Omladinski centar CK13

Subscribe to Omladinski centar CK13 feed
Omladinski centar CK13
Updated: 2 hours 2 min ago

Zajednička veganska večera

Ned, 2017-04-16 12:04

Zamenite obrok s nogu veganskom večerom u društvu.

Pridružite se pripremi od 15č ili dođite na Zajedničku vegansku večeru u 19č.

U Otvorenoj kuhinji pripremamo vegansku hranu, jer proizvodnja i upotreba životinjskih proizvoda kao što su meso, mleko i jaja, podrazumeva porobljavanje, prisilno razmnožavanje, mučenje i egzekuciju životinja, eksploataciju prirode i zagađenje životne sredine.

Pripremamo zajedničke večere sredom i kao priliku da se ljudi međusobno druže i upoznaju.

Događaj je namenjen svima koji žele da probaju raznolika veganska jela, da se priključe zajedničkoj pripremi veganske hrane, da saznaju više o veganstvu, susretnu se i razgovaraju sa ljudima sa kojima će sesti za isti sto.

Ideja Zajedničke veganske večere je stvoriti neku vrstu društvenog prostora u kom su svi jednaki, kreirati prostor solidarnosti. U ovom prostoru briše se granica između organizatora i posetilaca i između njih se gradi aktivističko savezništvo. To je mesto koje prožima i stvara svaki pojedinačni rad. Kako će da izgleda, dakle, zavisi od svih nas.

Ako dolaziš na Zajedničku vegansku večeru sredom u Crnu kuću – upoznaj principe njenog funkcionisanja.

 

BUDI SOLIDARAN – Neka vaše porcije budu odmerene, tako da hrane bude dovoljno za sve.

Solidarnost je spona koja ujedinjuje ljude i protivna je ideji moći i dominacije.

NE OSTAVLJAJ HRANU U TANJIRU – Ne bacaj hranu, pojedi je!

Rasipanje hrane je društveno, moralno i ekonomski neprihvatljivo, i u suprotnosti sa principima Otvorene kuhinje CK13.

Svake godine se u svetu baci ili propadne 1,3 milijarde tona hrane ili trećina ukupne globalne proizvodnje, dok 900 miliona ljudi širom sveta pati od gladi, pothranjenosti ili nema osiguranu prehranu. Svaki put kad bacimo hranu sa svog tanjira, kršimo nečije pravo na hranu.

POSPREMI ZA SOBOM – Ne ostavljaj prljavo suđe za sobom, operi ga!

Otvorena kuhinja CK13 ne funkcioniše kao servis ili restoran, već kao aktivistička kuhinja, zahvaljujući volonterskom angažmanu. Aktivistička znači da zajednički održavamo njen rad i promovišemo njene principe. Volonteri/ke planiraju i pripremaju obroke, organizuju nabavku, čišćenje i promociju, ali mi zavisimo i o vašoj aktivnoj pomoći u tome da cela stvar radi.

DONIRAJ – Podrži ideju u kojoj i sam/a sudeluješ!

Otvorena kuhinja CK13 održava svoj rad zahvaljujući donacijama. Prikupljen novac ulaže se u nabavku materijala za pripremu hrane i neophodna sredstva za rad. Ostavljanjem preporučenog, većeg ili manjeg iznosa, pomažeš opstanak Otvorene kuhinje CK13.

Naša preporučena donacija služi kao vodič: Ko ima manje, može dati manje; oni koji imaju više, mogu dati malo više. Donacija se  zasniva na poverenju, zavisno o samoproceni i finansijskim mogućnostima svakoga od nas, ali novac nije prepreka da bi se jelo u Otvorenoj kuhinji, jer hrana mora biti dostupna svima bez obzira na finansijsku moć.

* Želiš da se priključiš kolektivu Otvorene kuhinje CK13? Poziv za volontere/ke je uvek otvoren! Pronađi nas na sajtu CK13, FB stranici Otvorene kuhinje CK13 ili sredom na Zajedničkoj veganskoj večeri u CK13.

Mi smo otvorena grupa i veselimo se kad novi ljudi dolaze.

Parče slobodnog neba

Ned, 2017-04-16 11:47

Izađi! u CK13

 
Za LGBT pokret u Novom Sadu 2010. godina je označila svojevrsni “aktivistički coming out”. Prvi put u istoriji pokreta izlazimo iz podruma, katakombi, “skrivenih” lokacija i svoje delovanje selimo u javni prostor. Dve grupe koje su u to vreme radile sa LGBT osobama u Novom Sadu, grupa IZAĐI i NLO, počinju da realizuju svoje aktivnosti u Omladinskom centru CK13.

 

Zašto je ovo toliko veliki događaj?

Zato što govorimo o jednom vrlo turbulentnom periodu – politička klima sa jedne strane i vrlo tenzična atmosfera unutar LGBT pokreta sa druge strane. Tu godinu je obeležila velika količina nasilja i homofobije u javnosti – izjave političara, mediji koji su neprestano dolivali ulje na vatru, otvorene pretnje, lov na aktiviste po ulici i njihovo prebijanje.

Kada je LGBT zajednica 2009. godine ušla u fokus medija zbog uklanjanja Zakona o zabrani diskriminacija iz skupštinske procedure na insistiranje SPC i ostalih verskih zajednica, i njegovog konačnog usvajanja, tadašnja vlast zabranjuje beogradsku Povorku ponosa na vrlo kontroverzan način – izmeštanjem povorke iz centra grada na lokaciju kod tržnog centra “Ušće”. Sve ovo prati vrlo neobjektivno izveštavanje medija, poređenje povorke sa orgijama na Terazijama, prikazivanje vrlo eksplicitnih slika i aktivno delovanje ultradesničarskih i navijačkih grupa. Neki od tadašnjih aktivista su zbog pritisaka i otvorenih pretnji smrću morali da napuste zemlju.

Godinu dana kasnije, u Beogradu je održana prva Parada ponosa – pod vrlo sumnjivim okolnostima i pod okriljem Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Parada ponosa je tada potpuno ogoljena bilo kakvih političkih poruka i zahteva i praktično svedena na dve stvari – checkbox koji je ministarstvo moralo da štiklira te godine i scenografija za snimanje par kadrova za jedan film sa vrlo problematičnom porukom. Taj dan je 6.500 huligana potpuno demoliralo centar Beograda i ušlo u otvoreni sukob sa velikim brojem policajaca u kordonima (preko 5.000). Sa druge strane kordona, situacija je bila potpuno groteskna – šareni baloni, muzika, ministar koji drži govor… I svi mi, zloupotrebljeni aktivisti, šetamo u toj lošoj predstavi pod parolom “možemo zajedno”.

Realna situacija je bila ta da nismo mogli zajedno. Sav taj teret je doveo do potpunog urušavanja LGBT pokreta u Srbiji. Aktivisti i organizacije su počeli da optužuju jedni druge, pronalaze način da diskvalifikuju svoje neistomišljenike i praktično su postale disfunkcionalne u onome čemu treba da služe – da učine život LGBT zajednice u Srbiji boljim.

Sa porastom vidljivosti LGBT populacije, rasli su i problemi sa kojima se zajednica svakodnevno suočavala, od svoje najbliže okoline, porodice, škole/fakulteta, ulice, do državnih institucija. Sve to je ostavljalo duboke psihičke i emotivne izazove koje LGBT osobe nisu bile sposobne pojedinačno i same da rešavaju. Državne institucije koje imaju za posao podršku mladima tokom njihovog razvoja su retko bile od pomoći, pre svega zbog suštinskog nerazumevanja i neprihvatanja ove populacije. Sa druge strane, donatori u to vreme nisu prepoznavali ove probleme, pa je i finansiranje projekata koji se bave ovom temom izostajalo.

Kao reakcija na ovu zamršenu situaciju, u Novom Sadu se dešava “aktivistički coming out”. Dve grassroots grupe iz Novog Sada se priključuju životu Omladinskog centra CK13 i prvi put počinju da rade i deluju u jednom javnom prostoru zajedno sa drugim grupama koje su bile prisutne u Kući. Dakle, dve vrlo šokantne novosti za to vreme – pederi i lezbejke zajedno; i pederi i lezbejke sa drugima u javnom prostoru.

U martu 2010. godine Grupa IZAĐI započinje prvi ciklus grupe podrške za mlade gej muškarce, koji je bio pilot projekat finansiran u potpunosti spostvenim sredstvima. Fokus rada grupe je bio na osnaživanju mladih gej muškaraca, kao i njihov lični i socijalni razvoj. Kasnije je veliki deo ovih mladih ljudi postao srž grupe u daljim aktivnostima Grupe IZAĐI.

U odnosu na lezbejsku grupu koja je politički bila osvešćena i radila u okvirima drugog talasa feminističke teorije, gejevi su u jako maloj meri bili svesni političkog konteksta i za njih nije važilo “lično je političko”. To je bio jedan od glavnih izazova ulaska u kuću sa vrlo jasnom i snažnom politikom i uspostavljanja našeg LGBT “omladinskog kluba” u potkrovlju CK13. Međutim, principi i vrednosti omladinskog rada koje sa sobom nosi Grupa IZAĐI su ubrzo prepoznati kao potpuno komplementarni sa politikom CK13, te su poslužile kao baza za “pravila” života u Kući.

Uprkos tome što gej zajednica u Novom Sadu tada nije imala percepciju Kuće kao LGBT-friendly mesta, potpuno je neverovatno koliko brzo smo počeli da se osećamo sigurno u njoj i CK13 doživljavamo svojom drugom kućom, a pojedini mladi i jedinom kućom u kojoj mogu da budu ono što jesu. Dok je na ulici divljala homofobija i “ubij-zakolji” atmosfera, u potkrovlju smo napravili jednu malu oazu: sedeli bismo na terasi i maštali o tome kako ćemo jednog dana obojiti ceo krov kuće u dugine boje, izlepiti Novi Sad nalepnicama duginih boja sa jasnom porukom “nisi sam”. Osećali smo se kao  pušteni sa lanca na kom smo bili vezani jako dugo.

Apsolutni prioritet je bio prostor. Važno je bilo da mladi koji su bili šikanirani na sve strane, izbacivani iz kuće, maltretirani u školi, prebijani na ulici, zlostavljani u vezama; imaju parče sigurnog prostora u ovom gradu u kom mogu nešto da nauče, da otvoreno pitaju, pročitaju, besplatno koriste internet ili prosto da budu tu u situacijama kada se nigde drugde ne osećaju bezbedno. Ovo je predstavljalo poseban izazov u periodu kada je kuća više puta napadana razbijanjem prozora i molotovljevim koktelima, a učinkovita saradnja sa policijom nije postojala.

Plašili smo se da će to nasilje da se proširi i na unutrašnjost kuće i da će naš siguran prostor, tj. prostor koji smo tako osećali biti kompromitovan.

