena autentičnom građanskom udruživanju – politika predstavljanja. Ako bismo pretpostavili da je jedino partijsko udruživanje političko udruživanje, onda bismo svakom političkom udruživanju pretpostavili stremljenje ka vlasti. Upravo u tom smislu civilno društvo smatramo korektivom države i parlamentarne demokratije, jer je neophodno uključivanje građana u proces donošenja odluka mimo vladanja. 

Smatramo da su partije udaljene od ljudi, kao i da se odluke često donose mimo potreba građana i sa mesta koja idu u korist vlasti i partikulatnih interesa, a protiv ljudi. Zato je jako civilno društvo neophodno za otvoreno društvo, jer ono omogućava razvoj autentičnih inicijativa i njihovih zahteva kojima komuniciraju sa vlašću, pri čemu se građani afirmišu kao akteri u kreiranju javnih politika. Ukratko – bez razvijenog civilnog društva nema ni prave demokratije, već centralizovane moći odlučivanja i delovanja vlasti mimo potreba i kontrole građana.

Deluje daleko vreme kada su organizacije civilnog društva tokom devedesetih predstavljale katalizatore promena. U tom vremenu rata i autoritarnog režima, država je tretirala civilno društvo kao neprijateljsko i anti-državno, budući da su se iz polja civilnog društva slali apeli za prekid rata, izgradnje mira i pravne države, nasuprot nacionalističkom, zločinačkom i kriminalnom vladajućem režimu. Imajući u vidu značajnu ulogu civilnog društva u svrgavanju Slobodana Miloševića, možemo reći da ono stiče nešto bolju reputaciju i tretman u deceniji koja je usledila, od kada se uspostavlja i normativni okvir njegovog delovanja, koji prati evropske standarde. Period tranzicije ispostavio se kao ključan za učestvovanje civilnog sektora u izgradnji demokratskog poretka, jer ubrzo nakon dolaska demokratske vlasti pokazalo se da je demokratizacija društva nemoguća bez slobodnih institucija, a neoliberalne mere države i mutne privatizacije javnih preduzeća najavile su novi talas borbe za uspostavljanje normativnog okvira koji bi garantovao osnovna prava građana, kao i neophodno delovanje u pravcu promovisanja demokratije, vladavine prava i slobode medija. Od 2012. godine, tačnije od pobede Srpske napredne stranke na izborima, nastupa period koji dovodi do ozbiljnog narušavanja demokratije u državi, kao i do narušavanja rada civilnog društva.

Trenutno stanje pokušavamo da objasnimo sintagmom “Civilno društvo bez civilnog društva” koja upućuje na krizu u kojoj na različite načine učestvuju vlast, opozicija, udruženja, ali i sami građani. Stanje u kome civilno društvo još samo figurira kao civilno, a zapravo je okupirano, odnosno vladino.

Apsolutna vlast SNS-a je omogućila uzurpiranje svih nivoa vlasti (mesnih, lokanih, pokrajinskih i republičkih), kao i blokadu rada javnih insitutucija (kroz partijsko zapošljavanje) i nezavisnih institucija i tela (kroz pritiske i strateško uskraćivanje osnovnih sredstava). Predatorstvo vlasti je depolitzovalo društvo, oduzimajući ljudima moć odlučivanja i stavljajući ih u potčinjen položaj, što možemo nazvati stanjem stalnog nasilja nad građanima. Zatvorenost i ćutanje institucija prema građanskim inicijativama, otvorena stigmatizacija aktivističkih poduhvata kao opozicionih, i sistemsko ugrožavanje slobode udruživanja, dovelo je do neprijateljskog institucionalnog okruženja. Uporedo sa ovim, izostanak dijaloga među ključnim političkim akterima dovodi do pogubnog antagonizma između vlasti i opozicije, koji iscrpljuje političku energiju građana. Slobodno možemo reći da u ovom stanju bez dijaloga podjednako učestvuju i vlast i opozicija, kroz već besomučna prebacivanja afera i optužbi za korupciju, zajedno radeći na desupstancijalizaciji demokratskog potencijala dijaloga i uspostavljanju nasilnog diskursa kao legitimnog načina političke borbe. U ovom procesu bivaju zloupotrebljene upravo marginaliozvane grupe, žrtve sistema i građanske inicijative kroz svojevrsnu aproprijaciju od strane i vlasti i opozicije, ubeđivanjem javnosti da su oni ti koji staju na stranu ugroženih građana, i predstavljajući politiku građanskog udruživanja kao vlastitu partijsku politiku. Sa druge strane, opozicija spočitava nemoć civilnom društvu u doprinosu značajnim promenama, zbog nepostojanja organizacione infrastrukture koju imaju partije zahvaljujući članstvu. 

