centar za nove medije_kuda.org

Tania Gorucheva je predstavila neke od najznačajnijih protagonista savremene umetničke scene u Rusiji, kao i produkciju Moscow Media Art Laba kao i Readme festival software arta koji je organizovao Macros Media Centar iz Moskve. Predstavila je širi, društveno - kulturološki aspekt nastajanja, konceptualne osnove razvoja i sam pregled dešavanja na umetničkoj sceni tokom devedesetih godina, 2001. i 2002. godine. Akcenat je stavljen na specifične uslove samog nastajanja umetničke scene, njenog tehnološkog i idejnog konteksta, kao i na inicijative i događaje koje su doprineli njenom daljem razvoju. Umetnost prilagođavanja "Sve ovo se desilo uprkos nepostojanju resursa u Rusiji i tehničkih i finansijskih, čak i ljudskih, da bi uopšte došlo do produkcije medijske umetnosti. Za nas je i dalje problem pronaći odgovarajuću opremu za produciranje radova, gde većina umetnika i dalje koristi sopstvenu, što mislim da je generalni problem prisutan u celoj istočnoj Evropi." Rekla je Tanja Goručeva i dodala da je samim tim razumljivo da su najpopularnije i najzastupljenije forme medija istovremeno i najeftinije: video i Internet umetnost, dok multimedijalne instalacije, CD rom, sama multimedijalna umetnost nije previše popularna jer je prvenstveno skupa i zahteva od umetnika ulaganje mnogo više vremena i sredstava.

Drugi problem je nepostojanje edukativnih inicijativa na ovom polju u Rusiji. Postoji nekoliko centara koji sprovode edukativne programe zasnovane na razvoj profesionalnih tehničkih veština među mladim umetnicima, čiji kapaciteti su i dalje ograničeni. "Sa druge strane, naglasila je Goručeva, "saradnja sa državnim institucijama, akademijama i univerzitetima ne postoji, jer su oni i dalje vrlo tradicionalni, regresivni u izvesnom smislu, orijentisani na sliku i skulpturu, na tradicionalne umetničke forme, zauzimajući vrlo agresivan stav prema savremenoj umetnosti uopšte." Konceptualne prethodnice Današnja medijska umetnost u Rusiji ima svoje opravdanje u različitim idejama avangardnih pokreta koji su svoje aktivnosti bazirali na eksperimentima tehnologijom, na sinkretizam različitih umetničkih formi: korišćenje svetla, muzike, optičkih instrumenata, itd. U tom smislu, u Rusiji je vrlo značajno bilo postojanje kinetičke umetnosti. Jedna od najznačajnijih inicijativa u tom kontekstu je bilo delovanje grupe "Dvijnie" tokom sedamdesetih godina, koji su radili na promovisanju ideje cyber okruženja, koja nije bila vezana za kompjutere, već je predstavljala estetičku ideju izjednačavanja, unifikacije čoveka i kompjutera, odnosno veštačke inteligencije. Tanja Goručeva je naglasila: "Vrlo je značajan bio i uticaj konceptualne umetnosti, tada vrlo razvijene u Moskvi i, na neki način, konfrontirane tadašnjoj petrogradskoj umetničkoj sceni koja je trpela snažan uticaj neoakademizma, vrste postmodernog neoklasičnog pokreta. U domenu konceptualne umetnosti, umetnici su uglavnom bili koncentrisani na istraživanje izvesnih, rekla bih, funkcionalnih aspekata estetskih iskustava, iskustava javnosti ili svakoga ponaosob u procesu percepcije umetničkog dela." U ovom kontekstu, posebno je značajna grupa "Collective Actions" koja se bavila performansom i akcijama tokom sedamdesetih godina i koja još uvek razvija ovu tradiciju. "Rekla bih da je pored drugog talasa konceptualne umetnosti u Rusiji, koncentrisanog na tradicionalnije tehnike i strategije izlaganja, delovanje "Collective Actions" više usmereno na naučna istraživanja psihološkog, semantičkog i drugih aspekata čistog estetskog iskustva." istakla je Goručeva.