Sa ove distance, sve ovo je malo kontradiktorno: govorimo o “sigurnom prostoru” u javnom prostoru, u “ubij-zakolji” vremenu, kada su svi znali da su pederi u CK13. Da li je to realno bio siguran prostor? Pa naravno da nije! Bilo ko je mogao da uđe i napravi ozbiljan problem. Ipak, za nas je to bio NAŠ prostor, naše parče sigurnosti i bili smo spremni da ga branimo. Ne samo mi koji smo bili u organizaciji, nego i mladi koji su dolazili na aktivnosti. Taj osećaj vlasništva nad našim ćoškom u potkrovlju se ubrzo preneo na celu kuću. Mladi gejevi su učestvovali u svim aspektima života kuće – od krečenja i velikih spremanja, do volontiranja u Otvorenoj kuhinji i rada u Infoteci. To je bio momenat ne samo “coming out-a”, već i integracije. Po prvi put smo se osetili prihvaćenim, delom društva, po prvi put smo mogli da dišemo, iako i dalje ne baš jako duboko. Ali disali smo, smejali, imali žurke i druženja, živeli…Na neki način poverovali smo da je promena moguća i u ovoj zemlji, da je život van ormana moguć, da rad naše grupe može da donese promene mladim LGBT osobama u Novom Sadu, a možda i u Srbiji.

I tako, u vreme divljanja ekstremne desnice u društvu, u jednom sigurnom prostoru, grupa mladih neguje različitosti i praktikuje prihvatanje drugih – čak i mladih koji slušaju folk zvezdu sporne političke prošlosti; jer ekstremizmu i isključivanju nije bilo mesta. Tokom dve godina rada Grupe IZAĐI u CK13, možemo da kažemo da smo se razvijali zajedno i odvojeno, da smo rasli i shvatili da je siguran prostor postavljen i da je vreme da Grupa IZAĐI počne samostalan život.

Grupa IZAĐI se 2012. godine registrovala kao udruženje građana – Grupa za podršku mladim LGB osobama “IZAĐI” i od tada je fokusirana na lični i socijalni razvoj mladih gejeva i lezbejki u Novom Sadu. CK13 je poslužila kao plodno tle za naš rad – pružila nam priliku da se uspostavimo, vidimo da možemo, da se osnažimo, a onda smo se osamostalili. U međuvremenu, desila nam se i tzv. “smena generacija”, imamo nove mlade ljude koji kreiraju programe, sprovode aktivnosti i predstavljaju organizaciju, što je bio veliki korak. Kako smo jačali, tako smo počeli da koristimo i nove javne prostore za naše aktivnosti, sarađujemo sa novim organizacijama, imamo nova lica u medijima – što je iz perspektive 2010. godine bilo potpuno nezamislivo.

Uprkos tome što smo radili u periodu kada su nam životi doslovno bili ugroženi, kada bi svako pojavljivanje u medijima podrazumevalo skrivanje narednih par nedelja; to je bilo vreme vrlo intenzivnog učenja i rada na sebi, testiranja svojih vrednosti i principa, i učinilo nas onakvima kakvi jesmo danas. Podrška od strane velikog broja organizacija i interesovanje mladih za grupu i njene programe ukazuje na to da smo na dobrom putu. Profilisali smo se kao jedina LGBT omladinska organizacija u Vojvodini i sada radimo na ostvarivanju prepoznatosti našeg rada od strane lokalne i pokrajinske vlasti, kao i direktne podrške u uspostavljanju novog LGBT omladinskog kluba, prostora za podršku mladim LGBT osobama i njihovim porodicama, prostora u kojem će biti prihvaćeni baš onakvi kakvi jesu.

 

Adorjan Kurucz

Novo u popularnoj muzici – muzika za film

Čet, 2017-04-13 15:23

U okviru muzičkog ciklusa “Novo u Popularnoj muzici” imamo prilike da ugostimo italijanskog muzičara i kompozitora Andreu Belfia. Njegova rezidencija uključuje solo izvođenje materijala sa novog albuma “Ore” i radionicu sa lokalnim muzičarima na kreiranju improvizovane muzike za film. Solo nastup Belfia je 15.aprila, a grupno izvođenje muzike za film je 18.aprila u 20.30h u CK13.

U okviru grupne sesije nastupaju: Dimitrije Jakovljević (el. gitara, bas), Sava Botić (fender rhodes), Nemanja Sovtić (trombon), Filip Đurović (perkusije, trombon) i Andrea Belfi (bubnjevi).

 

——-

Gostovanje Andree Belfija se realizuje u okviru projekta Novo u popularnoj muzici, koji propituje odnos savremene i nove popularne muzike. Iako popularna muzika može imati komercijalni potencijal na uštrb kvaliteta muzičke ekspresije, inovacije i participativnosti, ona pak odiše autonomnim tendencijama u muzičkoj kreativnosti. Uzimajući u obzir ovu dvosmislenost, projekat teži da markira progresivne tendencije u savremenoj muzici ugošćavanjem kompozitora i muzičara koji su aktivni na raskršću savremene popularne i tzv. ozbiljne muzike. Implementacijom ovih tendencija kroz izvođenja, radionice i razgovore, želimo da otvorimo nove prostore muzičkog istraživanja i produkcije, i da podstaknemo aktualizaciju i kontekstualizaciju kroz preispitivanje trenutnog stanja na lokalnoj muzičkoj sceni.

Projekat se realizuje u saradnji Omladinskog centra CK13 i Centra za nove medije kuda.org.

Gostovanje Andrea Belfija se realizuje i u okviru šireg projekta „Proširena estetska edukacija”, koji se realizuje u saradnji kuda.org sa Multimedijalnim institutom iz Zagreba, Kontrapunktom iz Skoplja, Berliner Gazette iz Berlina i Kulturtregerom/Booksom iz Zagreba.

Projekat je podržan kroz program Kreativna Evropa (2014-2020) Evropske komisije, uključujući podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Evropske kulturne fondacije Amsterdam – BAC program, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje i Grada Novog Sada, kao i Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu.

Bistrionica o protestima

Čet, 2017-04-13 13:14

Infoteka CK13 poziva vas na novu Bistrionicu, a ovoga puta ćemo razgovarati o aktuelnim protestima u Novom Sadu i celoj zemlji, koji se dešavaju svakoga dana od 03. aprila.

Na jednoj od prethodnih Bistrionica tema je bila upravo značaj pobune i uličnih demonstracija, dok smo prošli put razmatrali koji je bio smisao izbora i (ne)glasanja u ovom trenutku. Ovaj put ćemo diskutovati o nedavno usaglašenim zahtevima demonstranata, zatim o načinima borbe za ispunjenje tih zahteva, kao i da li je neophodno praviti pauze ili je bolje svaki dan biti na ulicama, ali i o kompleksnosti organizacije samih protesta.

Dođite da bistrimo zajedno, 17. aprila na spratu CK13 od 20 časova i 30 minuta. Svi prisutni će moći ravnopravno da učestvuju u ovom otvorenom razgovoru.

Bistrionica je zamišljena kao prostor u kojem se slobodno diskutuje o temama od važnosti za društvo, na otvoren način uz poštovanje kulture dijaloga, a prevashodni cilj je razmena mišljenja.

Autorka iz Španije Mersedes Sebrian u CK13!

Sre, 2017-04-12 14:16

Mersedes Sebrian je 54. gošća Krokodilove Kuće za pisce, i prva autorka koja dolazi iz Španije. Novosadskoj publici će predstaviti svoj književni, novinarski i putopisni rad, a govoriće i o položaju savremene španske književnosti u odnosu na evropsku, ali i latinoameričku scenu.

Razgovor s Mersedes Sebrian vodiće Ana Pejović. Razgovor će biti na engleskom jeziku.

Mersedes Sebrian je rođena u Madridu. Piše prozu, novinske eseje i poeziju, i prevodi s engleskog i francuskog. Tekstove objavljuje u novinama kao što su El País i La Vanguardia, kao i u časopisima poput Diario de Poesía (Buenos Aires), The Massachussetts Review, Revista de Occidente i Gatopardo. Njen književni svet ispituje, između ostalog, emocionalne veze koje ljudi razvijaju s predmetima. Bila je stipendistkinja u Residencia de Estudiantes de Madrid, u Španskoj akademiji u Rimu, kao i na rezidencijama za pisce u fondaciji Civitella Ranieri (Italija) i u Fondazione Santa Maddalena (Italija), između ostalih. Završila je master studije iz španskih i latinskoameričkih studija na Birkbeku (Univerzitet u Londonu) i Univerziteta u Pensilvaniji (SAD). Poslednji roman El genuino sabor (Pravi ukus) objavila je u junu 2014. izdavačka kuća Penguin-Random House Spain. Zastupljena je u više antologija i izbora poezije i proze.

Njen boravak u Beogradu podržavaju Acción Cultural Española (AC/E) i Erste Banka.

 

Crna kuća 10 godina

Pon, 2017-04-10 11:45

Ove godine se obeležava deset godina postojanja i rada CK13. To znači da ja imam više od trideset i da bih mogla da dam neki objektivni komentar, udaljen od tačke gledišta – od kuće koja je za mene bila mesto stvaranja, kreativnosti i novih ideja, i od kluba koji mi je još uvek drago mesto za izlaske. To je teška muka, kada veći deo dana provodiš u kući, ne u svojoj, nego u Crnoj kući. Crna kuća, kako smo je od početka zvali, ili samo “kuća”, jeste mesto koje smo izmaštali tokom dva leta, 2004. i 2005. tokom projekta “Mapiranje desnog ekstremizma”, razmene dve grupe mladih aktivista i budućih aktivista iz Novog Sada i Brandemburga. U velikom nedostatku prostora gde bi se mladi alternativci okupljali, razmišljali kritički, van sistema o sistemu, stvarali programski sadržaj i umrežavali se, nastala je velika potreba za osnivanjem ovakvog jednog prostora. Takav prostor je bio i još uvek je potreban, i to ne samo kao fizički prostor za koncerte, filmske projekcije i programe raznih neformalnih grupa i organizacija koje dele iste ciljeve i načine rada, nego kao mesto odakle potiču ideje.

Okupljanje ljudi i stvaranje kolektiva naravno nije lak zadatak, jer struktura CK13 je često i redovno fluidna – menja se kako se ljudi smenjuju, kako se grupe unutar kolektiva menjaju. Sadržaj programa i sama slika se menja u toj meri koliko se često menja kolektiv.