Osim otvorenog neprijateljstva prema civilnom društvu, vlast pribegava i mnogo suptilnijim načinima uzurpiranja, kroz stvaranje vlastitog civilnog društva, uz pomoć tzv. GONGO i PONGO (fiktivne vladine i partijske nevladine organizacije), koje služe kao podrška radu vlade, građenju njenog imidža, ali i kao izvor finansiranja kroz zloupotrebu javnih sredstava. Kapilarno prisustvo vlasti u civilnom društvu možemo videti i u najznačajnijim projektima za grad Novi Sad, poput Omladinske prestonice Evrope i Evropske prestonice kulture, koji se navodno grade u javno-civilnom partnerstvu, a zapravo predstavljaju paravan klijentelističkog poduhvata i izgradnje biznisa na temelju narativa o omladinskom i kulturnom razvoju grada. Ako je nekada EXIT slovio za simbol promene i antiestablišmenta, on sada predstavlja najznačajnijeg partnera vlasti na polju kulturnih industrija. Mnoge analize javnih konkursa već godinama pokazuju da sredstva namenjena za projekte idu direktno organizacijama bliskim vlasti. Ovo nije alarmantno samo zbog toga jer se proneverava javni novac, već i zato što se oduzima stub održivosti mnogim autentičnim organizacijama, čime se uskraćuje mogućnost za autentične projekte i intervencije u društvu. Ovo ne predstavlja samo konformizam određenih organizacija, već koruptivni mehanizam između civilnog i vladinog sektora, kao i skrivanje činjenice da se radi o uzurpaciji civilnog društva. 

Trend rasta broja registrovanih udruženja civilnog društva ne bi trebalo shvatati kao posledicu demokratizacije, već kao aprorprijaciju vrednosti civilnog društva kroz stvaranje GONGO-a i PONGO-a. Strašno je videti kako se nekadašnji ratni huškači okružuju stručnjacima i menadžerima iz civilnog sektora, koji sprovode projekte od nacionalnog značaja i kite se atributima progresivnosti, evropejstva i demokratičnosti. Jer, koja je razlika između vojne i kulturne industrije? Obe predstavljaju isključivo invazivne strategije, urušavaju oblasti kojima navodno služe (razvoju mira i kulture) dok samo pojedinci profitiraju. Mir i kulturni razvoj su relativne kategorije u kleptokratskim sistemima, jer u njima mir je moguć samo dok vlast ima mogućnost da nesmetano kolonizuje finansijske i ljudske resurse. Primer popularnosti pokreta Levijatan, koji se etablirao na polju zaštite životinja, a zapravo predstavlja organizaciju koja promoviše nasilje, rasizam i ksenofobiju, možda na najilustrativniji način oslikava stanje civilnog društva u Srbiji. Od civilnog društva koje se zalaže za demokratizaciju i otvoreno društvo, došli smo do civilnog društva koje se nudi vlasti kao policija i društva koje ne može, ili ne želi, da pravi razliku između nasilja i konstruktivnosti, dok god neko radi “pravu stvar”. Dakle, od javnih politika stigli smo do policije. 

Ovo je možda i najviše zabrinjavajući trend koji nastaje kao direktna posledica uzurpacije civilnog društva – dobrovoljno učestvovanje u učvršćivanju vlasti i političko pasiviziranje. Nažalost, sve veći broj građanskih incijativa koje su nastale kao reakcija na lokalne probleme teže partijskom organizovanju, verujući da će učestvovanjem na izborima, i eventualnim osvajanjem mandata u Skupštini, omogućiti uspostavljanje onih agendi koje sa polja civilnog društva ne mogu biti uspostavljene. Verujući da partijsko organizovanje podrazumeva pre svega izbornu, a ne aktivističku mobilizaciju, smatramo da partijski angažman, ma koliko bio aktivistički motivisan, ne predstavlja nadogradnju građanskom organizovanju, već njegov prekid, naročito u demokratsko rđavim političkim sistemima, poput našeg. 

Kao rezultat svega navedenog, imamo oslabljeno i distorzirano civilno društvo, dezorijentaciju u pogledu delovanja i narušene odnose poverenja između organizacija civilnog društva i građana, što predstavlja plodan teret za ekspanziju autoritarnog režima. A što je i možda najvažnije, nedostaje nam odgovor na prethodno postavljeno pitanje: šta hoćemo? Odgovarajući na ovo pitanje samoodređujemo se kroz suočavanje sa problemom, kroz perspektivu onoga šta je ono što mi možemo da uradimo kada se bavimo problemom, a ne šta bi država trebalo da uradi (jer država najviše radi o glavi svojih stanovnika i to uspeva da racionalizuje kroz promenu zakona, reforme, pravni imunitet i pritiske). To je postavljanje situacije u kojoj se samoorganizujemo i pokušavamo da upravljamo vlastitim životima, odbacujujući uzuse nasilja kojim nas vlast potčinjava. Afirmisati sebe znači biti u relaciji sa onim što nas okružuje, bilo kao problem ili podsticaj. Analiza i kritika, znanje o uzrocima nejednakosti, nisu dovoljni za pokretanje stvari. Potrebna je aktualizacija problema kroz okupljanje, zajedničko promišljanje, donošenje odluka i sprovođenje akcija. Smatramo da organizacije civilnog društva sada imaju presudnu ulogu u izgradnji poverenja građana u to da je politika moguća mimo države i vlasti, i ohrabrenju na udruživanje i javno delovanje. A povoda za udruživanje ima na pretek.