Još jedna bitna stvar pre-istorijskog aspekta umetnosti novih medija u Rusiji je i postojanje avangardnog filma. Ova scena se paralelno razvijala i u Moskvi i u Petrogradu tokom osamdesetih godina. Pokret avangardnog filma je postojao kao: cinefantom i petrogradski nekrorealizam. Cinefantom svoje aktivnosti sprovodi kroz istoimeni klub, časopis, studio i festival, okupljajući umetnike i filmske režisere koji rade na polju nezavisne video i filmske produkcije. Za razliku od prethodnog, nekrorealizam se više bazirao na jasne umetničke diskurse i bio je snažno vezan za konceptualnu umetnost, pomažući umetnicima realizaciju dokumentacije njihovih radova, performansa, akcija. Nekrorealizam je pokret više okrenut istraživanju čovekovog iskustva, negativnog iskustva u estetskom smislu, estetici haosa, smrti - estetique noir, ponekad na vrlo agresivan način. Video umetnost devedesetih "Video umetnost je bila vrlo razvijena tokom devedesetih godina, kao način za iznalaženje novog vizuelnog jezika, načina za eksperimentisanje tehnologijom. U tom smislu, vrlo popularan vid montaže bio je tkzv. sistem keying & compositing koji se zasnivao na principu kolažiranja - po Lev Manovichu, teoretičaru medija predstavlja "bazu postmodernog rečnika i vizuelne ontologije." Naglasila je Goručeva. Umetnici koji svojim delovanjem predstavljaju začetak video eksperimenta su: Sergej Šutov i Olga Tobreluts-Komarova. Sledeći način traganja za novim vizuelnim jezikom video tehnologije i istraživanja rečnika video umetnosti je bio proces dekonstrukcije jezika masovne vizuelne kulture, na prvom mestu televizije. "Jedan od prvih umetnika koji je počeo da se bavi time je Vadim Koškin, učenik filmskog reditelja Vladimira Kobrina poznatog po eksperimentalnom pristupu generisanja kompjuterskog i video okruženja i načinu na koji ovako kreirana sredina može uticati na ljude. Samim tim, rad Vadima Koškina se bazira na kombinacijama različitih slika, tehnologija i referenci na vrlo različite stvari." U kontekstu eksploatacije vizuelnog jezika masovne kulture, vrlo je značajan rad umetnika Andreja Velikanova. Njegov strogo konceptualni pristup ovom vidu izražavanja je usmeren na samo poimanje sredstva kojim manipuliše. Njegov rad "Only tampaxes in jazz" je vizuelno sveden i zasnovan na editovanim televizijskim prilozima, kao odličan primer načina na koji sredstva manipulacije kulture mas medija mogu biti izmanipulisana. Media Archeology Interesantan vid kombinacije istraživanja jedne tehnologije kroz drugu, refleksija funkcije tehnologije i njenih značenja kroz semantička, istorijska i estetska gledišta je plodno tlo za razvoj umetnosti. U tom pravcu deluju umetnici Detkina i Nikolaev, koji u svom videu kreiranom od kompjuterski generisanih slika suprotstavljaju nove tehnologije, kompjuter i 3d software, fotografiji, kao "retro" mediju u odnosu na ovu tehnologiju. "Proces istraživanja jedne tehnologije kroz drugu, naročito odnos "retro" i komjuterske tehnologije je nešto što se u teoriji medija naziva "media archeology" koju zastupaju mnogi teoretičari i istraživači. Jedan od najpoznatijih je Zigfried Žilinski koji pokušava da pronađe smisao, značenje tehnologije i njihov progres od svojih začetaka do danas, ne samo u smislu društvenog i socijalnog napretka, već značenja koje ima u kulturi - kakvu ulogu tehnologija ima i kako utiče na našu kreaciju." naglasila je Goručeva.

Internet Art Internet umetnost predstavlja jednu od jakih tendencija razvoja ruske medijske umetnosti usmerene na proces istraživanja značenja, načina funkcionisanja i uticaja koje Internet ima na širi društveni, kulturni kontekst i na prostor umetničke prakse. Primetna je intencija pojedinih umetnika ka potrebi za subverzijom, manipulacijom postojećih sistema. Jedan od njih je i Aleksej Šulgin (www.easylife.org) čiji je rad zasnovan na manipulisanju Internet i kompjuterskom tehnologijom, interaktivan, vrlo jednostavan i lak za korišćenje, tako da svako može učestvovati u njegovoj igri. Zanimljiv je projekat pod nazivom "fuck you fuck me" zasnovan na lažnoj reklami za low tech uređaj koji zapravo ne postoji - uređaj za cybersex, ali koji uključuje i taktilnost. Još jedna, vrlo značajna osoba za razvoj net umetnosti je Olga Ljaljina (www.teleportacia.org). Teleportacia je njen projekat koji predstavlja galeriju Internet umetničkih radova, tačnije parodiju na Internet galerije, koje su bile česta pojava tokom devedesetih i koje svojim konceptom narušavaju celokupnu ideju net umetnosti i samog Interneta.

Tanja Goručeva je predstavila i nekoliko događaja i inicijativa koje su se pojavile prošle godine u Rusiji u cilju podrške razvoju medijske umetnosti i po njenim rečima: "Mediaartlab je moskovska organizacija koja se pojavila 1998. i trenutno nije u pravom smislu laboratorija za produkciju umetničkih radova, već je više posvećena oblikovanju publike i prikupljanju informacija i materijala, obrazovanju i upoznavanju umetnika sa prošlošću i sadašnjošću medijske umetnosti. Mediaartlab je organizovao i prvi Internet art festival pod nazivom da-da-net 1998. godine, prvobitno festival Internet resursa, savremene umetnosti i kulture, das bi se podelio na dva festivala u jednom - jedan je ostao posvećen ovim pitanjima u Rusiji, dok je trash art festival Internet arta posvećen istraživanju upotrebe različitih Internet alatki i ideja, informacija i produkciji na Internetu. Takođe je vrlo bitno napomenuti postojanje festivala software umetnosti - read_me, u organizaciji Macros centra, koji se pojavio ove godine i gde su radovi umetnika dostupni na Internetu u formi software-a."

Izveštaj sa predavanja napisala Branak Ćurčić. Ovaj tekst je objavljen u nedeljnom magazinu "Bulevar", Novi Sad, septembar 2002. godine.