U projekat “Mapiranje desnog ekstremizma” uključila sam se preko Socijala medije, neformalne grupice alternativnih fanzinaša koja je volela da beleži ne tako česte koncerte bendova u gradu. Sedmoro mladih ljudi od 16 do 21 godine su jednom ili dva puta mesečno išla na svirke i razgovarali sa svojim prijateljima u bendovima, sa slikarima, alternativnim pesnicima i beležili, snimali i fotografisali događaje. Tih godina, preciznije 2003-2004. koncerti ne samo ska, hardkor ili pank bendova su se dešavali barem svake druge ili treće nedelje, ako smo imali dovoljno sreće. Tada nisu postojala glasila za nas, a koncertnih prostora je bilo malo. U to vreme, poslednji Koncert godine nam je bio pojam andergraunda. U stvari, više kao produženi vikend izlazak. Parola etike “Uradi sam” glasi: ako nešto ne postoji, ti stvori, napravi. I pravili smo naš fanzin “Pogon kontre”. Nekoliko zabavnih godina druženja i pisanja nas je kasnije okrenulo ka udruživanju. Te 2005. godine deo nas se uključio u pomenuti projekat. A kada posetiš Berlin, odjednom ti se rađaju ideje, sumanuti optimizam i želja da se nešto promeni i u Novom Sadu. Svako od nas je našao neki način da ostvari ideje, uči i kritički razmišlja.

Svoju kreativnost ja sam kanalisala na pisanja izveštaja sa koncerata, beleženje intervjua, i istovremeno sam postala nezvanički hroničar novosadske scene, pa i događaja u CK13. Jedan od razloga je taj što sam relativno blizu živela i deo svog slobodnog vremena sam provodila na programima u Crnoj kući.

Crna kuća je za mene i, verujem, za mnoge od nas, bila Žuta kuća naše generacije. Realno, nismo je se sećali, nismo nikad bili na koncertu u Žutari ili na času škole crtanja. Naša potreba da imamo mesto koje ćemo prihvatiti kao blisko i kao svoje, nije samo generacijska i lokalna stvar, nego je i aktivistička potreba. Gde drugde pronaći knjige o istoriji Drugog svetkog rata, priručnike o pisanju projekata i vođenju sastanaka? Gde drugde pronaći pamflete i ideje iz alternativnih društvenih centara koje te zanimaju?

Nakon što sam 2010. Zvanično postala volonterka Omladinskog centra CK13, dobila sam priliku da vidim kako funkcioniše mesto koje sam samo doživljavala kroz programe ili iz bekstejdža. Pored lepljenja plakata za programe bilo je i manje dosadnih aktivnosti (vođenje programa, učestvovanje na radionicama, kuvanje veganske klope). U martu, nakon internog konkursa za nove koordinatore programa, postala sam jedna od koordinatorki programa.

Bio je to za mene period sa puno entuzijazma, potpune izgubljenosti, bez ikakvog priručnika i sa malo saveta. Koordinirali smo, sastančili, pisali ideje za projekte, poboljšavali program i broj publike se povećavao. Sastančili smo, pregovarali, pokušavali… Zanimljivo je da je veći deo programa bio pravljen “pomoću štapa i kanapa”, bez  budžeta, pod parolom “snađi se”, ali sa puno energije i puno zagriženosti za etiku “Uradi sam”. Jedan od prvih koje smo izmaštali i pokrenuli uz pomoć naše voloterke Rose i njenog projekta aktivističke veganske kuhinje je “Otvorena kuhinja”. Velika mi je radost bila i da završim pokrenutu ideju novog muzičkog programa “Come Out and Play”, namanjenu mladim bendovima. Ideju sam razvila i ostvarila, a ne bi bila moguća bez svih u kolektivu (logo, snimanje nastupa bendova, press clipping, iznajljivanje više nego povoljno opreme iz Paklene pomorandže… Lista je duga).  Za manje od godinu dana, svakog, a kasnije svakog drugog vikenda, dva-tri mlada benda su nastupala sa potpunom backline opremom. Cena karte je bila simboličnih 100 dinara. Publika je mahom bila iz redova prijatelja. Ono što je ostalo vezano za “Come Out and Play” su zbunjeni klinci na bini kako slušaju upute tonca, kako mi se obraćaju sa “Vi”. To im je bio prvi susret sa “poznatim mestom u gradu, sa dobrim ozvučenjem”, prvi susret sa mestom na koje su ih roditelji verovatno teškom mukom pustili da idu.

Nakon potpunog gubitka energije, volje za dalji rad i susreta sa sindromom sagorevanja, vratila sam se na mesto volonterke, kao urednica-članica kolektiva Infoteke CK13 (uz stalan posao nevezan za nevladin sektor). Ideja za nastanak Infoteke se provlačila dugo kroz naše priče i sastanke. Tek nakon preseljenja kancelarije na sprat i zahvaljujući entuzijazmu volontera Jakoba, otvorio nam se slobodan prostor u prizemlju, kao savršen prostor za alternativnu biblioteku, info štand i malu distro radionicu za kopiranje fanzina. Ubrzo smo kreirali program koji se zasnivao na informisanju, obrazovanju i diskusiji o važnim pitanjima za lokalniu zajednicu i mlade: feminizam, javni prostori, tranzicija, anti-semitizam i fašizam. Pored projekcija aktivističkih dokumentarnih i igranih filmova, sve su češće organizovane i diskusije sa publikom. U okviru ovakvih diskusija jedna od važnih tema za publiku je bila i aktivizam na internetu i pismenost na mreži – korišćenje opensourse programa. Od svog osnivanja, CK13 podržava korišćenje i promovisanje open sourse operativnog sistema, pre svega distribucije Linuxa. Iz ove ideje, razvila sam poseban deo edukacije (IT edikacija) u okviru Infoteke CK13 koja je imala za cilj da pruža nove mogućnosti u radu na mreži i na računaru, koristeći open source. IT edukacija je imala četiri radionice sa predavanjima. Sve radionice su bile praktične i snimljene su. Materijal je montirao naš tehničar-tonac Žolt (direktore:)). DVD video izdanje ove edukacije je bilo dostupno svima i besplatno distribuirano.

Pored stalnih evaluacija, sastančenja i planiranja programa, gledali smo i svet van kuće. Nisam osećala strah kada je bačen molotovljev koktel, kada je bačena petarda topovski udar, kada su lomljeni prozori, kada je kamenje letelo kroz prozor sa ulice, kada je kamera zabeležila napadače i kada se nakon toga ništa nije desilo sa  istragom protiv n.n. lica. Osetila sam neizvesnost, zbunjenost. Čuvala sam svaki kamen i ostatke petarde koji su bačeni. Šalili smo se sami sa sobom da treba da čuvamo te predmete za mali Muzej nasilja. Muzej nasilja je bio pogled na društvo i stajao je iza knjiga na prvoj polici u Infoteci.

Šalili smo se da na događajima prijateljskih organizacija uvek vidimo ista poznata lica, slušamo iste priče o istim problemima i da smo sami sebi publika. Za goste smo imali inicijative, grupe, organizacije koje su rasle, njihove ideje su rasle i menjale lokalne politike, politike o javnim prostorima i zagovaranja. Generacijske ili lokalne bitke započete sa Otvoreno o javnim prostorima, na sastancima Za javne prostore, Studenskim protestima, sastancima za osvajanje Kasarne, na čišćenju zapuštene barake u Kineskoj četvrti, Kritičnom masom Biciklističke inicijative… Grad se ipak menja. Sva ta poznata lica utiču na nas, utičemo jedni na druge, menjamo sebe, druge i grad, u želji da bude bolje. Problem u gradu trenutno možda nije samo nedostatak prostora i programa za mlade, nego i apatija.

Sada radim u jednoj sjajnoj privatnoj firmi u sektoru podrške korisnicima programa. Za pet godina četiri puta sam se selila po Novom Sadu, a svaki put je to moralo biti na pet minuta hoda od CK13. U slobodno vreme učim jezike, predajem engleski koji mi je struka, a vikendom ponekad svratim i do CK, mog centralnog komiteta.

 

Jelena Tipšin

dođite u klub ck13

Ned, 2017-04-09 13:16

Klub CK13 je otvoren od 17 do 23 časa.
Cene su pristupačne, ponuda je raznolika, a ostvaren prihod ulaže se u programe CK13.
Posetite nas!

Ponedeljkom od 17 do 20h su otvorene i naša Besplatna radnja, kao i Infoteka CK13.

Klub CK13 je društveni prostor koji možete da koristite kao mesto za okupljanje, čitanje, druženje i razgovaranje, korišćenje besplatnog interneta i istraživanje, kao mesto za udruživanje i pokretanje novih inicijativa.

Otvoreni smo za sve kreativne ljude koji žele da učestvuju u stvaranju zajedničkog kulturnog prostora. Možete da predložite ideje za naše postojeće programe (filmske projekcije, koncerte, performanse, radionice, tribine, predavanja, prezentacije, promocije) ili neku potpuno novu stvar.

Klub CK13 je pet friendly, povedite slobodno i svog kućnog ljubimca!

Ljudi i kuća

Pet, 2017-04-07 20:08

Navršilo se već deset godina od osnivanja CK13 i ne znam kada su pre prošle. Kako gledati na period od tih deset godina i kako računati vreme kada je ono objektivno posmatrano zgusnuto i nerazabirljivo? Ako bi se toga držali bili bismo u domenu ravni koje na vreme gleda objektivno, a na istoriju kao na nepromenljivu. Imali bismo faktografiju i istoriografiju, a možda i neupitni značaj jednog punkta kakav je CK13. Značajno jer je preživelo, još bi značajnije bilo da nije, te bi ga se sećali eventualno sa nostalgijom i lamentom nad nerealizovanim mogućnostima. Međutim, ako se preciznije pozabavimo „vremenom“ i procesima u njemu, kako im možemo pristupiti? Objektivno svakako da, kritičko-teorijski takođe, pri čemu bi jedino moguće bilo moguće nizanja na listu nemogućnosti i limita kojima smo podređeni. Umesto ovakve kombinatorike, ovde predlažem pristup kojim se prošlost ne drži fiksnom u smislu pronalaženja mogućeg u njoj (ono što može biti u odnosu na ono što jeste, kako u budućnosti tako i u prošlosti), pristup bez lamenta nad nerealizovanim, kako upravo to moguće ne bi bilo isključivo rezervisano za budućnost, koja ga u tom smislu nikada ni ne mora ostvariti. Istorija nije data, kao što ni stvarnost to nije. Ljudi ih (diskontinuirano i povremeno) stvaraju.

