Lokalne politike i urbana samouprava - Solidarnost se ne može nametnuti zakonom – intervju sa arhitekticom Dubravkom Sekulić
Lokalne politike i urbana samouprava
Solidarnost se ne može nametnuti zakonom – intervju sa arhitekticom Dubravkom Sekulić
Čime se trenutno baviš i kako iz svoje profesionalne i aktivističke pozicije gledaš na ovaj projekat?
Dubravka Sekulić: Nekako uvek radim na više stvari istovremeno, jedino je različit intenzitet, to jest, dok na nečemu radim, kao proces u pozadini mi se već artikulišu neke nove teme. Tako i sada, najviše radim na svom doktorskom istraživanju, gde kroz rad jugoslovenskih građevinskih preduzeća u zemljama nesvrstanih pokušavam da sagledam globalizaciju građevinske industrije u drugoj polovini 20. veka. Druga tema koja ide paralelno vezana je za pitanje stanovanja u gradu, koje je u poslednjih 20 godina potpuno prepušteno tržištu, i gde pokušavam da podsetim na istorijski značaj borbe da se rešavanje stambenog pitanja smatra pravom, kao i koje bi bile smernice za budućnost. Zbog toga mislim da je projekt “Lokalne politike” izuzetno važan, prvo zbog toga što podseća da pitanje stanovanja nije samo pitanje proizvodnje novog, već i održavanja starog. Drugo, zbog toga što se kroz projekt stvara platforma da upravo te probleme koji su individualizovani privatizacijom stambenog fonda, kada su zgrade pretvorene u skupove privatnih jedinica, posmatra kao zajedničke i budi nadu u mogućnosti novih kolektivnosti.
Kako gledaš na aktivizam arhitekata i urbanista? Postoje li primeri u našem okruženju koji bi ilustrovali ulogu arhitektonskog i urbanističkog kritičkog mišljenja i delanja?
DS: Aktivizam arhitekata i urbanista je jako problematičan i klizav teren, posebno u trenucima kriza kada takav tip angažmana postane trend u profesionalnim krugovima. Takođe, često je povezan sa ne malom političkom i ekonomskom naivnosti profesije, nije redak scenario u kome “aktivizam” profesije otvori prostor za još veće profitiranje na leđima zajednice kojoj je trebalo pomoći. Kada se termini tipa “participacija”, “bottom-up”, “zajednica” koriste bez ikakve političke artikulacije, kritičkog odmaka, i samo-refleksije, znate da smo u problemu. Posebno zbog toga što nove forme razvijanja gradova, kroz velike projekte urbanih unapređivanja (urban redevelopment) podrazumevaju rad sa lokalnom zajednicom, koji ne garantuje da će namera projekta biti korigovana u skladu sa mišljenjem lokalne zajednice, već se kroz “prosvetiteljski” pristup lokalnoj zajednici objašnjava šta je u projektu dobro za njih, a kasniji potencijalni otpor pasivizira upravo argumentom da je lokalna zajednica učestvovala u procesu. Po meni, problem je upravo u nerazumevanju ideološke i političke podloge angažovanja, koji počinje i završava idejom da se time radi neko dobro delo. Naravno, aktivistom se ne postaje (a ni prestaje) biti preko noći, već dugotrajnom i stalnom borbom.
Što se tiče kritičkog delovanja arhitekata i urbanista u okruženju, situacija nije sjajna. S jedne strane postoje arhitekti i urbanisti koji se uključuju u neke postojeće procese i koji, svesno, ili nesvesno, ostaju politički i ideološki naivni, i time, i pored svog zalaganja (posebno volonterskog rada) u kome veruju da rade nešto dobro, bivaju samo zupčanici u procesu kapitalističke urbanizacije, a ne i njihovi korektivi. S druge strane, mislim da postoji stidljiva proizvodnja kritičke teorije, koja ne uspeva da izađe iz, uslovno rečeno, akademskih i kulturnih okvira. U Hrvatskoj se stvar pomakla prvo sa „Pravom na grad“, a sada i sa povezivanjem aktivista „Prava na grad“ sa sindikatima, i aktivistima za radnička prava, i stvarnje tih platformi omogućilo je da se kritički i aktivistički nastrojeni arhitekte i urbanisti uključe u tekuće procese. Teško je poziciju graditi u profesionalnoj izolaciji. To je još jedna potencijana važnost projekta “Lokalne politike” koji, bar na nivou Novog Sada, može da postane platforma u kojoj drugačije angažovanje arhitekata i urbanista postaje moguće.
