Istorija Muzeja moderne umetnosti, Goran Đorđević (2005)
Od 1985. godine Đorđević asistira u realizaciji i prezentaciji grupnih projekata kao sto su "Poslednja futuristička izložba" Kazimira Maljeviča, predavanje Walter Benjamin: Mondrian 1963 -1996, The International Exhibition of Modern Art (Armory Show). Đorđević je takođe sarađivao na projektu "Međunarodna izložba moderne umetnosti predstavlja Muzej moderne umetnosti iz Njujorka Alfreda Barra", koji bio je deo zvanične selekcije Srbije i Crne Gore na 50. Venecijanskom bijenalu 2003.
Projekcija i predavanje Gorana Đorđevića je fokusirano na istoriju moderne umetnosti i analizu koncepata sećanja moderne umetnosti kakvu mi danas poznajemo. Tokom predavanja Goran Đorđević je predstavio put koji je moderna umetnost prešla od svojih početka u prvim godinama XX veka pa do njenog društvenog etabliranja 50-ih godina XX veka. Ključne figure koje pominje Đordević su Gertruda Štajn i Alfred Bar. To jest pariski kružok oko Getrude Štajn i njene prve kolekcije moderne umetnosti dvadesetih godina, kao i aktivnosti Alfreda Bara oko promocije moderne umetnosti u SAD i formiranju MOMA - e (Muzej moderne umetnosti) u Njujorku, 1929. Đorđević je posebno naglasio činjenicu da je moderna evropska umetnost kakvu je mi danas poznajemo bila potpuno potisnuta tridesetih godina u Evropi.
Populistički pokreti tridesetih godina u Evropi su se negativno odnosili spram savremene umetnosti tog doba, smatrajući je odrazom buržoaske dekadencije, a konzervativni krugovi su je posmatrali kao antitradicionalističku i subverzivnu. U nacističkoj Nemačkoj bilo je zabranjeno izlagati dela moderne umetnosti (nacisti su modernu umetnost pogrdno zvali Entartete Kunst - izopačena umetnost). S druge strane, vlasti u Sovjetskom Savezu (tačnije Staljinova politika) su promenile odnos prema modernoj i avangardnoj umetnosti koja je aktivno učestvovala u Revoluciji, odbacile je i uspostavile dogmatski socrealizam kao jedinu umetnost Sovjetskog Saveza. Slične tendencije napuštanja modernističkog iskustva su se viđale i u Frankovoj Španiji, Musolinijevoj Italiji, ali i u Francuskoj sa nadrealizmom i ostalim evropskim zemljama sa povratkom realističkom slikarstvu.
Drugim rečima Đorđević je ukazao da modernizam skoro da i nije postojao u Evropi tridesetih godina. S druge strane tokom tridesetih i četrdesetih godina velik broj evropskih umetnika je zbog rata u Evropi prebegao u SAD, preneo svoje iskustvo i tamo nastavio da radi na razvoju modernističkih principa. U tom kontekstu je zanimljiva i izložba koju je otvorio Alfred Bar 1936. godine, a koja se zvala "Kubizam i apstraktna umetnost", na kojoj su predstavljeni skoro svi značajniji protagonisti moderne umetnosti kakvu je mi danas znamo: Sezan, Pikaso, Boćoni, Matis, Maljevič, Mondri... Posle završetka Drugog svetskog rata u Evropi se pojavljuju izložbe pod nazivom New American Painting (Novo američko slikarstvo) sa Polokom, Hartungom, Rotkom koji predstavljaju američki neoekspresionizam i tzv. action painting (aciono slikarstvo). Ovi umetnici se predstavljaju kao odraz američke demokratije i liberalnog sistema vrednosti koji se u ovom kontektu prikazuju kao moralno superiorni u odnosu na rigidnu umetnost pobeđenih sila osovine i nedemokratsku socrealističku umetnost Sovjetskog Saveza. Drugim rečima, evropsko modernističko iskustvo prve četvrtine dvadesetog veka tridesetih godina je prenešeno iz Evrope u SAD. Tamo je ponovo asemblirano i vraćeno u posleratnu Evropu kao Novo američko slikarstvo, ili kao "demokratski" američki model Istorije umetnosti koji "nedemokratski" evropljani nisu bili u stanju da konstruišu. Tako je i evropsko sećanje na evropsku modernu umetnost implementirano i u stvari ne predstavlja kontinuitet evropskog sećanja.