Iako se sećam svojih reči na otvaranju CK13, ovde ću ih interpretirati: Imamo kuću, no ono što je bitno nisu zidovi već ljudi. Svakako ni tada nisam mislila na bilo kakvu metaforu tipa „ljudi zatvoreni u zidinama“, i iz razloga što je to u tom trenutku bilo nemoguće. Entuzijazma je bilo na pretek i on je praćen uverenjem da zidovi i ljudi mogu da brinu jedni o drugima na način da održavanje zidova uspravnim može povratno uticati na uspravno držanje glave kada su ljudi u pitanju. Povratno takođe: gradeći svoj integritet, snagu da od mišljenja i zajedničkog rada ne odustaju, ljudi uvek iznova grade i drže zidove kuće uspravnima. Ovom uspravnom ne bi trebalo suprotstavljati horizontalno i suprotstavljanjem ukazivati na njegov manjak, jer ga integritet i snaga ljudi da se mišljenju i argumentovanju uvek vrate, uključuju. Uključuju, jer horizontalo ovde ima značenje jednakih ljudi koji jednako učestvuju u odlučivanju. Jedno bez drugoga nije moguće.

Međutim, često smo bili svedoci devijacije ovakve pozicije koja nas vraća na nivo uvida u ograničenja koja su uvek pred nama. Nisam pobornik voluntarizma, već pre pravljenja pukotina i proboja kroz večito prisutne strukture. No, one su nekada bile prejake i umele su da nadvladaju svako moguće, pri čemu smo svi u manjoj ili većoj meri posustajali. Ipak, i u najtežim situacijama i međuljudskim odnosima, nešto je saznato i uvidi su stvoreni. Najpre da politike ne mora da bude ni kada su označitelji levice prisutni. Ovde mislim na svaki aktivizam koji je baziran na onom protiv sistema ili nečega drugog, što ne znači automatski obdelavati i reprodukovati taj sistem, odnosno slagati se s njim. Ukoliko postoji poverenje da to ne mora isključivo biti tako, onda imamo prostora da uradimo nešto zajedno s ljudima, aktivistima, grupama s kojima sarađujemo u formulisanju mogućeg. Dalji uvidi su donekle precizniji: sreli smo organizacije koje ne brinu o sopstvenim organizacijama, kako se pokazalo, iz više razloga – iz akademskih aspiracija i manira, zbog zaposlenja u državi, članstva u partiji. Dakle, sreli smo ljude koji su uvek-negde-drugde od situacije u kojoj su. Sudarali smo se, ali često bez sposobnosti i odlučnosti mnogih od nas da sopstvene pozicije rasklapamo, otvaramo i kroz diskusije sa saborcima menjamo. U tome nam levi označitelji nisu pomagali, teorija isto tako, kao ni akademizmi i partijnosti. Odustajanje ljudi pogotovo. Isto kao i uvođenje pozicija u funkcionisanje kuće na nivou zahtevanja od nekoga da bude arbitar sukoba i činiti od njega „centar moći“ kada je to pogodno za ostvarenje sopstvenih interesa. No, verovati da pobrojano čini čitav i celovit horizont pred nama bilo bi pogubno za svaki angažman, i koji bi time bio osuđen na propast. Ono što je za mene kao princip skovano iz iskustva CK13 jeste da nas suštinski ništa ne razdvaja. Suočavanje da to za druge ljude ne mora biti tako takođe je deo tog principa.

No, za ono što iz ovog principa dalje sledi, ne bi nam bila potrebna bolja metafora od onoga što nam CK13 kao kuća i organizacija udruženih ljudi daju kao primer – primer za mogućnost organizovanja života i rada. Dodajem, u vreme nemogućnosti zaposlenja u već prebukiranoj državi i odumirućoj privredi. Primer, kao što to može da bude svako udruženje ljudi koji se i jesu udružili da bi nešto rešili, pravili prostor za rad, od toga živeli, izumevali, stvarali novo. Da ne kažem da je to mogući prostor za afekte i prijateljstvo, kao i za rešavanje problema u onome što obično zovemo privatnim. U tome je inicijalni projekat kojim je kuća kupljena, a mislim da je to bilo inspirisano mrežom projekata stanovanja u Nemačkoj gde jedan od drugova s početka rada kuće danas radi i živi, otvorio mnoge nove mogućnosti za organizovanje ljudi. Iz drugih pozicija bi se moglo reći da je ta činjenica baš problem funkcionisanja CK13 jer u sebi sadrži obavezu vlasništva. Ali ono nikada nije smatrano i držano privatnim, već se insistiralo na otvaranju za zajedničko. Ovo je uvek bila čudna pozicija, od dana kupovine kuće do danas, jer bilo ko da pokuša organizovano da dođe do prostora za rad najčešće mora to da učini iznajmljujući ga, za šta uglavnom ne postoji nikakva podrška. Od toga vode dva puta: zatvaranje udruženja ili zatvaranje sa nagomilavanjem duga za prostor. U vreme kada se u Novom Sadu udruženja građana i to u kulturi zatvaraju zbog nemogućnosti održavanja infrastrukture, čak i sa nagomilanim dugovima za iznajmljivanje prostora, CK13 se još jednom ukazuje kao presedan. I to presedan manje u smislu vlasništva nad prostorom koji druge organizacije nemaju, koliko u mogućnostima koje ono otvara kao mesto podrške drugim organizacijama i pojedincima. Poslednji primer je CK kao mesto na kome se susreće Inicijativa nezavisne kulturne scene grada, čiji je CK13 i član, odnosno mesto još jednom povezanih udruženja građana u kulturi koja se bore za bolje uslove svog rada i života.

Kao što sam napomenula, prostor nije jedina stvar po čemu je CK13 značajan. Sećam se diskusija i borbi po dolasku ljudi koji i danas rade u CK, da nije dovoljno Crnu kuću imati kao servis koji ljudi i organizacije koriste za svoje programe i na koju gledaju isključivo kao na infrastrukturu. Tada se postavljalo pitanje šta s tim ljudima i gde je politika CK? Kako se istrošilo vreme pretnje levim označiteljima kao jedinom politikom u prethodnim periodima funkcionisanja kuće, javila se potreba za mišljenjem politike kuće u, kako shvatam, novom ključu. Međutim, pitanje servisa i infrastrukture je zanimljivo i slično sam razmišljala po početku rada na projektu „Lokalne politike i urbana samouprava“ koji sprovode kuda.org i Grupa za konceptualnu politiku u pokušaju ohrabrivanja ljudi na samoorganizovanje kada je stanovanje u pitanju. Isto tako nismo bili zadovoljni time da nas ljudi smatraju servisom i na kome se politička diskusija ne mora nužno razviti, već se dođe po nešto, uzme i ode. Ali vremenom se pokazalo da je servis ovakve vrste bitan jer ne postoji ni jedno slično mesto a da nije država, naseljena nepotizmom, klijentelizmom i partijskim članstvom, u čemu smo se uverili da politike nema. Ljudi koji žele da reše neki problem preko države ne mogu to da učine a da ne pihvate njene načine rada. U ovakvim servisima mogu. Možda je situacija sa prostorima za realizaciju kulturnih događaja u gradu ipak drugačija, i njih danas ima, te ni u njima odluke i aktivnosti ne moraju biti isključivo u domenu države (nadam se i nenaseljeni njenim strukturama), u trenutku osnivanja CK slični prostori nisu postojali. Otuda i razlog za njegovo pokretanje.

Možda je bilo potrebno da prođe deset godina da bi se konačno video entuzijazam ljudi koji su u njoj, odlučnih da je postave na stabilne temelje i takvim ih održe održavajući sebe kao kolektiv. Možda je bilo potrebno da se kuda.org kao jedan od osnivača, a u trenutku osnivanja i jedina formalna organizacija, izmakne i time omogući prostor za udruživanje ljudi koji su konačno odlučili da u CK13 rade. A možda je bilo potrebno nešto posve drugo. Svako bira sopstvenu poziciju i perspektivu, i tu se ne može ništa ukoliko se ona kroz diskusiju ne menja i ako se na mišljenju i uvažavanju drugih štedi. Ja ću se držati prvog uvida iz ovog paragrafa, ma koliko entuzijazam u današnje vreme bio devalviran, u opisanom iskustvu on je jedina kategorija i afekt politike.

 

Branka Ćurčić

Deset godina CK13

Čet, 2017-04-06 15:11

Podatak da CK13 obeležava deset godina postojanja deluje mi potpuno neverovatno. Ali ne stoga što CK13 iz nekog razloga ne bi bio sposoban da opstane celu deceniju, ili što nije ni trebao da traje toliko dugo; ne, reč je zapravo o nečemu drugom. Naime, sjajno je to da je nešto, u čijem sam osnivanju i sam učestvovao, uspelo da stvarno potraje deset godina. Otuda doživljavam sam taj podatak kao uspeh, delimično i svoj lični. A ono što taj uspeh posebno čini velikim jeste okolnost da je centar kakav je CK13 uspeo da opstane u jednoj takvoj sredini, koja je kao stvorena da ubije svaku inicijativu i koja svakom entuzijazmu pristupa makar sa nepoverenjem i potcenjivanjem, ako ne već otvoreno neprijateljski. Ipak, u vesti da Crna kuća slavi deset godina rada naročito me je zapanjila prosta činjenica da je od „onda“ do „sada“ prošla cela decenija. A imam utisak kao da je bilo juče…

Jer kao da je juče bilo kada smo se sastajali u prostorijama kuda.org da prodiskutujemo projektni predlog (iz kojeg se razvio CK13 kakav danas znamo) ili sedeli na brojnim pripremnim sastancima; kao da je juče bilo kada smo postavljali binu, farbali prozore i vrata, krečili zidove i nervirali se zbog hiljadu sitnica koje su nedostajale ili bile pogrešno urađene; kao da je juče bilo ono neobično svečano otvaranje (i prateća nestašica piva), pa prva svirka, diskusija i filmsko veče. Kao da smo juče pozivali nepoverljive susede u posetu, učestvovali na lokalnom fudbalskom turniru, ili sedeli na plenumima, prolazili kroz stavke budžeta, delili zaduženja među sobom i sebe delili na radne grupe, objašnjavali sebi i drugima ko smo i šta nameravamo da postignemo.

Kao zlopamtilu posebno su mi u sećanju ostale, naravno, svađe i sukobi: oko higijene u toaletima i preuzetih, a neispunjenih zadataka, oko bezbroj besmislenih propusta i katastrofalnog vođenja šanka, povodom pristupa Backstage-u ili ponekad neuračunljivog ponašanja ne samo posetilaca, već i samog osoblja. I atmosfera nekakvog podozrenja koja je postojala od samog početka i koja se, kako je vreme prolazilo, sve više pretvarala u međusobno nepoverenje. I brojna razočaranja, nezadovoljstva, frustracije i stresne situacije u toku prve dve godine života CK13, dakle, dok sam lično bio nekakav aktivni učesnik ovog eksperimenta (a o vremenu nakon toga neka govore drugi akteri). Ali nije sve bilo samo loše. Ipak, negativne strane obavezno spominjem, da ne bi izgledalo – kako je to već slučaj prigodom raznih jubileja, kada se prisećamo „dobrih, starih vremena“ – da je sve bilo idealno.