Koliko su pitanja kojima se baviš značajna za lokalnu zajednicu i kakvu inicijativu očekuješ od nje?
DS: Jedna od tema kojom sam se bavila je neposredna veza između zakonodavnog okvira i izgradnje grada (proizvodnje prostora) i koliko u startu zakonodavni okvir nije neutralna stvar pred kojom smo svi jednaki, već se prvenstvo u odlučivanju kako će grad izgledati u budućnosti daje uskom delu društva, koji ima kapital za udruživanje u jasno propisane institucinalne forme koje su isključivo profitno orijentisane. Praktično, grupa ljudi koja želi da uđe u proces unapređivanja svoje neposredne okoline to može jedino ukoliko misli profitno. Mislim da su to teme jako bitne za lokalnu zajednicu, ali meni fali ona aktivistička komponenta koja bi moj rad prevela da konkretno postane koristan nekoj zajednici. S druge strane, mislim da kroz izgradnju poverenja, i rad, lokalne zajednice mogu da urade puno na unapređivanju svog neposrednog okruženja po svojoj meri, ali da u tom procesu, arhitekte ili urbanisti mogu da budu podrška a ne katalizatori ili pokretači. Od lokalne zajednice očekujem ono najteže, da postane sebe svesna i kroz udruživanje na rešavanju nekog neposrednog problema postane zajednica.
Ako su stanovanje i izgradnja stanova integralni deo ukupne privredne strukture i procesa u jednom društvu, kako bi okarakterisala transformaciju u domenu vlasništva nad stanovima i kakva je uloga stanovanja u društveno-ekonomskim procesima? Kakva je uloga arhitekture i urbanizma u privredi i politici jedne formacije iz te perspektive?
DS: Način na koji je finansirana proizvodnja stanovanja u Jugoslaviji jedan je od najegalitarnijih sistema u kome je jako malom ljudskom patnjom (u poređenju sa patnjom ljudi u društvima koja su se modernizovala i urbanizovala u 19. ili 20. veku i u kapitalizmu) plaćena modernizacija i urbanizacija celog društva. Ono što se često maskira korišćenjem sintagme da je neko “dobio od države stan” je da to nije bio poklon od države, već su stanovi nastali iz viška vrednosti društvenih preduzeća i postajali društveno vlasništvo. To jest, sami članovi društva su ih svojim radom sami sebi davali. Utoliko je transformacija vlasništva takvog jednog kolektivnog poduhvata još radikalnija, i ja bi to okarakterisala kao svojevrsnu pljačku samog društva. Uloga stanovanja jako je bitna u društveno-ekonomskim procesima, zbog toga što stanovanje spada u one oblasti života u kojima nemate izbor da li ćete ili nećete imati krov na glavom, i u kojoj su ljudi jako podložni eksploataciji ukoliko se, kao što se kod nas desilo, stanovanje isključivo prepusti tržištu. Uloga arhitekture u privredi i politici vezanoj za stanovanje drastično se razlikuje u kom režimu vlasništva se stanovanje proizvodi, ukoliko pričamo o nekoj formi zajedničkog vlasništva, i stanovanja koje se pravi izvan tržišta, uloga arhitekte je da optimizuje kvalitet svakodnevnog života uz kontrolu troškova proizvodnje i održavanja. Ukoliko se proizvodi za tržište, uloga arhitekte je da maksimizuje profit investitora, to jest obuče u za društvo prihvatljivu formu ono što je već odlučeno na tržištu špekulacijom. Kvalitet svakodnevice postaje manje bitan, minimum je različito određen i postaje ono što se plaća više. Međutim, u stanovanju izvan tržišta pričamo o existenzminimumu najmanjem prostoru u kome je moguće kvalitetno živeti, dok je jedini minimum koji tržište poznaje normiran količinom novca a ne standardom.
Kako se transformacija vlasništva u privredi i prozivodnji odrazila na ovu oblast i kako danas stojimo sa tehnologijom i proizvodnim kapacitetima u sferi gradnje?