Ozren Lazić

Pokrenuta tužba protiv CK13 radi iseljenja pod pretnjom prinudnog izvršenja

Sre, 2020-10-28 12:17

Omladinski centar CK13 primio je rešenje o tužbi od strane Udruženja građana “Kuda.org”. Po ovoj tužbi traži se iseljenje Omladinskog centra CK13 u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Nakon tužbe “Kuda.org” protiv SHL, fondacije koja je pomogla osnivanje centra, tužba protiv CK13 predstavlja vrhunac beskrupuloznog pokušaja privatizovanja u nevladinom sektoru. Ovakvo ponašanje “Kuda.org” svedoči tome da se “kolektiv posvećen umetnosti, aktivizmu i politici” (kako sami sebe opisuju) zapravo koncentriše u interes obesnog gazde koji koristi svoju poziciju moći za ometanje i uslovljavanje rada Crne kuće. S obzirom da je “Kuda.org” upoznata sa činjenicom da će hipoteka nad kućom biti aktivirana onog trenutka kada CK13 izađe iz nje, verujemo da su ova dešavanja upravo usmerena ka gašenju centra.

Ovakvo postupanje “Kuda.org” nedostojno je civilne i aktivističke scene i sračunato je da nanese štetu Omladinskom centru CK13. Takvo postupanje nanosi štetu i čitavoj zajednici okupljenoj oko centra i celokupnom civilnom društvu u Novom Sadu i šire.

Konačno, “Kuda.org” poslednjim postupcima i javno razotkriva svoju pravu nasilničku prirodu, koja je nama dobro poznata iz mučnog procesa pregovora, koji su bili praćeni ultimatumima i pretnjama “da ćemo leteti iz kuće” ukoliko te ultimatume ne prihvatimo.

Nakon što se CK13 jasno i javno usprotivio planovima koje je “Kuda.org” imala sa kućom, dobili smo snažnu podršku brojnih organizacija i pojedinaca. Svi dalji postupci “Kuda.org”, kao i obmane plasirane u javnosti, jasno predstavljaju delovanje nekoga ko ili ne može da se pomiri sa realnošću i prihvati svoju neprihvaćenost na sceni za koju tvrdi da joj pripada, ili ima sasvim drugačije motive i interese od aktivističkih.

Omladinski centar CK13 će i na ovo nasilje odgovoriti sredstvima koja su nam na raspolaganju, uz podršku prijatelja i saradnika centra.

Podsećamo, “Kuda.org” je u maju ove godine raskinula ugovor o korišćenju prostora sa Omladinskim centrom CK13 i postavila ultimatume za njegovo obnavljanje, o čemu smo obavestili javnost u saopštenju od 10. juna. Takođe, “Kuda.org” je početkom septembra iz Crne kuće oduzela tehničku opremu koja je služila za programske aktivnosti centra, o čemu smo takođe izvestili javnost. Inače, osim tužbe protiv Omladinskog centra CK13, “Kuda.org” je podigla tužbu i protiv nemačke fondacije SHL, koja je finansirala kupovinu kuće, a sada, 14 godina nakon kupovine, “Kuda.org” negira hipotekarno pravo kojim SHL raspolaže kao garancijom da kuća neće biti prodata, odnosno prenamenovana. Fondacija SHL se početkom septembra takođe javno oglasila ovim povodom.

POJAM- Partnerstvo za održivo jačanje aktivizma mladih

Pon, 2020-10-26 14:41

POJAM – Partnerstvo za održivo jačanje aktivizma mladih ima za cilj da ojača ulogu mladih u direktnom uticaju na politike koje se na njih odnose, kao i da im omogući razvoj veština koje će im olakšati odgovorno i aktivno učestvovanje u društvu, ali i da ih motiviše za razvoj vlastitih projekata i inicijativa. 

Vodeći se idejom povezivanja civilnog društva, inicijativa mladih, studentskih i srednjoškolskih organizacija, kao i idejom unapređenja međusektorske sinergije, mladima će se omogućiti održivi prenos znanja u području zagovaranja i njihove samooorganizacije pomoću sedmodnevne aktivističke škole i pratećeg inovativnog edukacijskog sadržaja online. Uz to, projekat donosi nove inovativne metode, podižući kvalitet rada s mladima pomoću metodoloških priručnika i inovativnih digitalnih rešenja.

Ovaj projekat osmislile su i sprovodiće četiri organizacije civilnog društva iz Hrvatske, Srbije i Slovenije: Inicijativa mladih za ljudska prava (Hrvatska), Gong (Hrvatska), Omladinski centar CK13 (Srbija) i Danes je nov dan (Slovenija). Projekat se realizuje u okviru programa Erasmus+ Ključna aktivnost 2: Strateška partnerstva u području mladih.

Prošle nedelje održali smo kick off sastanak ovog projekta, vodeći računa o trenutnoj epidemiološkoj situaciji, te je sastanak održan preko ZOOM platforme, umesto uživo u Zagrebu, kako je prvobitno planirano.

Sufinansirano sredstvima programa Evropske unije Erasmus+ / Co-funded by the
Erasmus+ Programme of the European Union

Strane