Jer ništa nije bilo idealno, ni prostor, ni ljudi u prostoru, ni polazne pozicije za rad, ali je ipak većina onoga što se odigravalo u tih 6-7 meseci pred otvaranje i prvih godinu ili dve dana rada CK13 zaista bila jedna odlična priča. Pamtim sjajnu energiju i entuzijazam koji su nas vozili i motivaciju da se uradi nešto novo i drugačije u jednoj takvoj močvarnoj sredini kakva je Novi Sad bio (i ostao). Do tada smo i mi spadali u one koji su želeli da izvedu nekakvu promenu na bolje, radi sebe i društva oko sebe, ali koji nikada nisu imali priliku za to. Nama se, međutim, ta prilika pružila! Jer sve o čemu smo u potaji ili otvoreno maštali, mogli smo „odjednom“ da počnemo da sprovodimo u delo. Imali smo prostor, minimalne uslove za rad – novac, istinu govoreći, nikad nismo imali, ali nema veze – i svu slobodu da radimo šta hoćemo, kako i kada hoćemo! Da organizujemo svirke omiljenih bendova, razgovore na teme koje su nas zanimale, projekcije filmova koje smo mi smatrali važnim, da realizujemo istraživanja koja smo mi tematski određivali, da postanemo R’n’R zvezde ili DJ-evi, da pravimo sopstvene filmove, slikamo, heklamo, igramo, kuvamo, osnujemo svoju političku školu ili alternativni univerzitet; mogli smo šta god smo hteli! Da napravimo od toga sebi radna mesta i da se pri tome dobro zabavljamo! Ima li šta bolje od toga? Bila je to zaista neverovatna, jedinstvena prilika koja se ljudima, pogotovo takvima kao što smo mi, retko pruža! Imali smo – konačno! – mogućnost da izvršimo jednu vrstu ne kulturne, nego upravo političke intervencije u gradu, a i šire: da okupimo sve ono što je, po našem mišljenju, bilo dobro, vredno pažnje, inventivno, pametno i zanimljivo, ali i politički subverzivno i provokativno, a istovremeno (vrlo često) marginalizovano, gurnuto u očaj, izolaciju ili unutrašnju emigraciju, razbijeno i nepovezano, i da povezivanjem svih i svega iz toga nastane jedan od centara kontramoći, neke buduće mreže iz koje bi se mogao organizovati opšti napad na Mordor koji nas je okruživao i polako davio. Jer bila je to jedna sredina u kojoj je delovanje gotovo svih aktera na javnoj sceni i tada bilo zasnovano na principu međuljuđa, cinizma i neofeudalnog, klijentelističkog umrežavanja. Oh, kako smo samo strasno prezirali sve to! Svima njima nameravali smo da se suprotstavimo svojim primerom, da pokažemo najširem krugu ljudi da je nešto drugačije moguće, da su drugačije zasnovani međuljudski i radni odnosi zaista mogući i da ih motivišemo, ne nužno sa ciljem da nam se priključe – jer nismo bili partija u potrazi za masovnim članstvom – nego da se i sami oprobaju u nečemu sličnom, na neki sličan način i da tako i sami postanu deo već spomenute mreže kontramoći. Da me neko pita da li smo hteli revoluciju, rekao bih da je revolucija bila samo prva stavka na listi naših zahteva. Jer mi smo hteli mnogo više od toga!

Upravo je zbog toga jedna od mojih prvih asocijacija na CK13 (kao prostor ili vreme provedeno u njemu) mesto prvog pokušaja realizacije utopije. A to je pretpostavljam i osnovni razlog moje snažne emotivne vezanosti za njega. Jer iskustvo sa i u CK jeste bilo vrlo inspirativno, pošto mi je pokazalo da su alternative moguće kad se ljudi udruže! Koliko smo mi od te alternative realno ostvarili za tako kratko vreme i da li je moglo više u tim okolnostima i sa tom grupom ljudi, to sve, u krajnjoj liniji, ne igra neku ulogu. Jer nema sumnje da je moglo i više i bolje i dalje. Ali pouka je upravo ta, da je drugačije takođe moguće, upravo da je i (ne)moguće moguće!. Drugim rečima, da sveopšti cinizam i klanovsko-partijsko-klijentelističko ludilo, gaženje po leševima, laktanje i podmetanje nogu kao konvencionalni modus operandi, ulagivanje i ulizivanje, grljenje, bratimljenje i lajkovanje iz straha i predostrožnosti, i svi drugi užasi koje nam tamna strana Sile nameće kao obrazac koji nema alternativu, ipak, nisu neizbežni. Zato i shvatam CK13 kao moj prvi pokušaj prelaska iz – nazovimo to tako – carstva nužnosti u carstvo slobode na jednom mikro nivou. Nekom drugom je u ličnom imaginarijumu CK možda bio nešto drugo, meni je međutim upravo to.

I taj naš drajv iz CK13 lično sam vozio i razvijao i dalje, i nakon konačnog odlaska iz Centra, dakle, u drugim organizacijama, na drugim nivoima i u drugim mrežama. I polazeći od njega tražio ljude koji su slično mislili i sa kojima bi se entuzijazam mogao deliti i reprodukovati na obostrano zadovoljstvo. Nekada su rezultati toga bili bolji, nekad lošiji, ali koncept je ostao isti.

Stoga Crna kuća za mene predstavlja zaista mesto učenja i žive inspiracije (a ne samo neki mrtvi spomenik t.j. mesto sećanja). Jer upravo se u CK13 po prvi put počelo saznavati i raditi nešto drugačije i ovladavalo se nekim veštinama za koje tada nisam ni znao da postoje. Sve do tada je bilo površno teorijsko znanje i palamuđenje sa pivom u ruci. Tek u CK13 počinjem(o) da se bavim(o) pravim izazovima, od kojih su nam brojni bili ili u nedovoljnoj meri poznati, ili im nismo pridavali pažnju. I koji nam okupiraju pažnju sve do danas! Jer pitanje kako se radi (odnosno ne radi) sa i među ljudima u jednoj nehijerarhijskoj strukturi, kako treba (a kako ne treba) međusobno komunicirati, kako se u grupi diskutuje, donose i sprovode odluke… – o svemu tome i mnogim drugim temama smo bili izvrsno informisani, ali smo tek trebali da ih savladamo u praksi. I još uvek pokušavamo da ih savladamo! Tada smo radili doslovno na vrhovima znanja, onako kako je ko znao, polazeći od sopstvene intuicije ili vrlo tankog pređašnjeg iskustva, i postigli smo dobre rezultate, iako smo naravno i često grešili, upadali u konflikte i ponavljali se, pri čemu se mnogi levičar i glasni izvikivač parola među nama razotkrio kao nesposobnjaković, autoritarac, sociopata, državni činovnik koji je samo u potrazi za nameštenjem ili, jednostavno, budala. Ali, takav je to proces i meni je lično bio od neprocenjive koristi za sav kasniji angažman, uključujući i aktuelni eksperiment u kojem učestvujem.

Osim toga, CK13 je bio i mesto susreta i povezivanja sa stotinama zanimljivih likova sa sve četiri strane sveta. Tu su mnogi od nas imali priliku po prvi put ne samo da slušaju i lično upoznaju neke od svojih omiljenih bendova, nego da se susretnu i sa mnogobrojnim interesantnim akterima lokalne, regionalne i evropske političke, umetničke, aktivističke i kakve sve ne scene, da se povežu sa mnogima od njih, da razmene iskustva i nauče nešto jedni od drugih, da se međusobno inspirišu, razviju nove ideje i koncepte, zajednički rade i zajednički da se zajebavaju, da proputuju ne samo pola ovog kontinenta nego da stignu da posete i druge delove sveta, pa čak i da sa nekima od njih i žive nakon svih ovih godina. Ja sam konkretno u CK13 ili zahvaljujući angažmanu u CK13 upoznao sve one ljude sa kojima i danas živim i vodim zajedničku borbu. Pa treba li više od toga?

Zato na posletku, ako već treba nečim da zaključim, osim onim neizbežnim, ali svejedno iskrenim zapažanjem da mi je superdrago što sam bio deo cele te priče, zaključio bih tezom da CK13 – i to nije nikakvo preterivanje – za neke od nas, a za mene lično bez svake sumnje, zaista ima istorijski značaj. Drugim rečima, da je natpis sa table na ulazu, što se mene tiče, definitivno odavno prešao iz konjunktiva u indikativ.

 

Petar Atanacković

„Korak napred“, Humanitarna svirka za Bojanu – War Engine, Tu ima zvuka, UV

Sre, 2017-04-05 11:06

„Korak napred“  je humanitarni koncert novosadskih bendova UV, Tu ima zvuka i War Engine za našu drugaricu Bojanu Ćorilić, koja je povređena u pucnjavi u Žitištu u julu prošle godine. Bojana je tada primila nekoliko metaka, pretrpela teške telesne povrede i da bi joj spasili život, lekari su morali da joj amputiraju levu nogu. Nakon nekoliko meseci borbe u bolnici, ona trenutno naporno vežba u centru za rehabilitaciju u Beogradu kako bi što pre nastavila da studira, druži se sa prijateljima i trenira ples.

Sav prihod od ulaznica za ovaj događaj doniraćemo za Bojaninu novu protezu i njen dalji oporavak. Pomozimo joj svi zajedno da opet prohoda, potrči i radi ono što najviše voli – pleše.

 

UV (alternativni rok)

Tu ima zvuka (punk rock)

War Engine (thrash metal)

Deseti rođendan Crne kuće!

Pon, 2017-04-03 14:16

Pozivamo vas da zajedno obeležimo 10 godina postojanja i rada Crne kuće. Tim povodom smo pripremili dvodnevni program na kojem će se okupiti naši prijatelji, saradnici, volonteri i aktivisti koji su gradili ovo mesto za sve nas.

Sreda, 12. april 
19č Zajednička CK13 rođendanska veganska večera + Otvoreni mikrofon 

Kolektiv Otvorene kuhinje CK13  priprema specijalnu večeru povodom 10 godina Crne kuće, zahvaljujući kojoj postoji i radi. Pridružite se pripremi od 15č ili dođite na slavljeničku večeru u 19č.

Nakon zajedničke veganske večere nastavljamo druženje uz poeziju. Svoje pesme će čitati bivši i sadašnji učesnici i učesnice radionica kreativnog pisanja koje se već godinama održavaju u Crnoj kući. Pošto će atmosfera biti slavljenička, mikrofon će biti otvoren i za sve koji budu želeli da se uključe u poetski deo rođendana.

Naše čitanje poezije povodom 10. rođendana biće svojevrstan omaž svim književnim programima koji su se u godinama iza nas dešavali u CK13, ali i simbolično predstavljanje novije pesničke generacije koja se generisala kroz ove sadržaje.