DS: Privatizacija stanovanja kao i građevinske industrije, u kombinaciji sa raspadom zemlje usled rata, radikalno je promenila tehnologiju i proizvodne kapacitete za gradnju, te se može reći da smo se od 1990. godina vratili par decenija unazad, dok je svetska građevinska industrija nastavila da se ubrzano razvija, posebno posle 2001, sa globalizacijom građevinskog tržišta. Kod nas gotovo da više i ne postoji prava industrijska proizvodnja prostora, takozvana prefabrikacija, u kome se građevinski elementi proizvode u fabrici u velikim serijama i ugrađuju na gradilištu, proizvodnja se vratila u predindustrijsko stanje u kome je manualni rad ređanja cigli osnovni način građenja. Ta deindustrijalizacija procesa utiče i na budućnost obnove građevinskog fonda iz vremena socijalizma koji je proizveden u uslovima razvijene industrije. Nemoguće je zameniti deo fasade, ili zidove, grede ili ploče, kada fabrike koje su te komponente proizvodile više ne postoje.
Šta bi građani trebalo da učine i kako vidiš njihovu ulogu u borbi za stambeni prostor i njegovo održavanje?
DS: Građani su od 1990, kada se odustalo od “prava na stan” a rešavanje stambenog pitanja prebačeno na pojedince, i 1992, kada je privatizovan stambeni fond, prepušteni sami sebi. Zakon o privatizaciji u Srbiji je posebno glupo napravljen što se tiče budućeg investicionog održavanja zgrada, i o tome se, jednostavno, nije mislilo. Hrvatski zakonodavac je mislio o tome i uveo obavezu plaćanje mesečne pričuve, od koje se pravi specijalni fond za buduće veće intervencije na zgradama. Nedostak sistemskog razmišljanja o budućim većim izdacima nije vezan isključivo za stambeni fond nastao u režimu društvenog vlasništva i posle privatizovan, već i za novoizgrađeno stanovanje za tržište, pošto ni tu ne postoji obaveza mesečnog izdavanja za buduća investiciona održavanja. Zbog toga što tako nešto ne postoji kao zakonom definisana obaveza, ovaj tip razmišljanja unapred zavisi isključivo od samoorganizovanosti građana u okviru jedne zgrade, što je verovatno i najveći izazov za građane: kako se organizovati i upravljati zgradom kao celinom, a ne skupom jedinica u individualnom posedu. Građani moraju, s jedne strane da preuzmu odgovornost za svoje zgrade, a s druge strane, da udruženi u šire koalicije lobiraju kod države za promenu zakonskih okvira koji bi sistematičnije podržali udruživanje građana, suvlasnika zgrada.
Koji su načini organizovanja i organizovanog delovanja koji su građanima na raspolaganju, ako imamo u vidu ekonomsku i socijalno-političku situaciju u kojoj se nalaze postsocijalističke zemlje?
DS: Ono što karakteriše postsocijalističke zemlje je da su građani postali “lak plen” za akumulaciju kapitala. U postjugoslovenskim zemljama, u kojima je postojao sistem društvenog vlasništva, njihov doprinos u izgradnji socijalističkog društva je minimalno priznat. Restitucija kapitalizma je bila moguća upravo privatizacijom socijalističkog nasleđa i, na taj način, uništenjem sistema društvenog vlasništva, a nova baza, koja bi omogućila proizvodnju, nije stvorena. Većina građana postaje sve siromašnija, a nejednakost sve veća. Siromašni ljudi nemaju puno vremena za samoorganizaciju, iako jedino tako mogu da promene svoju situaciju. Paralelno s tim, zakoni gotovo isključivo predviđaju individualno ili udruženo delovanje zarad profita, te građani moraju sami da izmisle nove organizacione formate.
Onda ostaje jedno bitno pitanje, kako da se u te procese uključe i arhitekti, stručna pomoć koja će zajedno sa građanima da rešava probleme i akumulira znanje o temama o kojima arhitekti malo uče tokom formalne edukacije, koja je gotovo isključivo fokusirana na proizvodnju novih oblika. Stvaranje šire platforme oko tema kućnih saveta i održavanja zgrada otvara prostor da se kroz saradnju redefinišu kako struka shvata šta treba da da društvu, a i šta društvo traži od arhitekata. Čini mi se da je zbog toga projekat lokalne politike bitan, da napravi most između ta dva sveta, onih koji su u društvu zaduženi da misle o stvaranju novog prostora, ali i održavanju, i onih koji u tom prostoru neposredno žive.