Četvrtak, 13. April
19č Jubilarna svirka za 10 godina CK13! 

Koncerti kao politički događaji

Beležimo 10 godina postojanja CK13 sa nekim od bendova koji su obeležili rad Centra. Nakon stotine koncerata bilo bi nemoguće da sve drage bendove i muzičare okupimo u jednoj noći, ali zato će biti prilike da praznujemo cele godine! Ovoga puta za vas sviraju instrumentalni post rock/post metal bend Lednik, zatim Become As One iz Rebuild Collective ekipe, kao i stari rokeri Gun Sale koji će na CK bini nastupiti po deseti put.

U nekom trenutku ove slavljeničke večeri nastupiće i Ad hoc CK13 bend iznenađenja. Oni će nas pre svega iznenaditi tajmingom i repertoarom, zato dođite na vreme da ne biste ništa propustili!

————-
U sklopu obeležavanja rođendana, točiće se kraft pivo po promotivnim cenama, zahvaljujućim drugarima iz novosadskih pivara RazBeerbiga i 3bir, a događaj će upotpuniti i Ananda – jedini veganski restoran u gradu.

 

Dođite da zajedno proslavimo prvu deceniju rada Crne kuće!

———–

Omladinski centar CK13 je pokrenut 2007. godine iz potrebe za autonomnim prostorom delovanja u okviru kojeg bi se slobodno razvijale različite društvene, kulturne, umetničke i edukativne inicijative, solidarne prakse i strategije samoodrživosti i samoorganizovanja, kao i druge forme otpora iz perspektive kritike institucionalnih (nacionalnih i neoliberalnih) politika.

Zamišljen prvobitno kao platforma za istraživanje, razvoj i promociju alternativa hijerarhijskom modelu organizovanja i delovanja, Centar su vodili i formirali nekoliko novosadskih organizacija i inicijativa (kuda.org, Alternativna Kulturna Organizacija – AKO, Kružok, AFANS, LugoNS i Novosadska lezbejska organizacija (NLO)) od kojih većina danas ne postoji, ali su zahvaljujući otvorenoj strukturi, kao i razvoju saradnje i zajedničkog delovanja kroz upotrebu zajedničke infrastrukture i u povezivanju sa organizacijama, grupama i pojedincima koji se bave drugim važnim društvenim pitanjima, brigu o Centru preuzele nove generacije aktivista i aktivistkinja.

Danas je Omladinski centar CK13 društveno-kulturni centar posvećen prvenstveno mladim generacijama, razvoju njihovog društvenog angažmana i kreativnog potencijala u kojem se kontinurano realizuju polivalentne sociokulturne aktivnosti u dijalogu sa zajednicom i pojedincima koji ga svojom dinamikom odnosa oživljavaju i razvijaju.

Deset godina postojanja i rada Crne kuće jeste veliko postignuće jer je deset godina borbe i napora njenih protagonista da se razvije i održi mesto u kojem se praktikuju drugačiji oblici organizovanja i delovanja i podstiče aktivan i slobodan odnos prema kulturi i društvu, pružajući istovremeno prostor za rad i stvaralaštvo svima koji nemaju obezbeđenu infrastrukturu i ne žele da se konformiraju postojećim institucionalnim strukturama, većinskom mišljenju i vladajućim društvenim normativima.

S obzirom da živimo u vremenu u kom dominira snažna individualizacija i konzumerizam, a javne kuturne i omladinske politike se usmeravaju ka podršci kreativnim industrijama, preduzetništvu i spektakularnim događajima, uzurpirajući pri tom potencijalna mesta za izgradnju novih autonomnih prostora, sve su nam potrebniji nekomercijalni prostori društvenosti i otvorene strukture koje će ne samo omogućiti već i podsticati kolektivna iskustva i zajednički rad, a borbe za očuvanje i stvaranje novih nezavisnih prostora isto su toliko nužne kao i pre deset godina.

U proteklih deset godina Crna kuća je bila kuća za sve one koji svoj izraz i afirmaciju ne nalaze u postojećim strukturama, garancija kontinuiranog programa i siguran prostor za drugačije, obespravljene i diskriminisane.

Obeležavajući ovaj jubilej nadamo se da ćemo sledeći dočekati uz više sadržaja, planova i odgovornosti, uz više lične i društvene radosti.

Bob Corn

Ned, 2017-04-02 22:21

Bob Corn (Tiziano Sgarbi) nam dolazi sa severa Italije. Rođen je 1968. godine i čitav svoj život je proveo na selu. Već više od deset godina je aktivni učesnik italijanske rok scene baveći se organizacijom koncerata, turneja i festivala, kao i vođenjem sopstvene izdavačke kuće. I sve to na stari dobri DIY način, gde su ljudi i muzika u prvom planu.

Stvara svoju muziku, pišući pesme i nastupajući pod imenom Bob Corn.

“To sam ja, sviram jednostavne muzičke linije na svojoj akustičnoj gitari i pevam o ljudima i ljubavi. Svoju muziku volim da zovem sad punk” – opisao je Tiziano sebe ukratko.

Iza sebe ima šest albuma, pregršt koncerata širom i van Italije. Delio je binu sa mnogim nepoznatim bendovima, ali i poznatijim imenima poput Mike Watt, Dinosaur Jr, Calvin Johnson, Explosions in the sky, Xiu-Xiu i drugi.

 

 

Deseti rođendan Crne kuće!

Ned, 2017-04-02 19:44

Pozivamo vas da zajedno obeležimo 10 godina postojanja i rada Crne kuće. Tim povodom smo pripremili dvodnevni program na kojem će se okupiti naši prijatelji, saradnici, volonteri i aktivisti koji su gradili ovo mesto za sve nas.

Sreda, 12. april 
19č Zajednička CK13 rođendanska veganska večera + Otvoreni mikrofon 

Kolektiv Otvorene kuhinje CK13  priprema specijalnu večeru povodom 10 godina Crne kuće, zahvaljujući kojoj postoji i radi. Pridružite se pripremi od 15č ili dođite na slavljeničku večeru u 19č.

Nakon zajedničke veganske večere nastavljamo druženje uz poeziju. Svoje pesme će čitati bivši i sadašnji učesnici i učesnice radionica kreativnog pisanja koje se već godinama održavaju u Crnoj kući. Pošto će atmosfera biti slavljenička, mikrofon će biti otvoren i za sve koji budu želeli da se uključe u poetski deo rođendana.

Naše čitanje poezije povodom 10. rođendana biće svojevrstan omaž svim književnim programima koji su se u godinama iza nas dešavali u CK13, ali i simbolično predstavljanje novije pesničke generacije koja se generisala kroz ove sadržaje.

Četvrtak, 13. April
19č Jubilarna svirka za 10 godina CK13! 

Koncerti kao politički događaji 

Beležimo 10 godina postojanja CK13 sa nekim od bendova koji su obeležili rad Centra. Nakon stotine koncerata bilo bi nemoguće da sve drage bendove i muzičare okupimo u jednoj noći, ali zato će biti prilike da praznujemo cele godine! Ovoga puta za vas sviraju instrumentalni post rock/post metal bend Lednik, zatim Become As One iz Rebuild Collective ekipe, kao i stari rokeri Gun Sale koji će na CK bini nastupiti po deseti put.

U nekom trenutku ove slavljeničke večeri nastupiće i Ad hoc CK13 bend iznenađenja. Oni će nas pre svega iznenaditi tajmingom i repertoarom, zato dođite na vreme da ne biste ništa propustili!

———————–
U sklopu obeležavanja rođendana, točiće se kraft pivo po promotivnim cenama, zahvaljujućim drugarima iz novosadskih pivara RazBeerbiga i 3bir, a događaj će upotpuniti i Ananda – jedini veganski restoran u gradu.

 

Dođite da zajedno proslavimo prvu deceniju rada Crne kuće!

 

Povodom prvih deset godina CK13 

Povodom prvih deset godina CK13

Ned, 2017-04-02 19:22

Omladinski centar CK13 je pokrenut 2007. godine iz potrebe za autonomnim prostorom delovanja u okviru kojeg bi se slobodno razvijale različite društvene, kulturne, umetničke i edukativne inicijative, solidarne prakse i strategije samoodrživosti i samoorganizovanja, kao i druge forme otpora iz perspektive kritike institucionalnih (nacionalnih i neoliberalnih) politika.

Zamišljen prvobitno kao platforma za istraživanje, razvoj i promociju, alternativa hijerarhijskom modelu organizovanja i delovanja, Centar su vodili i formirali nekoliko novosadskih organizacija i inicijativa (kuda.org, Alternativna Kulturna Organizacija – AKO, Kružok, AFANS, LugoNS i Novosadska lezbejska organizacija (NLO)) od kojih većina danas ne postoji, ali su zahvaljujući otvorenoj strukturi, kao i razvoju saradnje i zajedničkog delovanja kroz upotrebu zajedničke infrastrukture i u povezivanju sa organizacijama, grupama i pojedincima koji se bave drugim važnim društvenim pitanjima, brigu o Centru preuzele nove generacije aktivista i aktivistkinja.

Danas je Omladinski centar CK13 društveno-kulturni centar posvećen prvenstveno mladim generacijama, razvoju njihovog društvenog angažmana i kreativnog potencijala u kojem se kontinurano realizuju polivalentne sociokulturne aktivnosti u dijalogu sa zajednicom i pojedincima koji ga svojom dinamikom odnosa oživljavaju i razvijaju.

Deset godina postojanja i rada Crne kuće jeste veliko postignuće jer je deset godina borbe i napora njenih protagonista da se razvije i održi mesto u kojem se praktikuju drugačiji oblici organizovanja i delovanja i podstiče aktivan i slobodan odnos prema kulturi i društvu, pružajući istovremeno prostor za rad i stvaralaštvo svima koji nemaju obezbeđenu infrastrukturu i ne žele da se konformiraju postojećim institucionalnim strukturama, većinskom mišljenju i vladajućim društvenim normativima.

S obzirom da živimo u vremenu u kom dominira snažna individualizacija i konzumerizam, a javne kuturne i omladinske politike se usmeravaju ka podršci kreativnim industrijama, preduzetništvu i spektakularnim događajima, uzurpirajući pri tom potencijalna mesta za izgradnju novih autonomnih prostora, sve su nam potrebniji nekomercijalni prostori društvenosti i otvorene strukture koje će ne samo omogućiti već i podsticati kolektivna iskustva i zajednički rad, a borbe za očuvanje i stvaranje novih nezavisnih prostora isto su toliko nužne kao i pre deset godina.

U proteklih deset godina Crna kuća je bila kuća za sve one koji svoj izraz i afirmaciju ne nalaze u postojećim strukturama, garancija kontinuiranog programa i siguran prostor za drugačije, obespravljene i diskriminisane.

Obeležavajući ovaj jubilej nadamo se da ćemo sledeći dočekati uz više sadržaja, planova i odgovornosti, uz više lične i društvene radosti.

Koncerti kao politički događaji

Sub, 2017-04-01 17:21

Zašto govorimo o koncertima kao političkim događajima i kako vidimo odnos između muzike i politike? U odgovorima na ova pitanja artikulišemo naše prakse i osvetljavamo naše mesto i ulogu na muzičkoj sceni.

Ako su koncerti kulturni, društveni i javni događaji koji povezuju publiku i muzičare (muziku) i okupljaju ljude u jednom vrednosnom smislu, onda određena politika leži u osnovi svakog koncerta, a svaki koncert je politički događaj. Politika u najširem smislu označava aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima žive, pa kada govorimo o koncertu kao političkom događaju, govorimo o njegovoj društvenoj ulozi, jer čovekovu muzičku praksu nije moguće odvojiti od konkretnih društvenih aktivnosti i pravila koje pojedinci i društvo  postavljaju, zadaju i dele. O društvenoj ulozi govorimo kada posmatramo događaje koji deluju na društvo. Budući da se muzički događaj (koncert) po svojoj prirodi obraća javnosti, ma kakvog sastava i veličine ona bila, društvena uloga mu je imanentna. Muzika na sceni proizvodi delovanja na publiku. Muzika ubeđuje i zavodi, artikuliše, kontroliše i transformiše društvena kretanja, ona je sposobna da anticipira ili dijagnostikuje društvene potrese i lomove.

Muzika uvek nastaje u nekom društvenom kontekstu, i ona nikada nije izvan njega. Muzika se stvara, izvodi, percipira, menja, nestaje ili preobražava u skladu s istorijskim i kulturološkim okolnostima kroz koje jedno društvo prolazi. Muzički žanrovi i subkulture nastajali su u tesnoj vezi sa aktuelnim društvenim prilikama i kroz njih su se oblikovale vrednosti, norme i obrasci ponašanja čitavih generacija. Istorija popularne muzike se može posmatrati kao sled određenih paradigmi, pa kada danas govorimo o hippy pokretu govorimo i o kritici potrošačkog društva, pacifizmu i slobodi, a kada govorimo o panku, govorimo i o borbi protiv establišmenta i nametnutih društvenih normi, kao i o rock n’ rollu.

Koncerti kao javni događaji i muzika kao moćan medijum reflektuje i prenosi društvene prakse i zahteve koje smo prisvojili i sa kojima smo se identifikovali, pa se tako možemo baviti muzikom kao strategijom otpora i instrumentom spektakla, kao oruđem propagande i predmetom cenzure, kao sredstvom socijalne kohezije i konstrukcije identiteta ili kao oruđem nadzora i sprovođenja ideološke indoktrinacije, odnosno, demonstracije moći.

Za nas, muzika bi trebala da bude ujedinjujući element u društvenoj kritici i otporu, kao i moćno organizaciono načelo, ali je istovremeno podložna komercijalizaciji i često u službi mejnstrima. Zbog ove njene dvostruke perspektive, neophodno je problematizovati i politizovati muzičku scenu kako bismo utvrdili njen društveni karakter i ulogu i kako bismo ustanovili gde prestaje politika i umetnost, a počinje puka zabava i muzička indsutrija. Ovo razlučivanje nije jednostavan zadatak, i mi ćemo pokušati da artikulišemo samo neke momente ovog problema, one koje smo prepoznali kroz dosadašnji rad i iskustvo u organizaciji koncerata.

Politiku muzičke scene shvatamo u širokom smislu. Ona se ogleda kroz organizaciju koncerata, komunikaciju između klubova i muzičara, u načinu na koji se bendovi (samo)organizuju i kako predstavljaju svoju muziku. Politike ima i u izboru mesta i povoda za svirku, u međusobnom odnosu muzičara i publike, u njihovom odnosu prema prostoru u kom se okupljaju, kao i u tome šta muzičari govore na sceni i na koji način mediji prate scenu i izveštavaju o njoj… Dakle, pred nama je širok prostor za problematizaciju i politizaciju praksi koje konstituišu muzičku scenu.

Omladinski centar CK13 u skladu sa konceptom mesta kao otvorenog prostora organizuje koncerte nezavisno od popularnosti i afirmisanosti bendova, pa tako jednaku priliku da javno predstave svoj rad dobijaju i poznati i manje poznati bendovi. Ovo “poznati i manje poznati” se pre svega odnosi na to koliko se bendovima poklanja pažnja u medijma i koliko ljudi prati njihov rad, odnosno, koliko imaju publike. Zbog toga mediji koji prate muzička dešavanja imaju veliku odgovornost prema tome koju muziku i koje bendove će pratiti i na koji će način izveštavati o njima. Ako mediji na senzacionalistički način pišu o nekom bendu ili koncertu koji se održao, onda senzacionalizam postaje bitan momenat na osnovu kojeg i publika i muzičari percepiraju i vrednuju dešavanja na muzičkoj sceni, odnosno, vlastiti rad. Publika će radije posećivati koncerte oko kojih se diglo dovoljno hypea, a muzičari će težiti ka senzacionalističkom predstavljanju vlastitog rada. Ovakav pristup muzičkim dešavanjima nije redak jer služi interesu komercijalnih klubova, festivala i muzičkih medijskih i izdavačkih kuća koje se vode logikom tržišta i muziku koriste za ostvarivanje profita. Sve ovo rezultira zamršenom situacijom na muzičkoj sceni.

Tako imamo situaciju da bendovi koji izvode alternativnu muziku predstavljaju svoj rad nabrajajući klubove i festivale na kojima su nastupili i navodeći medijske i izdavačke kuće koje stoje iza njih. Medijski izveštaji sa koncerata obiluju prozaičnim informacijama o posećenosti koncerata, o redosledu izvedenih numera, o satnici i trajanju koncerta, o tome da li je bilo bisa…

Umesto artikulacije vlastite muzike i njene pozicije, stoji promovisanje festivala, izdavačkih i medijskih kuća. A umesto analitičkih tekstova o muzičkim dešavanjima koji bi služili kao vredan izvor i svedočanstvo o stanju na sceni, dobijamo puke novinarske izveštaje sa događaja. Zato je bitno razmrsiti šta ide pre: muzika i bend ili festivali i mediji?  I da li se muzički festivali i medijske kuće baziraju na onome što muzičari rade ili muzičari rade ono što diktiraju festivali i medijske kuće?

Ova zamršena situacija se ogleda ne samo u načinu na koji bend sebe predstavlja već i u onome šta radi, jer se bendovi sve više okreću komercijalnim sadržajima koji obećavaju dobar plasman, pa ovo često predstavlja okosnicu njihovog rada. Bendovi se organizuju kroz hijerarhijske strukture u kojima lideri igraju najvažniju ulogu, a nije retko da bendovi i nastanu tako što članove mobiliše lider. Bendovi biraju menadžere i promotere koji imaju uticaj i kontakte na sceni, a ne biraju mesto ni povod za svirku.

Ovo rezultira kontradiktornom situacijom u kojoj “alternativni” bendovi nastupaju u komercijalnim klubovima ili na gradskim festivalima kao podrška mega zvezdama. Takođe, bendovi se rado odazivaju za učešće na takmičarskim festivalima, čak ih i sami organizuju, i tako podržavaju ideju da je takmičenje među bendovima legitimno i da bi o njihovoj afirmaciji trebalo da presuđuje mišljenje žirija koji okuplja i finansira neki sponzor. Pri tom se ne problematizuje finansiranje festivala na kojima se promovišu njihovi sponzori (korporacije, kompanije) i pokrovitelji (gradske i pokrajinske vlasti), dok je bendovima i muzičarima potrebna podrška u vidu obezbeđivanja prostora za vežbe i nastupe, studija za snimanje i opreme, prilike za razmenu i edukaciju, čime se jedino i može obezbediti održivost i rast scene.

Muzičari su prinuđeni da balansiraju između umetničkog integriteta i slobode, očekivanja publike, medija i muzičke industrije, a da pri tom grade specifične relacije unutar i izvan grupe.

Kreativni potencijal, naročito mlađih generacija muzičara, kontaminiran je neoliberalnom tržišnom ideologijom, a njih same, s druge strane, karakteriše odsustvo bilo kakvog kritičkog stava, otpora i bunta koji su oduvek odlikovali alternativnu scenu. Umesto toga, mladi “alternativci” se rado ispostavljaju logici tržišta i pokazuju više preduzetničke inicijative, nego inicijative koje će transformisati postojeće odnose na sceni i izgraditi je na drugačijim načelima.

Sve ovo zajedno kompromituje alternativnost muzike, a potvrđuje potrebu zajedničkog delovanja, međusobne podrške i solidarnosti, odnosno, potrebu za politizacijom muzike koju moraju izvršiti i muzičari i publika.

Politizacija koju bi mogli da izvedu muzičari morala bi da otpočne pitanjem: Zbog čega se zapravo bavimo muzikom? Da li muzikom reprezentujemo same sebe ili je u pitanju još nešto drugo? Ono čemu svedočimo jeste samobrendiranje i insistiranje na samodovoljnosti. Teži se prikupljanju što većeg simboličkog kapitala. Šta ovakav način samoreprezentacije prouzrukuje? Prouzrukuje otuđenje. Bend pretvara sebe u robu koju treba da plasira i naplati. Ono što stvar čini teškom jeste neprepoznavanje i neosvešćivanje ovog procesa od strane samih bendova koji se komercijalizuju, verujući da rade naporno kako bi došli do što većeg broja ljudi.
Da bi se počelo sa politizacijom, bendovi bi morali da dekonstruišu vlastiti rad napuštanjem područja reprezentacije i povratkom temeljnim pitanjima: Zašto sviramo? Zašto imamo bend? Zašto radimo to što radimo, a ne nešto drugo?

Odgovori na ova pitanja zahtevaju muzičare u celosti, jer problematizuju odluku da se bave muzikom, a ne nečim drugim. Čak i odgovor u stilu: “Sviramo zbog nas, jer uživamo u tome!” upućuje na afirmativnu ulogu muzike – kada se grupa ljudi okupljenih u bendu međusobno potvrđuje kroz užitak. A kada krenemo dalje tragom ovih pitanja (čemu muzika? čemu bendovi?) doćićemo do političkog u muzici, do onog na koji način naše bavljenje muzikom utiče na nas i na naše međusobne odnose.

Na polju nezavisne muzičke scene, u organizacionom i u sadržinskom smislu, problematizacija i politizacija se ostvaruje kroz razmenu i međusobno povezivanje bendova, kroz podršku postojećim i stvaranjem novih prostora za probe i nastupe po netržišnim uslovima, kroz međusobnu podršku i solidarnost, kao i organizovanjem slušaonica i tribina na kojima se tematizuju ovi problemi.