Kako gledaš na pritisak na skupštine stanara i njihove predstavnike koji je danas sve veći, budući da su stanari postali privatni vlasnici svojih stanova i na taj način preuzeli materijalnu i pravnu odgovornost nad svojom imovinom i stambenim jedinicama za čije izdržavanje je potrebno daleko više od onoga što su sami u stanju da zarade?
DS: Održavanje stambenog fonda nastalog na principima solidarnosti i društvenog vlasništva u periodu socijalističke Jugoslavije nikada nije mišljeno kao individualna odgovornost vlasnika pojedinačnih stanova, čak ne ni zajedničkih vlasnika celih zgrada, već kao sistemska stvar koja će se održavati isto kao što je i nastala. Iz stambenog fonda u koji su svi doprinosili kroz svoj rad i plate. Mi sada imamo neverovatnu situaciju megastruktura o čijem održavanju se i ne zna puno, ali sigurno da održavanje u mnogome nadilazi mogućnosti onih koji su stanove kupili. Bojim se da bez strukturne pomoći društva, jedino što stanovnici prepušteni sami sebi mogu da rade jeste da krpe. Takođe, ne treba upasti u ciničnu zamku i reći, ljudi su sami to odabrali kada su otkupili stanove za koje su imali stanarska prava. U trenutku privatizacije stambenog fonda nije bilo puno izbora, niti je otpor rastakanju društvenog mogao da bude na individualnom nivou. Mi sada imamo neku bizarnu situaciju tamnog vilajeta, i jedini način kako možemo da je rešimo jeste da sarađujemo, na nivou sprata, na nivou zgrade, na nivou bloka, mesne zajednice, društva.
Da li građani treba sami da zavode red i sprovode zakon – na šta država još nije u potpunosti spremna pošto to tretira kao socijalnu politiku, odnosno politiku neuznemiravanja ionako osiromašenog i obespravljenog stanovništva?
DS: Građani treba da se samoorganizuju i u svojim zgradama definišu zajednička pravila tekućeg i budućeg održavanja kroz dijalog, i jedino tako će to biti stvarne inicijative. Solidarnost se ne može nametnuti zakonom. Ali s druge strane, zakonski okvir je neophodan, da uspostavi strukturu. Mene lično plaši ideja da građani uzimaju sprovođenje zakona u svoje ruke, to mi previše liči na “neighbourhood patrol” sisteme, uglavnom u Americi, u kome se građani nekog komšiluka organizuju i postaju para-policija, koja vodi računa o sigurnosti. Stanovanje u zajednici, bilo ona stambena zgrada, ili grad, podrazumeva imanje određenih prava i preuzimanje nekih obaveza.
Solidarnost i politička subjektivnost u sferi reprodukcije?
DS: Ja iskreno verujem da se na pitanjima stanovanja može roditi nova politička subjektivnost. Više od jednog veka trajala je borba da kapital internalizuje troškove društvene reprodukcije i borba za pravo na stan je bila sastavni deo te borbe, da bi se jako brzo od toga odustalo i stanovi ponovo vraćeni na milost i nemilost tržišnim špekulacijama. U pogledu količine jedinica, kod nas stanje možda nije još uvek akutno, zbog toga što imamo nasledstvo iz perioda socijalizma, ali u polju održavanja, ta zaliha je potrošena. U kakvim uslovima ćemo živeti kao društvo jeste novi horizont borbe, i zbog toga ne možemo da dopustimo da se vratimo u stanje u kome samo bogati mogu sebi da priušte stan u kome je higijenski dostojno živeti.
20. april 2014.
Dubravka Sekulić (Beograd) je arhitektica i istraživač tema koje se tiču transformacije javnog domena u savremenim gradovima, zajedničkih dobara i prostorne pravde, kao i uticaja neoliberalnog planiranja na prostor grada. Saradnica je na projektu „Lokalne politike i urbana samouprava“.