Možda najznačajniju inspiraciju i podstrek za aktivizam u muzici mogu da nam daju oni bendovi koji sami organizuju svoje koncerte i turneje, i koji samostalno upravljaju prostorima za vežbe i nastupe.

CK13 već osam godina organizuje muzičke događaje i najznačajnije iskustvo koje smo stekli tokom ovih godina, stekli smo upravo zahvaljujući susretima i razgovorima sa ovim bendovima. Ovo iskustvo oblikovalo je i naš rad. U ovim razgovorima uvek su se isticali osnovni principi funkcionisanja: samoinicijativa, samoorganizovanje i odgovornost, prema onome šta radimo i prema društvu koje gradimo. Za ove bendove, pozicije su jasne: muzika je polje borbe protiv sistema, a to je borba koja nam je svima zajednička i koju delimo kroz međusobne susrete, na koncertima. Borba se može voditi na različitim frontovima i u različitim formatima: na bini,   kroz tekstove, u spotovima i putem fanzina i drugih promotivnih materijala koji se distribuiraju na koncertima; nomadskim životom na turneji i načinom oblačenja, kroz intervjue, benefit događaje, oponiranjem komercijalnim ponudama i klubovima, u otvorenim sesijama gde se umesto autorstva zastupa kolektivnost, kroz improvizaciju, performanse, intervencije u prostoru… Koja će muzika nastati, nema pravila. U žanrovskom smislu, muzika je najčešće uslovljena senzibilitetom muzičara, odnosno, onim pravcem u muzici koji im je blizak. Ono što se ispostavilo kao pravilo je da muzika nastaje po principu jednakog učešća svih i da je rezultat zajedničkog izražaja. Tako postoje bendovi koji sviraju hard core, punk, jazz ili improvizovanu muziku, a dele iste vrednosti i principe. Ovi bendovi aktivni su na sceni i kao organizatori koncerata bendova i muzičara na turneji i na taj način stvaraju underground mrežu zahvaljujući kojoj bendovi nastupaju širom sveta. Mesta u kojima se nastupa su skvotovi, kuće, dnevne sobe, knjižare, društveni centri…

Održivost ovakvih poduhvata moguća je zahvaljujući dobrovoljnim novčanim prilozima publike koji na ovaj način ne kupuju ulaznicu za koncert, jer ne dolaze da konzumiraju muziku i, naravno, da za to plate, već podržavaju muzičare i scenu kojoj i sami pripadaju.

Da bi ovakve prakse zaživele i kod nas, neophodno je provocirati publiku na tragu pitanja: Zašto dolazi na koncerte?

Zašto je sve ovo važno? Važno je jer su ovakvi muzički kolektivi, muzički događaji i prakse samoorganizovanja živa mesta alternative. A složićemo se da je upravo to ono što nam je važno i što nas pokreće – kad muzika postane više od estetike i žanra, kad postane povod za susrete i razmenu među ljudima, povod za uspostavljanje zajedništva.

Kada ove prakse postanu integralni momenti naše scene, možemo se nadati da će nam scena postati živa i da će koncerti postati nešto više od puke zabave i izduvnog ventila nakon radne nedelje.

 

 

Ozren Lazić

VCV info pult o volonterskim kampovima

Sub, 2017-04-01 17:02

Volonterski kampovi su prilika da otputujete na neka nova mesta i pomažete lokalnoj zajednici na rešavanju određenog problema, provodeći vreme sa ljudima iz celog sveta i otkrivajući tamošnju svakodnevicu iz perspektive lokalnog stanovništva.

Ekipa iz Volonterskog centra Vojvodine je tu za vas svakog utorka od 17 do 19h da vam odgovori na sva pitanja koja se tiču volonterskih kampova. Ako pak već znate sve i samo želite da što pre popunite prijavu i uputite se na najbolje iskustvo u svom životu – naša online baza čeka, a prijave i uplate članarine biće moguće na licu mesta.

Zajednička veganska večera

Pet, 2017-03-31 10:31

Zamenite obrok s nogu veganskom večerom u društvu.

Pridružite se pripremi od 15č ili dođite na Zajedničku vegansku večeru u 19č.

U Otvorenoj kuhinji pripremamo vegansku hranu, jer proizvodnja i upotreba životinjskih proizvoda kao što su meso, mleko i jaja, podrazumeva porobljavanje, prisilno razmnožavanje, mučenje i egzekuciju životinja, eksploataciju prirode i zagađenje životne sredine.

Pripremamo zajedničke večere sredom i kao priliku da se ljudi međusobno druže i upoznaju.

Događaj je namenjen svima koji žele da probaju raznolika veganska jela, da se priključe zajedničkoj pripremi veganske hrane, da saznaju više o veganstvu, susretnu se i razgovaraju sa ljudima sa kojima će sesti za isti sto.

Ideja Zajedničke veganske večere je stvoriti neku vrstu društvenog prostora u kom su svi jednaki, kreirati prostor solidarnosti. U ovom prostoru briše se granica između organizatora i posetilaca i između njih se gradi aktivističko savezništvo. To je mesto koje prožima i stvara svaki pojedinačni rad. Kako će da izgleda, dakle, zavisi od svih nas.

Ako dolaziš na Zajedničku vegansku večeru sredom u Crnu kuću – upoznaj principe njenog funkcionisanja.

BUDI SOLIDARAN – Neka vaše porcije budu odmerene, tako da hrane bude dovoljno za sve.

Solidarnost je spona koja ujedinjuje ljude i protivna je ideji moći i dominacije.

NE OSTAVLJAJ HRANU U TANJIRU – Ne bacaj hranu, pojedi je!

Rasipanje hrane je društveno, moralno i ekonomski neprihvatljivo, i u suprotnosti sa principima Otvorene kuhinje CK13.

Svake godine se u svetu baci ili propadne 1,3 milijarde tona hrane ili trećina ukupne globalne proizvodnje, dok 900 miliona ljudi širom sveta pati od gladi, pothranjenosti ili nema osiguranu prehranu. Svaki put kad bacimo hranu sa svog tanjira, kršimo nečije pravo na hranu.

POSPREMI ZA SOBOM – Ne ostavljaj prljavo suđe za sobom, operi ga!

Otvorena kuhinja CK13 ne funkcioniše kao servis ili restoran, već kao aktivistička kuhinja, zahvaljujući volonterskom angažmanu. Aktivistička znači da zajednički održavamo njen rad i promovišemo njene principe. Volonteri/ke planiraju i pripremaju obroke, organizuju nabavku, čišćenje i promociju, ali mi zavisimo i o vašoj aktivnoj pomoći u tome da cela stvar radi.

DONIRAJ – Podrži ideju u kojoj i sam/a sudeluješ!

Otvorena kuhinja CK13 održava svoj rad zahvaljujući donacijama. Prikupljen novac ulaže se u nabavku materijala za pripremu hrane i neophodna sredstva za rad. Ostavljanjem preporučenog, većeg ili manjeg iznosa, pomažeš opstanak Otvorene kuhinje CK13.

Naša preporučena donacija služi kao vodič: Ko ima manje, može dati manje; oni koji imaju više, mogu dati malo više. Donacija se  zasniva na poverenju, zavisno o samoproceni i finansijskim mogućnostima svakoga od nas, ali novac nije prepreka da bi se jelo u Otvorenoj kuhinji, jer hrana mora biti dostupna svima bez obzira na finansijsku moć.

* Želiš da se priključiš kolektivu Otvorene kuhinje CK13? Poziv za volontere/ke je uvek otvoren! Pronađi nas na sajtu CK13, FB stranici Otvorene kuhinje CK13 ili sredom na Zajedničkoj veganskoj večeri u CK13.

Mi smo otvorena grupa i veselimo se kad novi ljudi dolaze.

Stammtisch

Čet, 2017-03-30 08:53

Učili ste nemački jezik u školi, na kursu, privatno… ali niste imali priliku da progovorite na času?

Učite trenutno nemački, ali niste imali priliku da se sretnete sa puno Muttersprachler-a sa kojima biste provežbali jezik i ispravili greške?

Nalazite se u Novom Sadu, a potičete sa nemačkog govornog područja i treba vam grupa mladih opuštenih ljudi koja bi vam objasnila šta znači na srpskom “teško žabu u vodu naterati”?

Ne želite čas gramatike?

Onda je Omladinski centar CK13, sredom uveče od 20h, pravo mesto za vas!

Pridružite se opuštenoj atmosferi konverzacije na nemačkom i srpskom jeziku, predložite temu za razgovor, ili se jednostavno upoznajte, vernetzujte sa ljudima sličnim vama i razmenite mišljenja.

* Konverzacije se održavaju na spratu Omladinskog centra CK13, nije potrebno da prijavite dolazak na konverzaciju.

Stammtisch vodi Emil Radulovity.

Učešće je besplatno!

Heklica

Čet, 2017-03-30 08:50

Heklica je radionica heklanja na kojoj možete da naučite da heklate, usavršite svoje heklačke sposobnosti i upoznate pasionirane heklačice i heklače. Imaćete priliku da naučite osnovne tehnike, kako da pravite 3D objekte, odevne predmete, aplikacije i ukrase. Naučićete da čitate šeme, da sami zapisujete nove, a imaćete i priliku da razmenjujete ideje i delite znanje. Dođite da se družimo i ponešto naučimo.

Bistrionica – Da li ste glasali?

Uto, 2017-03-28 09:55

Bez povoda jer povod za svakodnevicu nije potreban. Infoteka CK13 poziva vas na novu Bistrionicu, a ovoga puta ćemo razgovarati o (ne)glasanju, dan posle prvog kruga predsedničkih izbora.

Posle dva neuspela pokušaja glasanja za predsednika 2002. godine, ukinuto je pravilo po kome je za regularnost izbora neophodna izlaznost od minimum 50% biračkog tela, čime je legitimisana vladavina manjinske političke klase. U naredna tri navrata predsednički izbori su imali dvojicu istih aktera u drugom krugu, ali se u prethodnih pet godina dosta toga promenilo na političkoj sceni tako da se ni jedan od njih nije kandidovao ovaj put.

U ponedeljak bi već trebalo da bude jasno i da li će biti drugog kruga pa dođite da bistrimo zajedno u klubu CK13 od 19 časova. Članovi Infoteke će biti uvodničari u ovu temu, a svi prisutni će moći ravnopravno da učestvuju u diskusiji.

 

_ _ _ _ _

Bistrionica je zamišljena kao prostor u kojem se slobodno diskutuje o temama od važnosti za društvo, na otvoren način uz poštovanje kulture dijaloga, a prevashodni cilj je razmena mišljenja.

Strane